Предбрачни уговор који предвиђа и поделу старатељства над децом по разводу

Пре годину дана сам, разговарајући са адвокатима и правницима о решавању проблема старатељства очева по разводу, размишљао о могућности да предбрачни уговор обухвати и договор супружника о подели старатељства. Направио сам тада и конкретне кораке и контактирао и разговарао са Миодрагом Ђукановићем, председником Коморе јавних бележника, пошто је потписивање ових уговора сада у њиховој надлежности, а не више судова како је било пре ове реформе. Он ми је експлицитно рекао да закон дефинише шта је садржина ових уговора, и они не могу да је проширују. Наравно да феминистичко законодавство неће додати ништа што би олакшало положај очева по разводу, а ослабило позицију мајки. Некако у исто време су нам стигле вести из Аустралије да једна десничарска партија (One Nation), односно њена лидерка (Pauline Hanson), предлаже да партнери ОБАВЕЗНО потписују предбрачни уговор, и да он садржи и договор о старатељству, како би по разводу било много мање сукоба око поделе тековина брака или ванбрачне везе [1]. У септембру 2016. она је изјавила да би то смањило и насиље у породици које је последица фрустрације које очеви и мушкарци осећају због дискриминације породичних судова, чак је напоменула да би било и мање убистава жена у тим процесима поделе тековина.

Противници овог предлога, као и иницијативе за очинским квотама, истичу да „деца нису власништво“. Сматрам да је то минирање решења проблема феминистичким аргументима. Да ли је боље да о најбољем интересу детета одлучују корумпирани ЦСР, или родитељи? Докле то мешање државе у приватан живот? Ако су родитељи тако одлучили, држава ту нема шта да се меша. Коначно, чија су деца – својих родитеља или државе? То је као данашња флоскула ЦСР да „дете мора да зна где му је дом“, но проблем са њом је што је то у 90% случајева са мајком, а нико ме неће убедити да су оне бољи родитељи у толико великом броју случајева, па чак и када се ради о дечацима у пубертету којима отац треба много више него мајка. Стога све „критичаре“ молим да прекину са тим комунистичко-феминистичким једноумљем! Заступници других решења су пуни  „треба“, и „ваљда“. Догод се ослањамо на ове две речи, а не на јасан и потписан уговор, или законску квоту, имаћемо проблеме и главобоље. Како год пажљиво и мудро бирали партнера/ку, када дође до развода свако гледа свој интерес, и да извуче што више за себе, колико год му институције које о томе одлучују (ЦСР и судство) омогуће, а знамо какво је стање у нашем гиноцентрично-феминистичком друштву. Стога без „треба ово, треба оно“, станимо иза јединог решења: НЕОБОРИВОГ УГОВОРА! Адвокати су ти који спречавају да се закони мењају у смеру да решавају проблеме, јер би онда они изгубили посао и разлог постојања. Њима се придружују организације које као заступају очеве, али да би добиле мрве финансирања са столова министарстава и институција, не траже радикалне реформе система, већ се задовољавају козметичким променама и таласањем. Трећа категорија „критичара“ су они који су против сваког предлога који није њихов, из чисте сујете, као и немогућности да смисле бољи. И њима је важно да се проблем за њиховог живота не реши, већ да се они тиме баве до бесконачности на исти, неделотворан начин. Наравно, већину мушкараца интересује само решење њиховог проблема, а не системско решење за будућност, јер квотама и предбрачним уговорима они ништа не би добили пошто су се већ развели, а закони не важе ретроактивно. Када сада накнадно размислим, квоте би помогле и онима који већ имају проблем, јер увек могу да поднесу тужбу за промену одлуке о старатељству, и на бази квота имали би 40% шансе да добију, у односу на садашњих 4%. Но кратковидост, сујетност, и себичност су честе људске особине, а у активизму свако жели да буде лидер, и ето ситуације где свако ради за себе, без сарадње међу групама.

Владислав Ђорђевић пише: „Чини се да би такво прецизирање изазвало свађу пре него што би брак уопште био склопљен“. Предбрачни уговор јесте осетљива ствар, и ниједна жена не воли да чује ни помен истог, јер јој ограничава „права“ по разводу, а ко воли да му се добит умањује. Жене су навикле да у разводу добијају старатељство, пола имовине, или уживање целе некретнине док се суђење за поделу тековине не заврши и стан прода (што у Србији траје десетак година), док мушкарац за све то време плаћа алиментацију и кирију стана који изнајмљује пошто је из свог (или „заједничког“) „удаљен“ по пријави „насиља“ у породици. Наравно да жене неће хтети добровољно да потписују овај уговор, стога је лидерка Оне Натион у Аустралији предложила да то буде обавезно, као што постоји и обавезно ауто осигурање: хоћеш да управљаш моторним возилом, изволи уплати обавезно осигурање које ће у случају несрећног исхода вожње надокнадити штету трећим лицима.

Сви се слажемо да је најбоље решење заједничко фактичко старатељство (са поделом времена у коме дете проводи подједнако времена и са једним, и са другим родитељем), но такав закон већ постоји у Аустралији [2], али је због феминистичког манипулисања „најбољим интересом детета“ мртво слово на папиру. Стога, 11 година након усвајања овог закона, и потврде да он за очеве у стварности не функционише, Pauline Hanson је изашла са предлогом обавезног предбрачног уговора где ће се дефинисати и подела родитељског права (старатељства), а не само имовине по разводу. Брак је ништаван уговор када нема излазну стратегију као сваки други пословни уговор, у коме се увек дефинише шта ако пројекат пропадне.

О томе да ли треба или не да предбрачни уговори буду обавезни (без проширења на старатељство) говори се и на дебатним интернет сајтовима [3], и тренутни став 2/3 коментатора је да треба. Да ли су постојећи уговори примењиви и необориви на суду по разводу, око тога се такође ломе копља. Уз необоривост, додати обавезност потписивања, и договор о старатељству, биће изазов будућности.

У доњем чланку сам пре 6 месеци одговорио критичарима предбрачног уговора као начина решавања сукоба око старатељства, рекавши да је то уговор „који се може потписати и мењати уз сагласност оба родитеља и након рођења детета“, но увек има оних који ће се позивати на жеље детета са којим родитељом хоће да живи по разводу. Подсетићу на члан 60, став 4 важећег Породичног закона: „Дете које је навршило 15. годину живота и које је способно за расуђивање може одлучити са којим ће родитељем живети“, из чега произлази да млађе дете није довољно зрело да може да просуди свој најбољи интерес, па му се старатељ треба одабрати (претходним) договором родитеља, или мишљењем социјалног радника, психолога или судског вештака. Намерно сам у заграду ставио реч „претходног“ уз реч „договор родитеља“, пошто договора по разводу нема, и свако вуче на своју страну, без уважавања најбољег интереса детета, посебно мајке које су свесне да је систем доделе старатељства УВЕК на њиховој страни. Неки критичари такође постављају питање да ли ће се више деце делити међу партнерима, или припасти једном, као и да ли ће син ићи код оца, а ћерка код мајке, или обрнуто. Одговор је да је најправичније решење да у одсуству договора након развода сва деца буду под режимом заједничког фактичког старатељства, како је горе поменуто, а у случају да се родитељи у договору са децом одлуче за поделу, онда и то може бити трајно и квалитетно решење. Заједничко фактичко старатељство, које као и свако решење може имати своје недостатке, ипак се показало као најбоље, јер заувек решава проблеме међу бившим партнерима који су тада равноправни, а и за децу, јер имају подједнаку подршку оба родитеља.

Референце:
[1] https://www.mamamia.com.au/pauline-hanson-prenuptial-agreements/
[2] http://www.international-divorce.com/australia_child_custody.htm
[3] https://www.debate.org/opinions/should-prenuptial-agreements-be-mandatory-prior-to-entering-any-marriage

претходни чланак од пре пола godine: http://скк.срб/2018/03/27/kvote-i-druga-resenja-za-starateljstvo-oceva-po-razvodu/

за СКК од јуна 2017. пише Михаило Алић
http://www.ultrahome.in.rs/muska