Саша Кнежевић: Традиција свештеног војевања у Црној Гори

 

 

 

Национални хероизам је уметнут у срж тумачења хришћанске вјере у старој Црној Гори. Српски народ на овом подручју је био препознатљив по свом изразито агоналном карактеру, који је стварао једну карактеристичну философију живота која је задивљавала својом племенитошћу и кодексима “чојства и јунаштва“ многе странце који су упознали њен спартански дух, док јој је цијело српство указивало првенство и част. “Обилићка вјера“ није у старој Црној Гори и црногорским брдима била никаква митолошка флоскула, већ реални кантар личне вриједности и заслуга сваког појединца у тој племенској заједници. Милош који је однио побједу у агону хероја је најмоћнији, најјачи и највише опјевани јунак народне пјесме. Није дакле, један Марко Краљевић, добио то преимућство, већ витез крсташ, који је свој живот жртвовао за свој народ и за своју вјеру. Дакле, хероизам код Црногораца је постао култ, нека врста религије, као што свеци-заштитници чувају своје вјернике у вријеме невоља, тако и преци-хероји силазе међу своје потомке кад их ови призивају за вријеме боја; И Грци су призивали своје претке и хероје у боју, тако су Локрери призивали Ајаса, и код Маратона борио се на страни Атињана један њихов предак-херој који је својим ралом потукао много варвара. Обожавањем предака се и на небу преноси херојски морал, па су преци небески цензори тог морала који после смрти човјека износе свој суд о његовој храбрости или кукавичлуку. Њемачки слависта Герхад Геземан, велики србофил и поштовалац српске традиције који је дијелио судбину српског народа и остао са њима у тешким периодима његове историје, поготово је био задивљен карактерним одликама Срба из Црне Горе, па је покушао да продре у ту зачуђујућу етологију једног поднебља који је највише по својој храбрости подсјећао на античке хероје чије је подвиге Хомер отпјевао, а по моралним карактеристикама (по дефиницији чојства коју је формулисао највећи српски етичар Марко Миљанов) их је далеко превазилазио. Он у сјајној студији ,,Херојски облици живота“, о чојству и јунаштву Црногораца пише: ,,У старој Црној Гори је присутно презирање религиозног догматизма (за остало како вам је драго), и обожење хероизма који постаје не само морална одлика и један животни облик већи диферентна од свих схватања хришћанства у српким областима, ,,вјера Обилића“. Борба за праотачку вјеру није нимало продубила религиозност ових људи, напротив, била је ограничена, на обредне спољашњости, на њену фолклористичку страну. Једна Рускиња, милосрдна сестра, рекла је једном у разговору, како наводи Ненадовић: ,,Ове Црногорце нигдје не видите да се Богу моле; врло мало вјерују. Вјера им ништа друго није него један лијеп обичај. Да их не видите да се покаткад прекрсте не би рекли да су хришћани“. Пошто су се њихови свештеници, и поп као и хоџа, разликовали од осталих својих саплеменика само својим чином, а нису имали никакво духовно образовање, то ни код народа није било ни трага каквог религозног образовања. Већина попова није умела ни да чита ни да пише, али су зато били као и грчки – које често сретамо као вође паликара или у савезу са клефтама – храбри ратници који су се одликовали у бојевима, племенским зађевицама, хајдучким четама и двобојима. Кад је један племеник замолио неког калуђера да му ,,нешто истинито“ исприча ,,о оном свијету“, одговорио је овај: ,,И ја бих дао педесет дуката  ономе ко би ми ма штогод истинито о томе знао да каже“. Колико је слабо било религиозно знање њихових предака томе се сами себи подсмијевају: кад су биле отворене прве јавне школе и дјеца читала Нови Завјет стари су слушали пажљиво. Један је том приликом сазнао да је Христос прави и једини Син Божији. До сада је мислио, рекао је, да они нису ни у каквом сродству, али сад видим да су из истог братства; један други, кога су у Венецији поздравили уобичајеним поздравом ,,Христос се роди!“, потегао је – иронише народ – у својој племенској радости због рођења једног саплеменика и будућег јунака револвер, и по обичају опалио три пута у ваздух, вичући ,,живио“!“ Борбеност свештеника добро се слагала са учењем  Христовим, као што показује и ова изрека коју наводи Ненадовић: ,,Бог је створио човјека да буде човјек. Ни Бог не захтијева ништа што  се не би слагало са црногорском чашћу“. Тако је један Велестовац, коме је свештеник замјерао што не иде на причест  – који је и за свештеника био свакако само ,,лијеп народни обичај“ – одговорио: ,,Ти све велиш: мир међу вама; биће последњи који је први; не убиј, не укради и још не знам шта; а ко код нас у ове горе тако чини, изио му га је ђаво и запамтиће га по грдилу;  ја бога ми, нећу да сам гладан код турскијех буљука, ни го код турског златног руха  и да ме по прсту казују, ма се никад не причестио. Најмилије ми би било  кад би се зборило у цркву  само оно што се говори  и изван цркве: за крст часни и слободу златну. Е, онда би се сваки дан причешћива“. Али исти тај човјек, који тако јасно осећа супротност  између свог херосјког схватања живота и заповјести Христових, сигурно је побожан исто онако као онај Арбанас који је, враћајући се из затвора, одбио да једе у једној хришћанској кући мрсно јело пошто је данас петак а он пости. То није никакав религиозни страх. Кад су га упитали зашто је осуђен кад је тако богојажљив, или је такав постао тек у тамници, одговорио је: ,,Тако ми овога нимета божијега што ти у кући једем, ја сам вазда постио од кад за себе знам – а осуђен сам јер сам убио три ипо човјека“. ,,Како три ипо?“ – ,,Ваистину, тројицу сам убио својом руком без ичије помоћи, а четвртога, зета, зато што је своју жену а моју сестру из дома изагнао, убио сам заједно са братом, те ми од њега западе половина. Човјек пости за душу а убија за образ – заврши мирно Мираш Ујку“. Није онда чудо што се под таквим околностима борба око преимућства религије не води са религиозног гледишта, рецимо догматички.

Свештеници живе као остали Црногорци иако добијају велико поштовање од народа, обрађују своје њиве и брину о својој стоци, не смета им да трпе сиромаштво и одрицање, напротив, све их је то више зближавало са народом. Зато су многи и жељели да се посвете том позиву, па су породице и братсва која су имала више свештеника биле угледне, као и оне које су давале јунаке. Зато се и према називу “Поповић“ у Црној Гори односе са великим поштовањем. Племенски принцип у односу на свештенство још је више изражен у томе што се овдје не уважава свештеник из другог племаена. Исто је ово вриједило и за настојатеље племена. Зато су заузимању свог положаја тежила јача братства; у Острогу – Бошковић и Павићевићи, у Морачи – Меденице и Радовићи. Једном ријечју, у старо вријеме свештенство је дијелило судбину осталих народних институција, постављано на племенским основама, оно је имало статус условљен племенским начином живота. Тек касније је оно почело да мијења свој карактер у мјери у којој племе преноси своје функције на државу. Почетком маја 1879. године Павле Аполонович се нашао у Црној Гори, гдје ће, с мањим прекидима, провести близу 27 година. Ровински је у Црној Гори познат под именом Павле Рус. Са Црногорцима живи и ради у најбољим могућим узајамним односима који прерастају у најјачу емотивну везу. Црна Гора, њена слободарска историја, њен српски народ, њена природа, постају његова друга отаџбина. Научно и страсно се бави црногорском историјом. Пише и објављује. Прокрстарио је Црну Гору углавном пјешке у народној црногорској ношњи. Упознао је на самом извору народне обичаје и њене протагонисте. И сам високо моралан човјек лако је у часним Црногорцима нашао најближе савезнике. А о њему су Црногорци говорили: „то може само Павле Рус.“ Био је драг и добродошао у свакој кући у Црној Гори. Толико је био домаћи и омиљен у Црној Гори, да су га надлежни одредили па је дочекивао стране делегације, и пратио стране научнике приликом њиховог проучавања Црне Горе. На племенским судовима у споровима међу дрчним Црногорцима, имао је ријеч арбитра и коначне истине. Павле Ровински је умро 28. јануара 1916. године у Петрограду гдје је и сахрањен. Наводимо фрагменте његових истраживања о етнографији Црне Горе које се тичу наше теме у којој желимо да покажемо да свештеничка традиција у Црној Гори је више усмјерена у правцу војевања за слободу него чинодејствовању, што опет не умањује њену сакралну вриједност у мистици рата и ратника који војује и жртвује све “за Крст часни и Слободу златну“. Узгред да споменемо, та блажено пацифистичка, псеудохришћанска и апатична религиозност је највише приличила превјерницима у другим вјерама, па их ниједан освајач није ни дирао док су фарисејски проповиједали о небу издавши због земаљских благостања земљу. У приповјеткама Динка Шимуновића, са мотивима унутрашње Далмације која је до 1718. већим дијелом била под Турцима, један јунак (прича Кукавица, 1919) вели; ,,На другом крају испод брда бијаше и католичка, римска црква, али Турци не слали тамо уходе и не бранили им полазити цркву. Знали су како њихов свештеник не говори пуку о јунаштву и слободи већ о Светој Тројици и о некојим чудних имена свецима што ни Турцима овамо ни Латинима у Приморју није сметало. Још учаху да је свака власт од бога и да буду кротки као јагањци“. На другом мјесту (Сирота, 1927) говори се да ,,Латини мајку им њихову, ето их свуда гдје нањуше да је добро… Све потајно и мукло, без пушке и ханџара, па им наши одољевати не могу. Кога су Турци потурчили? Никога! А Латини су полатинили све код мора, па ево се турају и к нашим брдима“.

,,Свештеници су прихватани са великим поштовањем; добијали су мјесто у народним скупштинама, на основу њихове одлуке рјешаване су многе ствари, приватне или друштвене, без њих није пролазила ниједна општа или породична свечаности, гдје им је указивано дужно поштовање, они су учествовали у управљању и у рату, из њихових редова биране су и главне четовође. Посебно поштовање указивало се настојатељима манастира, какав је нпр. био Мојсије у Ђурђевим ступовима (у Васојевићима), Димитрије у Морачком манастиру, Јосиф у Острошком идр. Они су били главне вође свог племена, које их је у свему слушало. Од свјетовног свештенства, велики утицај је имао поп Спахо у Кучима, прото Гаврило у Васојевићима, поп Жути на Његушима, поп Никола у Ћеклићима идр. Свештеници се често, као главари и јунаци, помињу у народним пјесмама. Тако, 1792. године, сви главари из Бјелопавлића иду на Цетиње код владике да се жале на Турке, ,,А пред њима попе Бошковићу“. У опису боја на Салковини (Ријечка нахија,1840) пјева се о попу Дајковићу, са јунаком Дрецуном Јанковићем, који су одбили турски јуриш. Поп Радовић из Мартинића помиње се у боју 1819. године, а пред свом војском је тада био острошки игуман Георгије. У заузимању Жабљака 1825. године учествује поп из Врањине. Причају за попа Петра Хајдуковића из Подгоре у Црмници да је он, за вријеме рата са Французима 1806-7. године, у једној бици први ускочио у далматинску брацеру, једрењак који је био на француској страни, и заузео тај брод. Владика Петар I поклонио му је ту брацеру, а он ју је продао у Будви и за те паре саградио  кућу, у којој и сада живи поп Раде Хајдуковић са својим потомцима. А 1832. године овај исти поп био је у борбама у Зети са грофом Иваном Вукотићем, који му је поклонио крст са натписом ,,за витешку вјерност“. Кажу да је он први од свих свештеника почео носити браду, дугу косу и одежду у мирно доба никада није носио оружје. У Бјелопавлићима живи прото Ристо Бошковић, који је веома утицајан у своме племену, па га народ зове војводом. Недавно је на Његушима умро прото Мина Радоњић који је судио спорове у сусједном Приморју, у Аустрији. Важну је улогу у Љубостињу  имао поп Јоко Кусовац (отац садашњег сердара Шкрња). Са којим је био лични пријатељ књаз Данило. Од владике Петра II свештеници су именовани за капетане. Такав је био поп Никола из Ћеклића. У црмници је капетан био поп Ђоновић, који је недавно умро. Поп Илија Пламенац, који се истакао у многим бојевима у својој младости, такође је постао капетан, а онда и војвода; у посљедњем рату је командовао једном јединицом а сада је министар војни. Поп  Машан Ђуровић из Црмнице сада је војвода и бригадир. Поп Ђоко Мијушковић у Пјешивцима – војвода је и предсједник окружног суда у Никшићу, итд. Без обзира на то што ове личности заузимају високе положаје, народ их и сада зове: поп Илија, поп Машан итд. А њих ово нимало не вријеђа..“

Ријетки појединци су остварили Јеванђеље још и на земљи, док колективистички још су народи дубоко прожети старозавјетном аксиологијом, што не значи да из те позиције није могуће Васкрсење у Христу. То само значи да не треба идеализовати и осуђивати поступке из славне прошлости водећи се неким апстрактним (транс)хришћанством којег никада у нашој суровој историји војевања и страдања није било, или још горе налазити оправдање за кукавичлук и издају у данашњој регресивној инерцији псеудохришћанског духа. То нам указује на сложеност сваке личности  и нашег историјскиг постојања у овом свијету у којем је реалност рата неизбјежна. Између осталог и овај приређени текст, само малим дијелом предочава једну историјску епоху у којој су живјели, стварали, и чинодејствовали живи људи једног суровог доба и необичног подручја које их је на јединствен начин изражавало. Завршио бих га једним сјајним опсервацијама митрополита Амфилохија о светом Петру Цетињском гдје између осталог каже: >>Да ли је стари философ у праву, када је говорио да је „рат отац свих ствари“? Не бих у ту тему улазио, али је једно чињеница: рат је нешто што је својствено људском бићу откад човјек постоји овдје на земљи. Непрекидна борба, „борба непрестана“ одвија се кроз сву људску историју – сукобљавање човјека са природом око њега, вођење рата са самим собом, сукобљавање његово са другим човјеком, другим људима око себе, то је нешто што припада људској историји у свим епохама, и нешто што припада, мањевише, сваком људско бићу.Како и чиме објаснити ту историјску чињеницу? Није лако на то дати одговора. Једно је јасно: у самој људској природи постоји несавршенство. Оно само собом изазива потребу за човјековим подвигом и сукобљавањем, све у циљу да би човјек превазишао у себи и око себе то што је несавршено, и да би на тај начин досегао до нечега што је савршеније у њему самоме. То несавршенство – оно је присутно у реалности људског историјско живота. Но, с друге стране, чињеница је и то да је историја сва у знаку борбе између свјетлости и таме, између Бога и Сатане, између зла и добра. У једном таквом знаку, тј. начину таквог поимања историје, можемо схватити и улогу и мјесто светога Петра Цетињскога. Васпитан, научен, обасјан истином Јеванђеља, он је сав био испуњен жеђу за добром. Као личност, он је сав био испуњен борбом за остварење добра у народу који му је био повјерен. Он је сав био испуњен жеђу за тријумфом добра и слободе и шире од његовог народа, у свијету. Како оправдати богословски и философски чињеницу да један епископ постаје ратник? То је нешто са чим се непрекидно суочавамо кроз историју, са недоумицом: да ли је то прихватљиво и да ли је то сагласно са Јеванђељем? Гледано новозавјетно, гледано кроз призму Христовог распећа и Његовог односа према ножу, тешко би било оправдати ратнички поступак светога Петра Цетињскога. И не само светог Петра Цетињског него и бројних других таквих епископа и хришћана кроз вјекове, који су се слично њему лаћали мача бранећи добро од зла, слободу од ропства. Ви се сјећате случаја пред Христово распеће, када је апостол Петар извадио нож и одсјекао ухо оном слуги Малху који је напао на Христа, и када је Христос рекао Петру: „Врати нож у ножнице, јер ко се ножа маши, од ноже ће и погинути“. Ако би под том призмом посматрали понашање светог Петра Цетињског, онда Свети Петар тешко може да буде смјештен међу новозавјетне људе. Ако би мене питали, какво да дам објашњење хришћанске историје и историје хришћанских народа уопште, која је у знаку непрекидног ратовања, рекао бих да можда у правом смислу хришћанство још није ни почело да се остварује у људској историји; да се Нови Завјет тек негдје назире; да се он можда остварио само у појединцима који су се у потпуности уподобили са Христовом личношћу и са његовим голготским прихватањем распећа, и благосиљањем са распећа оних који су их клели и који су их распињали. Такав један чин, и такав отпор добра против зла је нешто што, има се утисак, не припада историјском човјеку. То је нешто што као стварност припада метаисторији, али као најдубља чежња и историјска потреба људска. Хришћанска историја, а у њу спада историја Светога Петра, а преко њега историја Црне Горе и српског народа уопште до наших дана, је мањевише повратак у Стари Завјет. Зато није случајно да се Свети Петар упоређује са Мојсијем и са Исусом Навином. Можда историја још није ни почела да живи Новим Завјетом? Све дотле докле човјек буде приморан да се лаћа оружја, што значи да се брани од зла злом, или како би то формулисао синовац Светога Петра: „зло чинити од зла се бранећи, ту гријеха нема никаквога“, људи су ближи Старом него ли Новом Завјету. То није новозавјетно начело, то је очевидно старозавјетно начело, али које је толико присутно и реално у животу да је неодвојиво и од хришћанске историје. Из дјела Светога Петра је очевидно да је и он ратник, да је прихватио рат као нужност, као неопходност да би се њиме одбранило име, светиња и отечество. Да би се њиме одбранила породица, да би се њиме одбранила „вјера“, како сам каже, „и закон“. Он не ратује зато што му се ратује: он ратује да би сачувао нешто без чега би човјек престао да буде човјек.Зато и када ратује, он ратује на витешки начин. Тако, на примјер, он поручује Махмуд-паши Бушатлији: „Ако је правда на твојој страни, да Бог да прво зрно које пукло мене погодило. Ако је, међутим, правда на нашој страни, онда нека Бог пресуди међу нама“. Ратујући и борећи се, он се на Бога и Божију правду ослања. Он не тражи своју побједу, он тражи да побједи Бог и Његова правда: “у имену Божијем је суд и правда“. Име Божије, оно је коначно судија међу људима. Он се непрекидно труди – пишући пашама и везирима, и оним херцеговачким, и босанским, и скадарским, пишући Наполеоновим генералима, и са њима се сусрећући – да се избјегне свако крвопролићр, сваки сукоб. И максимално се при томе понижава и смирава. Али, кад види да нема другог излаза, онда он призива Бога у помоћ, онда он призива и своје Црногорце, да бране своја огњишта, свој закон и своју вјеру. Онда он помаже ослободилачке покрете, као што је помагао Карађорђев устанак, и радовао му се. Као што је са великом радошћу говорио и писао о почетку устанка у Грчкој, почетком XIX вијека. Има једна дивна његова посланица у том погледу. Дакле, свети Петар Цетињски рат прихвата као нужност, као неминовност. Притом, опет подвлачим, он не ратује себе ради, свога самољубља ради, него је од оних који је спреман да жртвује себе за ближње своје, и за њихово добро, за одбрану онога што је најсветије за сваког човјека“.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!

WordPress spam blocked by CleanTalk.