Колико насиља има у 44.728 пријава насиља у породици?

Најновије изјаве званичника из јула 2018. нам дају статистике првих 13 месеци примене Закона о спречавању насиља у породици (у даљем тексту „новог закона“). Као и сваку значајнију вест, и ову су истоветно пренели многи портали, но погледајмо је на извору, сајту „Искључи насиље“ Министарства правде, чија израда је, нећете веровати, „омогућена уз подршку америчког народа путем Америчке агенције за међународни развој (USAID)“: https://iskljucinasilje.rs/rs/aktuelnosti/za-godinu-44-728-prijavljenih-slucajeva-nasilja-u-porodici/

За поменути период било је 44.728 пријава насиља, али „министарка правде Нела Кубуровић је навела да је у 16.185 случајева било предлога за изрицање мере приликом пријаве насиља, а да су судови усвојили продужење хитне мере на 30 дана у 15.617 сучаја“, што је само мало више од трећине случајева. Министар унутрашњих послова Небојша Стефановић рекао је да је „полиција изрекла за годину дана укупно 28.026 мера, од тога 8.751 меру привременог удаљења учиниоца из стана, 19.275 мера привремене забране учиниоцу да контактира жртву и прилази јој“, значи било је 19.275 – 8.751 = 10.524 мера забране приласка без удаљења из стана, па се ту ради о „породици“ која не живи у истом стану, тј. о бившим паровима, или рођацима који не живе заједно, а само 8.751 случајева „насиље“ у брачној/ванбрачној заједници, односно заједници становања.

Размотримо прво 10.524 случајева где је дошло до забране приступа (учиниоцу да контактира жртву) без удаљења учиниоца из стана. Највећи број ових ситуација спада у две категорије које су заправо једна иста, разлика је само у дужини трајања везе, да ли су учиниоц и жртва живели заједно, и да ли имају тековине из везе (децу и имовину). Наиме, овде имамо парове који су се разишли, па или мушкарац прогања жену да поново буду заједно (из познатих разлога), па она пријављује психичко насиље да би он добио забрану приступа, или се ради о брачној / ванбрачној заједници живота која се већ распала, па у том процесу има или нема мушког прогањања, било због деце или имовине, а углавном и лажног пријављивања како би се учврстио предмет покренут пред судом за развод брака и / или делимично или потпуно одузимање родитељског права (старатељства) од мушкарца. Већина ових случајева своди се на покушаје „учиниоца насиља“ да успостави контакт са „жртвом“ и договори какве такве услове поделе тековина, но како је закон на страни жене, она одбија сваки договор, и пријављује насиље, као најлакши и најбржи пут да на суду добије „и јаре и паре“.

Насиље сам ставио под наводнике, јер није свако насиље исто, постоји и „потенцијално насиље“. Јасно је да је заштита жена постојала и пре новог закона, али он уводи и компоненту „спречавања насиља“, тако што по свакој пријави полицајци који су изашли на терен морају да процене да ли постоји потенцијал да до насиља дође. Ту долази до изражаја обука коју је феминистичка НВО Аутономни женски центар (АЖЦ) „пружила“ полицији, судству, и социјалним радницима, и по којој је разрађен упитник са 20 критеријума за процену ризика, од којих је женин страх најважнији (како је објаснила Јасмина Пухача, заменик начелника Одељења за превенцију и сузбијање насиља у породици, на округлом столу у ГО Стари град 10.5.18). Дакле, иако никаквог физичког насиља није било, ако жена само изрази страх да до насиља може доћи, полицајци су обавезни да „потенцијалног учиниоца насиља“ удаље из стана и задрже док му се у 96% случајева (према подацима које је изнела Нела Кубуровић) хитна мера не продужи на 30 дана.

Да би се уверили колико је од пријава насиља заправо право, физичко насиље, погледајмо званичне статистике за пунолетне учиниоце кривичних дела у 2016. и 2017. години (http://www.stat.gov.rs/sr-Latn/oblasti/pravosudje/punoletni-ucinioci-krivicnih-dela). У 2016. било је 7244 пријава за кривично дело насиље у породици, а осуђених 2065 (620 на затворску казну, а 1301 условно), а у 2017. било је 7795 пријава, а осуђених 2713 (808 на затворску казну, а 1736 условно). Горње цифре нам речито говоре да се ниво породичног насиља није знатно повећао, само се драстично повећао број пријава насиља (које је резултовало незнатним повећањем кривичних пријава, и повећањем од 30% осуђених). Повећање броја пријава је један од важнијих циљева новог закона, да вештачки увећа бројеве, и учини да проблем изгледа ургентнији и бар 10 пута већи него што јесте. Други циљ, циници кажу, је да се мушкарци избаце из својих некретнина, па ако након привременог одвођења (еуфемизам: „удаљења“) из њих по пријави „насиља“, то буде продужено привременом мером забране приступа (заправо стану, не „жртви“), и дође до тужбе за развод брака, онда се де факто власници мушкарци никада не могу вратити, јер ће се у том процесу донети пресуда о подели „заједничке“ имовине, и док се стан не прода, а што све може да траје и десетак година, мушкарац остаје напољу, а „жртва“ у његовом стану.

Да би израчунали приближан број осуђених по кривичној пријави за насиље у породици за 2018. морамо разумети да је нови закон почео да се примењује тек од јуна 2017, као и да неки случајеви из 2017. још нису дошли до пресуде до краја те године. Стога је у првој половини године било пола пресуда из 2016. (око 1000), а онда је у другој половини године било осталих 1700, што би било око 2000 да су се сви поступци завршили. Из овога добијамо пројекцију од 4000 осуђених годишње за 2018.

Још у истраживању социолошкиње Весне Милетић-Степановић, објављеном у књизи „Насиље над женама у Србији на размеђи миленијума“ из 2006. године показано је да само у 4,5 посто породица долази до физичког насиља које се углавном завршава шамаром или гурањем, док се „висок индеx насилности“ где један партнер добија батине среће само у 0,2 посто породица, а остатак отпада на „викања и вређања (63%) или ускраћивања пажње (29%)“, тј неких 90% није физичке природе. Према најновијим статистичким подацима у Србији има скоро 1,5 милион породица са децом, 0,6 милиона без деце, и више од 0,1 ванбрачних, што је укупно тачно 2,2 милиона парова (http://www.politika.rs/scc/clanak/403806/Prosecna-porodica-mama-tata-i-jedno-dete), а горња пројекција од 4000 случајева физичког насиља у породици износи приближно 0,2% породица, што се слаже са истраживањем Милетић-Степановић, а и представља 10% у односу на сензационалистичке цифре од 40.000 пријава насиља годишње.

Насиље над мушкарцима

Оштећени мушкарци, стручњаци и јавност позивају на преиспитивање лажних пријава насиља у породици, но на сајту Министарства правде се објашњава како то није лако доказати (https://iskljucinasilje.rs/rs/cesta-pitanja/), а и недавни чланак у листу „Политика“ то показује (www.politika.rs/scc/clanak/411022/Lazne-zrtve-nasilja-u-porodici-zloupotrebljavaju-prava), првенствено јер се не може доказати да жена није осетила страх који је исказала пријавом, пошто је страх субјективна емоција, којом се може у великој мери манипулисти, и преувеличавати. А како је нови закон писао и његову примену надгледа АЖЦ, јасно је да је прогон хетеросексуалних мушкараца његова основна намена.

На конференцији за новинаре у Влади Србије где су изнети горњи подаци, сазнали смо и да је у овом периоду било 30 смртних случајева у насиљу у породици, од чега су 23 жене и 7 мушкараца, а може се предпоставити да је таква пропорција и у насиљу без смртног исхода. Видимо да је физичко насиље мањи део насиља у породици које мушкарци трпе, а фамозно психичко / емотивно насиље НИЈЕ његов остатак. Највећи део насиља које хетеросексуални мушкарци трпе заправо је ИНСТИТУЦИОНАЛНО насиље, где држава кроз своје институције (ЦСР и судство) у процесу развода, у име „заштите“ жена, неравноправно и пристрасно третира мушкарце. Знајући да су аутоматски добитници и деце и имовине, разводе у бар 2/3 случаја иницирају жене. Институције, обучаване од стране феминистичких НВО у примени закона које су ове писале, и корумпиране донацијама скандинавских земаља, као и наводног пута у (феминистичку) ЕУ, чине да жена данас постаје јачи пол, а мушкарац дискриминисан и експлоатисан пол. Институционално насиље над мушкарцима чини и примена Закона о спречавању насиља у породици, па се животи мушкараца уништавају лажним пријавама насиља, удаљавањем из домова и изрицањем забране приласка чак и само потенцијалним извршиоцима.

Да не бих остао дужан пажљивим и љубопитљивим читаоцима овог чланка, објаснићу зашто сам под тековинама употребио наводнике за „заједничку“ имовину која се дели при разводу. Моја позната објава и мим (meme) на ту тему са групе Глас за мушкарце гласи: „ДЕЦА су тековина брачне или ванбрачне заједнице исто колико и ИМОВИНА. Или се оба деле на пола, или ниједно!“ Образложење за доделу старатељства по разводу мајкама у 90% слуцајева ЦСР образлажу емотивним потребама детета (чак и када је тинејџер?), односно повећаним улагањем у његово подизање за време брака. Уколико отац није био алкохоличар, и за време брака је својим радом на послу финансијски обезбеђивао породицу, издржавао жену и штедео за куповину стана, по истом принципу као у подели старатељства, ни имовина као тековина не би требала по разводу да се дели на пола, већ према улагању. У том смислу правична су само два начина поделе, или се и имовина и старатељство деле на пола (најбоље решење), или се према заслузи дели већина старатељства мајци а већина имовине оцу. Данашња пракса додељивања већине старатељства, и половине или уживања целе имовине (док се процес не оконча) мајкама, свакако указује да је под дејством радикалног феминизма као државне политике, мушкарац у 21. веку добио повећане обавезе, смањена права, и дискриминацију у породици, при запошљавању и у политичком напредовању (као последица квота несразмерних учешћу жена у областима за које се оне траже).

Претходни чланак, који даје детаље о квотама: http://скк.срб/2018/09/20/ravnopravnost-polova-kada-su-i-kolike-kvote-opravdane/

 

за СКК од јуна 2017. пише Михаило Алић
http://www.ultrahome.in.rs/muska