IN MEMORIAM: МИОДРАГ РАДОВИЋ (1945-2018)

                                                                    „Нема ученика изнад учитеља

                                                                                            својега, ни слуге изнад господара

                                                                                              својега.”

                                                                                                                        (Мт. 10, 24)

 

            Колико је далеко Исток од Запада, толико је удаљен хуманистички Универзитет којем је наставом и науком служио проф. др Миодраг Радовић, од монетарног  универзитета данашњице.

Професор Радовић није био млак човек, нити равнодушан. Зато је веровао културној мисији књижевности са религијским заносом, жртвујући јој се без остатка.

На првом степену вишестепене лествице Професора Миодрага Радовића ћирилским писменима стоје уписане речи: од нас ништа не почиње, нити се нама било шта завршава! Преко вишестепене лествице Професора Миодрага Радовића нису могли студенти који би да говоре и да пишу о нечитаном књижевном или научном делу. Вишестепену лествицу Професора Миодрага Радовића нису могли савладати студенти или професори сопственог мишљења, којима су реалије и чињенице читаног текста непознате.

            Без обзира на то што нема предвиђени број објављених радова на тзв. SCI листи, Професор др Миодраг Радовић је посведочио да и на дигиталном универзитету има незаменљивих. Сви ми који смо имали могућност да га слушамо и од њега учимо, да са њим истраживачки радимо или  наставно сарађујемо, осећамо да нас је Миодраг Радовић задужио и обавезао: да не дозволимо да Србијин универзитет постане иностранство самоме себи.

Професор Радовић је више читао и говорио, него што је писао; и више је истраживао, него што је објављивао. Зато је властите капиталне, а научно необрађене истраживачке теме пастирски уступао апсолвентима, магистрантима и докторандима!

Акрибични педагог и преводилац, научник и писмењак, антологичар и трудољубац, Миодраг Радовић следује и припада најистакнутијем соју компаратиста које смо имали: Богдану Поповићу, Миодрагу Ибровцу, Драгиши Живковићу, Милораду Павићу, Зорану Константиновићу, Драгану Недељковићу…

             Премда превасходно оријентисан према традиционалној и реформисаној европској и српској компаратистици, Миодраг Радовић је у последњој, библијској фази свога наставно-научног рада на новосадском Филозофском факултету, познао мистагогију дела првоврховног Христовог Апостола Павла. Распознавши његову богомисао из Прве посланице Коринћанима знање надима, а љубав изграђује! (1. Кор. 8, 1), Миодраг Радовић је настојао своја знања усмерити ка богопознању.

По Божијем промислу, Миодраг Радовић се упокојио у Господу на дан Сабора Светога Богородичиног Благовестника, Архангела Гаврила, 26. јула 2018. године.

            И поред неспорног присуства свих универзитетских и свих епистемолошких састојака личности Миодрага Радовића, у метафизичкој нутрини његовога бића препознају се и интегрална зрна целомудрености.

Пре него што смо светотајински читали Житија, Омилије и Догматике Светих српскх  Богослова, Миодраг Радовић нас је будио: нема упоредне рецепције канона српске средњовековне и нововековне књижевности, српске писане и усмене књижевности, без познања Светог Писма Старог и Новог Завета; Светог Писма које би требало читати или на црквенословенском или у преводу комисије Синода Српске православне Цркве. Из разлога тог, што се из немачке преписке Јернеја Копитара јасно уочава Копитарово и Вуково коауторство како на преводу (са немачког!!!) Светога Писма  Новога Завета (1847)[1], тако и на немачко-латинском Српском Ријечнику (1818)![2]

проф. др Павле Ботић

Здравоумно завештање Професора Миодрага Радовића студентима гласи: не смемо дозволити да се универзитет сведе на школу безбожништва! Не смемо пристати на европејство прогона Тројичног Бога и српског народа из српске књижевности и српске књижевне историје! Зато нас је опет и опет, упозоравао на опасности осамнаестовековних рационалистичких тенденција по историјски континуитет канона српске књижевости. Јер, сведочио је Професор Радовић, рационалистичка просвећеност западног света која се систематично одрицала светости и светиња, присутна је у појединим текстовима аутора српске књижевности XVIII века, који су се зарад лажног осећања слободе, одрекли установе монаха, светиње манастира, словестности мисије Светих Отаца, Кирило-методијевског и Светосавског Црквеног предања и књижевнојезичког и писмовног наслеђа[3].

Управо у случају два „носиоца” свих најамничких догмата српске нововековне културе, Доситеја Обрадовића и Вука Караџића, Професор Светске књижевности ‒ активни зналац француског, немачког и енглеског језика, преводилац Луј Венсана Томе, Вилхелма Јенсена, Мишела Фукоа, Жерара Женета, Жака Дериде, Ролана Барта, Жана Бодријара, Леона Алкена, Мишела Турнијеа, Давида Голдстеина…; писац Поетике снова Достојевског и чланка о Светом Сави и Фрањи Асишком, аутор огледа „Време и мудрост у Књизи проповједниковој” и монографије Лаза Костић и Светска књижевност, потписник Књижевне аксиологије и монографије Ословљени свет или чаробна реч Рашка Димитријевића, аутор многобројних интертекстуалних, архитекстуалних и транстекстуалних огледа и Компаративних квартета   Миодраг Радовић, није искључиво вредновао ствари са становишта времености, него и са становишта вечности!

 

После свих светских прелести и странствовања, Миодраг Радовић се професијом, образом и вером вратио своме многогрешном и многострадалном национу![4] Како би словом огњеним у студентима изнова будио истинољубље. Со речи Професора Миодрага Радовића, омогућила нам је да из основе изменимо рецепцију и схватање сложених, повратних релација између српске нововековне и српске средњовековне књижевости! Конкретно, само под менторством Професора Миодрага Радовића на новосадском Универзитету, могли смо разобличити лутеранство Доситејевог просвећеног рационализма и демаскирати прозелитизам Вуковог револуционарно-језичког народњаштва, који столећима омамљују и обмањују бесловестну српску интелигенцију[5]! Следећи насуштну дијагнозу Професора  Радовића, видимо да су духовни плодови Доситејевог и Вуковог рада на укључивању Срба у европску породицу културних и просвећених народа среброљубље, разврат и идолопоклонство!

Штавише, од Доситејевих и Вукових до Дачићевих и Вучићевих напредних одрицања од распетих српских Светиња и распетих српских Светитеља, српско западњачко работање мамону остаје христоборачки квасац фарисејски, супротстављен историјском трајању српског црквенонародног бића осмишљеног и овековеченог Светосавским и Косовским заветом.

                                                             

Философи Духа Светога, Христови светитељи, откривају: учитељи се најбрже спасавају кроз своје ученике!

            Као и сви ми, и Миодраг Радовић није био човек без греха и без искушења. Стога: горе имајмо срца и на свештеним проскомидијама, у молитвеној заједници са духовником Професора Миодрага Радовића, Свештенослужитељем Оливером Суботићем, узносимо своје молитве Васкрсломе и Вазнесеноме Господу за спас душе нашег у Христу упокојенога брата Миодрага! Нека тако буде!

                                                                                                                        Павле Ботић


[1] Словенац Јернеј Копитар, римокатолички војник у служби аустријског католицизма, (Словенски Мефисто, како га је назвао  П. Ј. Шафарик) је за потребе унијаћења православних Срба, Свето Писмо Новога Завета (писано старогрчким и арамејским језиком) преводио Вуку са другостепеног, немачког изворника!!!

[2] Као окрутни педагог, професор Миодраг Радовић, ће чак инсистирати да попишемо основне речи и појмове средњовековне српске књижевности, којих у Копитаровом и Вуковом Речнику нема. Рецимо да Копитаров и Вуков Рјечник, поред осталога, не садржи као засебне одреднице обрађене речи ад, аскеза, благочестије, ближњи, богослужење, Богочовјек, Ваведење, Везнесење, гријех, девственост, демон, демонизам, догмати, духовник, Дух Свети, житије, идолопоклонство, исихазам, заповијест, јерес, католицизам, литургија, Логос, митарства, монаштво, монах, назначење, обожење, Оваплоћење, подвиг, подвижник, покајање, послушање, предање Цркве, Православље, просвјета, протестантизам, раскол, савијест, самоодрицање, Свете Тајне, свештенство, секта, Символ вјере, словестност, смирење, Средњи вијек, страст, униније, хуманизам, Царство небеско…

[3] „Не би ли боље било на манастирске грунтове фамилије населити, а манастире у школе, у хоспитале, и у воспиталишта сироте народње деце преобратити?… Не би ли много полезније и боље било и за православије и за народ да се сви манастири у школе и у училишта преобрате, и с њихови дохотки да да се воспитавају и уче сирота народња деца која намеравају да с временом свештеници и учитељи народњи буду? Кажи, брате, по души и по совјести твојеј, хоће ли што најмање вреда благочестију и православију бити ако калуђера нестане, који нису ничим, развје црним хаљинама, неженидбом и именом калуђери?… Време је већ да народ позна да су црковни оци људи били и да су у многим стварима погрешили… Није ли познато да су цели сабори отаца проклетству и анатеми предали оне који ће веровати да се находе антиподи? А сад има већ близу три стотине година да је сав свет искуством познао да они оци ништа нису знали у томе и да су врло неразумно чинили, проклињући друге који су разумније од њих мислили… И што ћеш више; у ове погрешке поклизнули су Василије Велики, Јоан Златоусти и Августин…” (Доситеј, Обрадовић: Живот и прикљученија, СКЗ, Београд, Матица српска, Нови Сад, 1969, стр. 138-139)

[4] Треба подсетити да је Миодраг Радовић свој последњи овоземаљски научни пројекат, зборник Пчелојављење (2017) промовисао и у жарковачком Храму Вазнесења Господњег, у навечерје Недеље Православља, 24/11 фебруара 2018. године.

[5] Најконзистентнији критичари доситејевско-вуковског посветовњачења српске књижевности, културе и језика остају Митрополит Стефан Стратимировић, Архимандрит Лукијан Мушицки, Архимандрит Никанор Грујић, Милован Видаковић, Јозеф Добровски, Петар II Петровић Његош, Свети Николај Жички и Охридски, Преподобни Јустин Ћелијски, Димитрије Богдановић, Стојан Ђорђић, Меша Селимовић, Милош Црњански, Жарко Видовић, умировљени епископ Захумско-херцеговачки проф. др Атанасије Јевтић,  митрополит Црногорско-приморски проф. др Амфилохије Радовић, епископ Бачки проф. др Иринеј Буловић, Миодраг Поповић, Миодраг М. Петровић, Миладин Бојић, Зоран Милошевић, Александра Мировић, Владимир Димитријевић, Огњен Војводић, Милослав Самарџић, Ранко Гојковић…

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!

WordPress spam blocked by CleanTalk.