Остоја Симетић: Када ћемо живети добро?

Желели то да признамо или не, квалитет живота у многоме нам зависи од каквоће власти, тј. од људи који је чине. Ми, дакле, као грађани, своју потенцијалну добробит поверавамо вршиоцима власти које бирамо на изборима. Они се, практично, кандидују за посао као професионални управници зграда. Само што потоњи треба да воде рачуна о степеништима, неонкама и лифтовима, а првопоменути о целокупном функционисању државе.

У иделном сучају, да не кажем утопијском, ми бисмо кандидате бирали по својствима и мотивима за бављење политиком. Неспорно је да је боље да они који обављају послове од интереса за целу земљу, треба да буду образовани и стручни, те лично поштени. Иако је то данас права реткост, мислим да би морало да буде подразумевано.

Оно што је чак важније од саме стручности, јесте разлог кандидата за бављење политиком.

Једино је корисно за друштво, да људи у политику долазе као монаси у манастир, по призиву Божјем, а не по сопственој жељи за влашћу, моћи, богаћењем и иживљавањем. Само као човек осети у себи неутаживу жељу и способност да служи своме народу, уз спремност на жртву, треба да се ангажује у политици и бори за власт. Једино такав може бити на ползу држави и грађанима. Ако је мотив који год други, властохлепље, воља да се управља другима, да се буде изнад осталих, частољубље итд. већ имамо огроман проблем.

Потпуно је немогуће да икада постане странка састављена искључиво или претежно, па чак и у иоле значајнијем проценту од људи оваквог кова и начина мишљења. Зато је далеко боље за друштво да уместо странака, право на кандидовање за политичке функције преузму цеховска удружења и појединци. Не само код нас, већ и у Русији, на Западу у Кини… странке су препуне бирократа, полтрона, медиокритета, комплексаша, Пера писара из административног одељења, доктора Нинковића, Шојића, Курчубића, хохштаплера, сецикеса, јајара и сличног отпада са депоније бедног људског материјала.

Чак и када се на челу неке партије нађу људи високих моралних начела, политичких знања и стручних квалитета, места у средњим и нижим ешалонима, из којих се регрутују будући чиновници власти, увек су препуна описаних у последњим редовима претходног пасуса. Они само чекају прилику да заседну, да зајашу државну кобилу, напуне џепове и шлајпике, позапошљавају своје сигурне гласове, уз девизну надокнаду, поотварају тендере и реализују инвестиције. Од те пошасти, сем промене система, нема одбране.

Зато треба трагати за бољим решењем. Не сме нас обесхрабрити чињеница да се таква решења не назиру у светској политичкој пракси. Иновације су увек биле и биће пут до успеха.