Равноправност полова – када су и колике квоте оправдане?

Нацртом закона о родној равноправности (у даљем тексту „тражени закон“) траже се квоте од 40 посто за „мање заступљен пол“, али само за руководеће позиције, под образложењем да квоте треба да одражавају заступљеност тог пола у општој популацији. Насупрот томе, принцип меритократије тражи да се руководеће позиције деле према заслугама, таленту и вештинама, без обзира на пол. Како смо као цивилизација попустили пред феминистичким захтевима за еманципацију жена и њихов приступ образовању и потом запошљавању, запостављајући женину примарну друштвену улогу као васпитача нових генерација (своје) деце, време је да се изборимо за истинску равноправност полова, али постепено и без дискриминације мушког пола. Радикални / родни феминизам, еуфемистички назван „родна равноправност“ је лицемерна верзија „равноправности“ која ради управо супротно – дискриминишући мушкарце покушава да на брзину, док се ови не освесте, преузме власт и утврди доминацију жена, или матријархат, мада се можда, као и у комунизму који је њен извор, вероватно ради о диктатури у име жена, у којој ће и оне заједно са мушкарцима све изгубити. Феминизам свој успон на власт постиже „дугим ходом кроз институције“, боље речено маршом кроз исте, кампањама типа #MeToo којима дискредитује мушкарце на позицијама моћи да би их заменили женама, као и дискриминацијом у исценираним разводима у којима се мушкарцима одузима и имовина и деца, у процесу „демонтаже патријархата“.

Квота је административна мера, која када уђе у закон постаје обавезујућа, уговорено одређени износ или учешће у количини места, позиција или ресурса који треба испунити или осигурати. Њихова примена део је Афирмативне акције (познатија као резервација у Индији, позитивна дискриминација у УК, правичност при запошљавању у Канади и Јужноафричкој републици) која је политика фаворизовања чланова депривилегованих група који су трпели, или и даље трпе, дискриминацију унутар одређене културе. Обично се примењују у запошљавању у државној администрацији и при упису у школе и на факултете. У одсуству квота исто се постиже преференцијалним третманом. У САД се квоте не примењују ни у политичком животу ни при запошљавању, и професор Allan C. Carlson на свом недавном предавању у Београду изјавио је да су жене тамо спонтано приметиле бенефиције ангажовања у политичком животу и укључиле се у њега у мери колико им одговара. Заговорници неолибералне агенде ипак мисле да је потребно увођење квота (https://www.usnews.com/opinion/civil-wars/articles/2017-02-21/the-us-should-consider-gender-quotas-to-increase-women-in-politics), а у Србији се у траженом закону чак исто захтева од свих послодаваца који имају више од 50 радно ангажованих особа (често је и више од броја запослених), што би се односило и на приватне послодавце.

Као заступници истинске равноправности полова, прогресивни маскулисти препознају да квоте могу бити и стимулативна мера да би се повећала заступљеност одређеног пола у некој професији где је мање заступљен. Али ако су у чланству политичких партије жене заступљене са 10-15%, довољне су и квоте од 30% утврђене важећим Законом о равноправности полова из 2009. Слична је ситуација и у грађевинарству, спортским организацијама, и донекле у ИТ / програмирању (мада у ИТК пољу жене доминирају у комуникационој компоненти ове бранше). Дакле, док се не повећа учешће жена у политичком животу, повећањем женског чланства у политичким партијама, нема говора о постојању потребе за подизањем садашњих квота са 30 на 40 посто. Исто важи и у другим професијама – не може се захтевати само повећање процента жена на руководећим позицијама у компанијама и професијама у којима је на дну лествице мала заступљеност жена. Не треба жена да руководи рудником или градилиштем, нити градском чистоћом, када ниједна у њему не ради, сем малог броја инжењерки, које већ имају стручно руководеће позиције. Значи ако се траже квоте за руководеће позиције за жене као мање заступљен пол, мора се инсистирати и на њиховој подједнакој заступљености у бази као услову.

Са друге стране, феминистичке НВО у медијима форсирају причу о томе како очеви треба да се више ангажују у обавезама око подизања своје деце, и све је то лепо и исправно, али када се постави питање старатељства очева по разводу, онда феминисткиње такав предлог за очинске квоте лицемерно одбацују као нонсенс (реч коју је за њих употребила феминистичка „национална експерткиња“ Марина Благојевић- Hughson у јавној расправи о траженом закону у Скупштини Србије 26.6.18). То је била њена реплика на моје излагање у коме сам рекао да тражени закон не може да носи тај назив, нити се може усвојити, ако исту равноправност не доноси и мушкарцима, тј. ако они као мање заступљен пол не добију квоте за старатељство по разводу (а сада бих додао и у судству, школству и социјалном раду где такође представљају мање од 20 посто запослених).

У свету, а посебно у Европи, јак је покрет међу удружењима очева који захтева заједничко фактичко старатељство по разводу, односно за децу подједнак број дана или времена проведених са оба родитеља, но из примера Аустралије где је такав закон формално на снази од 2009. (http://www.international-divorce.com/australia_child_custody.htm) видимо да феминистичке и неолибералне снаге успевају да и тамо нађу рупе у закону да онемогуће очеве да имају равноправно родитељство по разводу. Стога, ма како то било коме звучало, мој предлог о УВОЂЕЊУ КВОТА ЗА ОЧЕВЕ представља једино решење које се не може изврдати, јер би сваки суд морао месечно да доставља сва решења о додељивању старатељства, а наша НВО би имала приступ томе и проверавала на кварталном нивоу да ли су испунили да проценат решења у којима су очеви старатељи одговара квоти у Закону о родној равноправности за мање заступљен пол.

 

Претходни чланак, објављен пре 6 месеци: http://скк.срб/2018/03/27/kvote-i-druga-resenja-za-starateljstvo-oceva-po-razvodu/

 

сваке среде за СКК пише Михаило Алић
http://www.ultrahome.in.rs/muska

 

2 коментара


  1. Retko glupa ideja. Koliko su idiotske kvote za zene koje je Alić ovde naveo, toliko su glupe i njegove kvote za starateljstvo nad decom. Sad bi zbog neke kvote dete moglo da dođe u situaciju da bude dodeljeno manje sposobnom ili briznom roditelju. Ovo je budalaština.

     
    Одговори

    1. Recimo da se 40% očeva ne bi ni bunilo da starateljstvo dobije majka. Ako bi od onih 60% koji smatraju da su podobni da dobiju samostalno starateljstvo njih 40% dobilo, to bi i dalje bilo samo 25% očeva. Uostalom i oni mogu da se sa majkom, po dobijanju samostalnog, neformalno dogovore za zajedničko starateljstvo. Uostalom, primedbe na očinske kvote od strane žena su pristrasne, jer one ne bi želele da se nadju u poziciji današnjih 90% očeva po razvodu, tj. da dobiju obavezu plaćanja alimentacije drugom roditelju.

       
      Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!

WordPress spam blocked by CleanTalk.