Зашто на грађевини раде само мушки радници?

На градилишту „Београда на води“ 14.9.18. у 9:30 погинула су два радника. Премијерка Ана Брнабић је изјавила у свом пословично рационалном тону: „Ово је велика трагедија, али то је, нажалост, нешто што се дешава свугде у свету, јер је грађевина високо ризичан посао“, што је проузроковало лавину дискусија и осуда на социјалним мрежама, посебно од стране активиста за мушка права:

Виктор Радун је написао: „Колико треба човек да буде самољубив и безосећајан да би изјавио овако нешто! У питању су људски животи. Да су, не дај Боже, живот изгубиле жене, сви би одмах, на челу са феминисткињама које дежурају на положајима и вредно броје сваку женску жртву, дигли буку како жене убијају. А овако, пошто су „само“ мушкарци и то на грађевини, нема везе. Дошло је време да се људски животи – животи мушкараца и жена – не вреднују једнако“.

Владислав Ђорђевић под утицајем Џенис Фиаменго прича о „јазу у саосећајности“: „Када страдају мушкарци нема хистерије, нема роњења суза, нема скичања јавности да се пронађу кривци, нема позива на линч одговорних, нема изношења статистичких података о томе колико је од почетка године стралао грађевинских радника, нема изношења њихових ципела на тргове да се покаже колико их је страдало, нема захтева да се уведу квоте у тој професији за „мање заступљени пол”, нема распредања о „теоријама родне завера”, нема арлаукања о „родној неравноправности”, нема дреке о „родно заснованом насиљу”, …“

Михаило Алић кратко констатује: „Да ли је икада једна жена погинула радећи на грађевини? Тај посао није физички тежак, а добро је плаћен, нема изговора да га жене не раде. Док неко не погине, онда схватимо зашто раде само мушкарци!“

Наравно да се одмах јаве коментаторке које бране жене:

Габријела каже: „на жалост многи не знају да жене страдају више него мушкарци, јер велике компаније често не поштују прописе, важан је профит, многе жене су спремачице и тешко оболе од неадекватних рукавица али се то све крије“,

Ивана проширује на остале феминистичке теме: „нисам баш видела никакве реакције ни на насиље над женама… Мислим да пол овде није битан… Нема нормалних реакција на људски зивот генерално. Јер било је убистава жена и пред децом овде, насиља над девојчицама… и ништа“

Тања додаје: „Није поента у томе. Радници нису били педери, па њихов живот за њу нема вредност. И да су погинуле жене које нису лезбејке, исто би било. Али… Стварно ми се више смучило то пропагирање да су жене као нешто више заштићене од мушкараца, кад то апсолутно није тачно у Србији“

Босиљка заступа патријархат, жали се на положај жена, и одбија могућност војне обавезе: „Ниједан посао није лаган. Жена проведе 8-10 х радећи код разних послодоваца. Кад дође кући, наставља да ради: обавезе око деце, кува, пере, пегла, чисти. Сви желе запослену жену, али слабо се трпају у „женске“ послове. И ви бисте ту жену још гурнули у ровове!? Због таквих и сличних ставова мушкараца и накотиле су се феминисткиње, те одузеле жени најјаче „оружје“ – смерност и женственост“.

као и заштитници жена:

Иван: „Како није физички тежак?“, Виктор: „Жене просто нису за те послове“, а Саша: „Па и нису, као што ни све жене нису за рад у кући, чување деце… а ни сви мускарци способни да доносе новац или иду у рат…“

Но шта су чињенице: 93% свих смрти на раду су мушке, јер су ризична занимања скоро искључиво „мушка“; у последњих стотинак година све тешке радње обавља механизација и кранови, радници само повремено раде на припеци и зими, али то нема везе са физичком снагом, већ издржљивошћу, која се стиче. Уосталом, када се иде у теретану, онда то жене могу, јер су у секси тренеркама и климатизованом простору, али не могу да буду прашњаве у радничким комбинезонима, кречећи станове, или висећи са зграда перући прозоре? Многи ангажмани на грађевини уопште нису физички захтевни, већ занатски рад, унутрашња декорација, струјна и водоводна инсталација, врата и прозори, зидне и подне облоге, ништа што захтева велику снагу, а ипак нема жена. Разлог зашто жене више воле да ради у фризерници или канцеларији него као занатлије је што оне бирају занимања у коме могу да буду друштвене и раде са људима као материјалом, за разлику од мушкараца који су еволутивно усмерени на рад са алатима и сарадњу са другим мушкарцима (као у праисторијском лову). Што се тиче рада на градилишту, и свим осталим прљавим и ризичним пословима, нема ту „могу, не могу, јесу за, нису за“, ради се о томе ко мора, а ко не мора! Жене увек имају лакши начин да се издржавају, или буду издржаване, независно од примања. Жена без квалификација ће пре да ради у киоску, или као спремачица, макар и за дупло мању плату него на грађевини, али неће да ради напољу на екстремима температуре и влажности, на висини или у прљавштини (кућа ни изблиза никада није прљава као градилиште). А све то јер не мора да плати излазке, летовање, и увек може да се уда (и у позним годинама) и буде издржавана, за разлику од мушкарца који то ретко може. Ако инсистирамо на једнакости или равноправности полова, инсистирајмо на истинској, а не на феминистичкој родној.

 

сваке среде за СКК пише Михаило Алић
http://www.ultrahome.in.rs/muska

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!

WordPress spam blocked by CleanTalk.