Владислав Ђорђевић: ДА ЛИ ЈЕ „ДАВАЊЕ ПРВЕНСТВА” ДИСКРИМИНАЦИЈА?

Основне карактеристике феминизма су биготизам (затуцаност), хипокризија (лицемерје) и ступидност (глупост). То лепо илуструје предложени Закон о родној равноправности. Сваки од 71 члана тог Закона је управо пример биготизма, хипокризије и ступидности.

 1. Дискриминација је „давање првенства”

 У члану 9, тачки 1 стоји: „Забрањено је ускраћивање, искључивање, ограничавање или давање првенства лицу или групи лица, на отворен или прикривен начин, засновано на полу односно роду.”

Ко је то и где то у Србији ускраћен због свога пола односно рода? Ко је то и где искључен због свог пола односно рода? Ко је то и где у Србији ограничаван и у чему на основу свога пола односно рода? Ко то добија првенства на основу пола односно рода? Какве су то небулозе!? То је још горе од небулозе. То је свесно прављење панике.

Писац предложеног Закона је посвађан с правом. У Србији не постоји никаква дискриминација заснована „на полу односно роду”, стога је овај члан потпуно непотребан. Ако ћемо право, жене су на много начина привилеговане на основу „пола односно рода”. Али о томе други пут.

Владислав Ђорђевић и родна равноправност

Наравно да људи могу бити за нешто ускраћени, искључени, ограничени или добити првенство, али то није на засновано „на полу односно роду”, него својих способности, заслуга, залагања, знања, интересовања и других својстава личности. А наравно да полни чинилац може да утиче на разлике у способностима, заслугама, залагањима, знањима, интересовањима и другим својствима личности. Наравно да пол утиче на нашу целокупну личност, па је стога и логично да међу људима постоје разлике засноване „на полу односно роду”. Али те разлике нису правне, законске, него напросто природне, урођене. Зашто нема жена рудара? Да ли је то дискриминација заснована „на полу односно роду”? Зашто у обдаништима готово да и нема мушкараца? Да ли је то дискриминација заснована „на полу односно роду”? Или је то напросто последица слободних људских избора, њихових интересовања и радних преференција? Писац закона је посвађан са елементарним животним чињеницама. Или је будала или малициозан. Мислим да је и једно и друго.

2. Да ли је удварање дискриминација?

 Већ на први поглед тачка 1 члана 9 је пука глупост. А овако је Виктор Радун прокоментарисао тај члан: „То може да се протумачи и као крај бонтона. У пракси ће се активности које мушкарци традиционално врше као џентлмени према дамама – дајући им предности – сматрати дискриминацијом. Ово се може протумачити и као забрана сваке похвале, давање комплимента и указивање почасти или дивљења особи на основу рода (пола).”

Човек се мора крстити и левом и десном руком, ако помисли да је законодавац имао у виду то што Виктор сугерише, а то је да је забрањено удварање женама! Ако је то законодавац имао у виду, онда сви ми имамо много разлога да будемо забринути! Да ли жене желе да живе без удварања мушкараца? Да ли желе да живе без мушког комплиментирања? Да ли желе да живе без мушке љубави? Ако не желе, онда морају да протестују против закона који забрањује „давање првенства” заснованог „на полу односно роду”.

Да ли мушкарци желе да живе у страху ако жени уделе комплимент или је позову на вечеру, јер је и то понашање засновано „на полу односно роду”. Да ли је удварање забрањено?! Звучи сумануто, али престанак удварања је управо оно што закон жели да постигне.

Да је то тако сведочи чињеница да је позадина закона лезбијска идеологија, а она заиста има циљ да се мушкарци не удварају женама, нити жене мушкарцима! Дакле, Виктор је погодио интенцију закона, а то је раздвајање полова.

3. Није дискриминација „давање првенства”

Да би се добио потпуни увид у затуцаност, лицемерство и глупости закона треба прочитати и почетак 2 пасуса члана 24: „Не сматра се дискриминацијом прављење разлике, искључивање или давање првенства због особености одређеног посла код кога пол односно род лица представља стварни и одлучујући услов обављања посла, ако је сврха која се тиме жели постићи оправдана.”

Дакле, овај члан закона тврди да није дискриминација оно што је прогласио дискриминацијом у члану 9. Сигуран сам да та контрадикција није случајна. Она је намерна и има циљ да женама дâ могућност манипулације. Када жена тражи добар посао и не добије га, она се може позвати на члан 9, а када мушкарац добије тежак посао, он се не може пожалити никоме, јер ће се феминисткиње позвати на члан 24. Са које год стране погледали, овај Закон има сврху да одвоји полове и мушкарце претвори у женине послушне робове! То је суштина целог тог закона.

Да је то тачно сугерише и наставак члана 24. Он тврди да није дискриминација „предузимање мера заштите појединим, рањивим категоријама лица као што су жене, труднице, породиље, родитељи, малолетници, особе са инвалидитетом и други.” Дакле, члан 24 тврди да није дискриминација предузимање „мера заштите” жена, јер оне припадају „рањивој категорији лица”.

4. Закључак

Узети заједно чланови 9 и 24 стипулирају да је дискриминација жена нелегална, а дискриминација мушкараца легална. Читав закон о родној равноправности написан је тако да заправо мушкарце учини неравноправнима! Читава његова сврха и смисао јесте у томе да мушкарци буду дискриминисани! Закон је отелотворење биготизма, хипокризије и ступидности.