Саша Кнежевић: Посљедњи издисаји традиционалног мушкарца

 

 

,,Како су опасни ти педерасти,

када почну да изигравају хероје слободе…“

 

Када је у послератној колонизованој Италији, коју су окупирали амерички “ослободиоци“, био изразито видљив велики пораст педерастије, италијански писац Курцио Малапарте (Курт Ерих Зукерт) је у својим књигама, посебно у ,,Кожи“, дотакао саму срж узрока те изопачености. >>Прије ослобођења смо се борили и патили да не бисмо умрли. Сада смо се борили и патили да бисмо живјели. Постоји велика разлика у борби да се не умре и борбе да се живи. И људи када се боре да не умру, хватају се снагом очајања за све оно што сачињава живи дио, бесмртни дио људског живота, најплеменитији и најчистији састојак живота: достојанство, понос, слободу сопствене савјести. Боре се да би спасили сопствену душу. Али после ослобођења људи су морали да се боре да би живјели. Понижавајућа је ствар, ужасна, то је просто срамна нужност, борити се да би се живјело. Само да би се живјело. Само да би се спасла сопствена кожа. Није то више борба против ропства, борба за слободу, за људско достојанство, за част. То је борба против глади. То је борба за комад хлеба, за мало ватре, за неку крпу којом треба покрити своју дјецу. Кад се људи боре да би живјели, све, чак и празна посуда, пикавац, поморанџина кора, корица сувога хлеба покупљена на сметлишту, осушена кост, све за њих има огромну вриједност, одлучујућу. Људи су способни на сваку врсту подлости да би живјели: на све гадости, на све злочине, да би живјели. За комад хлеба спремни су да продају своју жену, своје кћери, да укаљају своју мајку, да продају своју браћу и пријатеље, да се продају другом човјеку. Спреман је да се баци на кољена, да се вуче по земљи, да лиже ципеле ономе ко га нахрани, да савије кичму под шибом, да обрише, смешећи се, лице испрљано пљувањем: има понизан осмјех, сладак, поглед пун гладне наде, животињске, једну дивотну наду…<< Политичко, економско и друштвено уређење створено једино за овоземаљски живот својствено је антитрадиционалном свијету. >>Мисао да држава вуче своје поријекло из демоса, представља идеолошку перверзију типичну за модерни свијет, која суштински потврђује регресију. Њоме се, наиме враћамо на друштвене облике својствене натурализму и лишене духовне харизме. Кренувши једном у том правцу, мора се силазити све ниже, све до свијета колективизма, маса и апсолутне демократрије.<< (Ј. Евола)

На ђубришту те порушене, понижене и поражене Европе, почео је да цвјета хомосексуализам и колективистички промискуитет, који је захватио све поре униженог друштва, у којем су младићи у педерастији видјели неки вид паталошког протеста, произашлог из инертне мушкости изгубљеног достојанства, која је поклека пред задатим изазовима и дужностима које су сачињавале основе традиционалног мушкарца >>ратника и аскете<<. Свој пораз мушкости  је сублимиран у декадентном бунту хомосексуализма, у којем су се духовни евнуси најбоље одбранили од одговорности и кукавичлука, и у којем је потиснут мушки принцип личности која није имала снаге да се оствари. Дакле, о томе говори Малапарте, и та теза је итекако значајна и можемо са њоме направити паралелу са данашњим много прогресивнијим труљењем. Метастазирана сексуална перверзија уметнута је у свим пољима условљеног друштва, сексуалним револуцијама је испод скота срозано европејско робље, којему сада једино преостаје да тргује сопственом кожом. Спутана је женственост, поробљена и духовно кастрирана традиционална мушкост, условљено је родитељство и разорена породица. Присутан је један трагичан пад човјека у декадентном неолибералном поретку модерног свијета, који је исконски непријатељ традиционалним темељима хришћанске Европе. Те увеле >>путене руже<< су још онда запљуснуле руинисану послератну Европу, са оном особеном охолошћу изопачених, којом пркосе својој пониженој и потчињеној ломности своје женске природе. >>Они се не задовољавају само да буду, у природи, хероји побуна против божанских закона: сматрају да су нешто још више, хероји преобучени у хероје. Они су као Амазонке преобучене у жене.<< Коријени овог зла су још онда, дубоко утонули у најниже слојеве народа, до хумуса пролетеријата. Односи, до тада дискретни, између високог племства порочника и пролетерске хомосексуалности показивали су се развратно разголићени. Малапарте одлично запажа да та омладина, као она на врхунцу падова великих империја и пропасти минулих цивилизација, није свјесна колико је дубоко захваћена процесом труљења. Идентични су процеси и након великих ратова и страдања. >>Омладина не подноси хероизам, крупне ријечи о пожртвовању, о херојској смрти, и реагује увијек на исти начин. Зато што им се гади на хероизам, на племените идеале, на херојске идеале, младићи изабирају најлакшу побуну, побуну подлаштва, моралне незаинтересованости, нарцизма. Вјерују да су побуњеници, да су ослобођени, да су нихилисти, уствари су само курве. Овога пута, међутим, неморалност начина живота европске младежи претходила је рату, а не пратила га, била је објава, једна припрема за трагедију Европе, не њена последица. Већ много пре болних догађаја из 1939. био је јасно да се европска омладина покоравала једној лозинки, да је била жртва једног плана, дуго припреманог и вођеног хладним рачуном неког циничног духа. Рекло би се да је постојао Петогодишњи план хомосексуалности за кварење европске младежи, Нека неодређена двосмисленост у начину живота, у држању, у говору, у врсти пријатељства, у друштвеној измешаности младих буржуја и младих радника., оно венчање између буржоаске и пролетерске покварености… << Тај процес моралне девијације и поробљавања који своди човјека на пуко месо и кожу, никада као данас није био присутан. Под тим противприродним јармом, људска нутрина цичи и копрца се, човјек нужно иде у крајњу деструкцију из потиснуте пустоши, због једне усиљене перспективе у којој му утилитаристички систем намеће да је неко други, неко ко ће у тој новојављеној слободи наћи склониште од кукавичлука, свих страхова и дужности. И данашња исфеминизирана омладина нас подсјећа на оно уништено друштвено ткиво Европе, у много динамичнијем и сурогатнијем процесу, и са новојављеним техникама преобликовања. Парадирају стројеви вјештачки исконструисаних половa, којима не остаје више ништа, чак ни сопствена кожа, како то сјајно, још онда предвиђа Малапарте.