ВЛАДИСЛАВ ЂОРЂЕВИЋ: СТОЈАНКА СТОЈАНОВИЋ – НОВА СРПСКА ХЕРОИНА

Живимо у доба када је феминизам и најразумнијим људима потпуно помутио разум. Под утицајем радикалног феминизма људи су изгубили здраву памет!

Одличан пример за то лудило је хистерично одобравање убиства које је недавно учинила Стојанка Стојановић. Уместо да се ово убиство – као и свако друго – осуди или бар сачекају сви налази истраге, оно је дочекано са хистеричним одборавањем.

  1. „Честитке храбра жено!”

Тој хистерији се придружила чак и фејсбук група „др Мила Алечковић – насилно одузето дете”, која је иначе посвећена бризи за децу.

Њен администратор Александар Теодоривић је 4. септембра 2018. Стојанку Стојановић емфатично бранио: „Тражимо да се пусти на слободу Стојанка Стојановић која је храбро и у самодбрани упуцала криминалца-грађевинца Зорана Теодоровића!”

Апел је стварање атмосфере нацистичког убијања Јевреја: слободно убијајте Јевреје, јер су сви они „криминалци”.

У тој групи је обављена и слика жене-убице са реченицим Карађорђа: „Сваки својега убите субашу.” Порука је јасна: убијте сваког ко вам се не допада. Сви мушкарци су „субаше”.

Уследили су коментари који су подгревали атмосферу линча. Марјан Величковић је написао: „Баку пустити на слободу. Ако га је цепнула…” Човек јасно одобрава убиство, а фејбук то толерише. Дабоме! Када жена убије мушкарца и неко то одборава то није „говор мржње”, него нешто јако добро. Било би добро када би жене што више мушкараца „цепнуле”.

Мира Стојковић се изразила лаконски: „Честитам!” На чему? На убиству! Дабоме! Убиство мушкарца је увек нешто што заслужује честитке.

Станислав Пиварски је додао: „Слобода за гђу Стојанку.”

Милорад Степановић је додао: „Честитке храбра жено!”

Ускоро је пост о догађају окачила и Весна Јовановић која је Стојанку назвала „жена храброст” и одмах проценила да је „пуцала у насилника”.

Уследиле су салве одобравања. Мирјана Савић је подржала убицу: „Браво ја бих то исто урадила. Убила бих сваког ко ми напада дете и плени ствари од деце. Хајмо писати петицију да жену ослободе.”

Светлана Трикић Товстоног је отишла још даље у изградњи Стојанкиног култа: „Стојанка србска мајка, заслужује споменик за живота!!!”

Данко Васиљевић је налего на руду: „Браво снајко.”

Перун Коловартовић је убиства препоручио: „Битно је да је почело и да има оваквих људи, храбрих. Сва похавале за ову жену. Има нас још који смо спремни само чекамо прилику. Биће масакрираних пандура, наметника, порезника.” Дабоме. Треба се врати у правни систем Дивљег Запада и успоставити „закон колта”.

Зоран Јовановић је почео да агитује за њену политичку каријеру: „Стојанка for president !!!”

Станислав Пивански је наш Сен-Жист. Он плете ловорике Стојанки, нашем Робеспјеру: „Херој, херој ,херој, слобода, слобода, слобода.”

Само чекам да неко почне да пише Стојанкино светитељско житије. Тако се хвалоспеви жени-убици и витлање пиштољима нижу се у овој групи за права деце. А где су права за мушкарце? Где је право на праведно и објективно извештавање и суђење? Кад год је жртва мушкарац одмах салве одобравања. Свуда само налегање не фемистичку пропаганду. Жене су увек невине жртве, а мушкарци насилници и криминалци. Како да не?

  1. „Узимање правде у своје руке”

Чак су и неки коментатори у групи Глас за мушкарце подлегли тој хистерији. Коста Илић је одушевљен: „Браво Стојанка!”

Горан Оутлендер примећује да је „та особа за пример (херој) у нашој посрнулој заједници”. Она је добар пример „узимања правде у своје руке”. Дабоме. Треба да се вратимо у доба Дивљег Запада, па да свако узме правду у своје руке.

Милош Парезановић је приметио да се „протест против бахатости и издаје” треба звати „у част Стојанке”.

  1. Суђење пре суда

Тако смо добили хистерично аплаудирање једном убиству. А шта му је мотив? По првим извештајима, сукоб је настао „због дела плаца”. Да ли сукоб „због дела плаца” треба да се реши убиством? Извештаји новина сугеришу да је Стојанкин пасторак свој део плаца продао Зорану Трифуновићу. Ако је то тачно, онда је то његова легална имовина.

Изгледа да је по среди дуг право-имовински спор и можда су ту заказали државни органи. Нека истрага све разјасни. Нека се све изведе на чистац. У сваком случају „узимање правде у своје руке” није решење. Али јавност је подлегла хистерији коју су створиле подмукле феминисткиње преко својих гласила, првенствено Блица.

  1. Зоран Јовичић

Нису сви изгубили памет. Зоран Јовичић је у Гласу за мушкарце написао 5. септембра 2018: „Мушкарци, очеви, поведите рачуна шта радите. После узмања правде у своје руке од стране седамдесетогодишње госпође Стојанке завладала је општа хистерија међу женама које апсолутно подржавају, оправдавају, бране овај чин и чак прете да ће оне то исто учинити. Има ту и мушкараца. Водите рачуна да ово не прерасте у лов на очеве и мушкарце, неосновано пролашеним насилницима, па и на оне који су доказано насилници. Неки коментатори су такви да ће жене убудуће потезати оружје одмах, на прву реч.”

  1. Михаило Алић

Здраву памет је сачувао и Михило Алић, администратор групе: „Става сам да не треба судити док се не сазнају чињенице.” Зрно памети у мору хистерије.

  1. Безимени „херој”

Гогово у исто време медији су забележили да је један мушкарац упао у суд и ударио новосадску „адвокатицу” Енку Вег. Дабоме да ударити било кога, па још усред суда, није примерено и захтева моралну и правну осуду.

Али осуду залужује и дволично јавно мњења које сада не пише петиције да се овај мушкарац пусти на слободу, да је он „пример (херој) у нашој посрнулој заједници”, да се „протест против бахатости и издаје” треба звати „у част тог човека”, да му треба подићи „споменик за живота” и да га треба изабрати за „председника”. Сада, када је један мушкарац насрену на једну жену влада општи мук. Где су сада јакобински добошари да славе ово праведно песничење? Где су сада салве одобравања ономе који је „правду узео у соје руке”?

Шта је овог човек нагнало да тако нешто уради? Која је њему направда учињена, па је морао посегнути за тако драстичном мером? Ништа од тога не знамо. А било би добро да сазнамо. Но, вероватно нећемо, јер феми-нацистички лоби све релевантне чињенице прикрива.

Откада су феминисткиње завладале тужилаштвима, судовима, центрима за социјални рад и медијима насиља има све више – што је њихов заправо и циљ. А то феми-насиље прате биготизам, хипокризија и двоструки стандарди.

  1. Мирослав Тонковић

Један од ретких који није себи дозволио да му сврака мозак попије је и Суботичанин Мирослав Бато Тонковић. Он је у својој групи Заштитном нашу децу поводом овог случаја приметио да нису сви адвокати светитељи. Он је с правом приметио 5. септембра 2018. да неки адвокати „намештају и монтирају судске процесе”, други су чак „разарали породице због профита, узмали и отимали новце од клијената, радили против интереса свог клијента, прикривали доказе, а многи су део ’социјане мафије’.”

Дабоме. Корупција цвета у судству, а можда је баш Енка Вег такав адвокат каквог је описао Милослав. Можда ју је баш због тога напао тај човек. Не знам, али не би ме чудило. Човек који трпи насиље од тих криминалки једном и мора да узврати.

  1. Облик „насиља над женама”

Сви ови и други случајеви сугеришу да нам је друшто корумпирано. А томе доприноси и загађујућа феми-нацистичка пропаганда. Тако феминисткиња Мирјана Тејић у књизи „Правна регулатива о насиљу у породици и међународни стандарди” дефинише „насиље у породици” као облик „насиља над женама”.[1]

Када се јавност годинама бомбардује оваквим једностраним дефиницијама „насиља” није ни чудо што пошаландрца.

Дискриминација мушкараца налази се и у 8. члану предложеног Закона о родној равноправности. У том члану, тачки 7. „насиље на основу пола” дефиниште се као „облик насиља према женама”.

Ако се човеку хиљаду пута понови та дефиниција „насиља на основу пола” логично је да тотално полуди и изгуби сваки морални компас. Свака част изузецима (Мирослав Тонковић, Зоран Јовичић, Михаило Алић).

  1. Закључак

Феминистичка пропаганда данас испрала је мозак скоро целој јавности, па се сваки мушкарац одмах проглашава насилником и криминалцем, а свака жена жртвом и херојем.

Човек мора бити апсолутни идиот и молална наказа, па прихвати тај априоризам. Он иде против сваке правде и правде.

Недавно сам разговрао са Милом Алечковић и напомену да треба укинути „систем квота”. Али она није била за њихово укидање. То је савршена илустрација чињенице да је феми-нацистичка пропаганда успела да уништи осећај за правду чак и код разумних људи.

Наравно да треба укинути „систем квота” као дискриминаторног механизма. Прва ствар коју треба учинити за препород Србије је укидање свих лезбијских, геј и феминистичких удружења, њихових закона и пропаганде.

[1] Мирјана Тејић, „Правна регулатива о насиљу у породици и међунардони стнадарди”, Футура публикације, Нови Сад, 2007, стр. 15.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!

WordPress spam blocked by CleanTalk.