Саша Кнежевић: Јегоров пут

Руски карактери садрже једну одлику која се огледа у крајности типова узлазне и силазне вертикале, за разлику од неких других етноса који ходају једноставно дуж сужене хоризонтале. Они су зато нужно спутани да се предају грубом материјалистичком прагматизму, као што то успијевају нпр. западноевропски народи, што нам је и потврдио духовни вакум изражен у најсуровијим репресалијама двадесетог вијека у совјетској Русији. Можда би то могли назвати оном специфичном “руском душом“ која тежи да се уздигне у Висини са простране руске Родине. И када се креће у супротном смјеру, она се ријетко задржава на нултној тачки блажено равнодушног приземља, него нам свједочи један потресан метафизички пад, какав ријетко препознајемо у другим поднебљима. То је најбоље изражавао Достојевски у симболичним ликовима својих романа, и сам говорећи да је стварао антихристе какве Европа никада није видјела, и они су се заиста оваплоћавали чим се Русија крећала оним путем силазне вертикале. Дучић превише банално објашњава руску интимност, доброту и љубав у најбољим примјерима људског израза, када каже да је она “продукт средине и климе“,  Руски рељеф са својим “непроходним степама, непрелазним шумама и непобједивим ријекама“, може својим изгледом симболично изражавати карактеристике руске нутрине, али далеко од тога да се она може објаснити с њиме. Ту већ преовлађава много дубља, мистичнија “историјска судба“ једног народа, када га сагледавамо из његове духовне вертикале о којој и говоримо.

>>Налазим се у манастиру Прасквици, и сазнајем за један необичан животни пут који знам да ће ми се трајно урезати у сјећање. Свака животна прича је једно мукотрпно искуство, које свима пружа своје драгоцјене опите. То је животни пут монаха Јегора Строганова који је био високи официр царске Русије. Након једног двобоја са царским капетаном који је хтио да изигра његову прелијепу кћер Јекатерину, Јегор је усмртио тог капетана а сам остао без лијеве руке, као и своје кћери, која је након тога побјегла од куће. Лутајући од манастира до манастира, пуних седам година, Јегор је тражио своју кћер Јектерину. Стигао је у манастир Прасквици, изнад Милочера у Паштровићима, при самом крају осамнаестог вијека, код тадашњег игумана Сава Љубиша. Добивши благослов да остане у манастиру, узео је подвиг молчанија (ћуствовања), живио је у сталној молитви и ћутању, ником не говоривши своју прошлост. Смјестио се у посебну манастирску келију и узео себи задатак који се састојао у томе да каменим путем повеже морску обалу  са селом Челобрдо, које надвисује Свети Стефан и манастир. Вријеме је само у својој спољашности текло једнолично и брзо, док се изнутра одвијао неисказиво плодан и богат духовни живот монаха Јегора Строганова. Све до једног љетњег сутона када се у манастир обрео један Рус, млади монах Јелисеј, о коме се – такође – ништа није знало. Његовом доласку је присуствовао и стари испосник Јегор. Оставши у манастир сваким даном га је тужним очима пратио, док је Јегор одлазио да разбија старим цариградским маљем љути приморски крш, слагајући камење, зидајући степенике и подзиде. И тако се почео и видљиво образовати Јегоров пут. Након четири године млади монах Јелисеј се тешко разболио, видјевши да му се приближава крај, затражио је да се у његову ћелију доведе старац Јегор. Замолио је остале монахе да их оставе саме, и тада се кћи представила своме оцу, разоткривши своје право лице које је годинама скривала иза монаха Јелисеја. Убрзо након што се исповиједила, представила се Богу. Оронули старац је након тога наставио да клеше камени пут. Прошло је још двије године и посао у који је уложио десет година тешког и стрпљивог рада је коначно завршен. Јегоровим путем је Милочер повезан са Челобрдом. Било је то негдје пред сам долазак Наполеонове војске у ове крајеве (1808. године). Након тога старац се затворио у својој ћелији, предосјећајући скорашњу смрт, исповиједио је калуђеру који је брину о болесном монаху Јелисеју, односно – како се на крају испоставило – кћерки јединици Јекатарини, цио свој живот. Убрзо након тога се придружио својој кћерки љубимици, сахрањен је у порти манастира Прасквица, гдје и дан данас стоји плоча на којој су урезана њихова имена.<<

Ово је та фабула коју сам чуо и која се може прочитати на више мјеста, мање више уобличивана књижевним имагинацијама. Њен сиже је изврсна грађа за неки позоришни комад, или у најбољем случају филм – ако би обратио пажњу на њу неки талентовани режисер. Али ван тога, мене је највише задивио једини израз Јегора, који није толико обрађиван као сами сентиментални сиже, који је доста истицан, он се огледа у самом исихастичком поравњавању материјалног пута, који је само један обрис унутрашњег пробоја. Ми увиђамо, да одмах након разоткривања тајне коју је носила његова кћер и њеног упокојења, Јегор не престаје да довршава започето дјело, у којем је цио његов унутрашњи живот погружен. Све оно што врије у њему, нама непојмљиво, можемо дјелимично предосјетити у том једном спољашњем поступку. Јегор није иза себе оставио ниједну ријеч, није водио дневник у који би уписивао његове мисли, не, Јегоров опит је био изнад грубих говора или увијек инфантилних писанија о неисказивости, у исихији ушушкана апофатика крчи један несагледљив духовни пут, споља одзвањајући једино у ударцима маља по камену. Он је сав  описан у том једноруком крчењу љутог камења, он је сав у том симболу – “крвавом пробоју пута“ изражен, и са њиме трајно испреплетен. Колико ли само саможиви Сизиф изгледа дјетињасто пред овим живим ч(ел)овјеком који разобличава мит који је узет за суштински симбол детерминистичког апсурда. Разлика између његовог и Сизифовог пута је у спознаји циља, и у вјери којом се долази до њега, ту нема мјеста бесмислености и очају, ту је све упрегнуто у једну православну мисију за разлику од западноевропског неверја и узалудности, чија је нужност доживотни протест.

У том цјелодневном поступку који се изнова понавља, форма скрива једну неисказиву суштину која превазилази цикличност, представљајући Јегоров пут као најбољу метафору мистичне исихије у којој се оцртавају смјернице за излазну спиралу. Ко би је могао као слијепац макар опипати, а да не ослушне Божију софију у себи, како се неизрециво помаља сваким откуцајем чекића и глијета. Пред нама је човјек који се цјеловито изражава у једном једноставном поступку, који се састоји у мучном крчењу суђеног му пута. Јегор се није случајно предао том врлетном успону који се почео поравњавати под његовим ударцима. Јасно је да се морао макар са нечим изразити његов унутрашњи живот. Изостављајући гомиле тричавих ријечи, отресајући са себе сву таштину сујете која хипокризично изједа сваку истинску спознају, он налази свој унутрашњи израз који није тежио хуманистичком уступку како га је сагледавала његова околина. Записујем ове утиске док посматрам тај дивно окончан – Јегоров пут.

 

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!

WordPress spam blocked by CleanTalk.