Владислав Ђорђевић, Михаило Алић: ТАЊА ИГЊАТОВИЋ И ЈА

У уторак 21. августа 2018. на сајту Пешчаник појавио се чланак Тање Игњатовић, програмске координаторке Аутономног женског центра (АЖЦ), „Питање свих питања – род или пол” (https://pescanik.net/pitanje-svih-pitanja-rod-ili-pol/). Како је чланак у већој мери одговор на учествовање Владислава Ђорђевића и Михаила Алића у јавној расправи о нацрту Закона о родној равноправности 26. јуна 2018. у Скупштини Србије, замолили смо ова два аутора за коментар.

Владислав Ђорђевић:

Чланак је доста проблематичан, почевиши од наслова. По чему су темини род и пол „питање свих питања”? Шта је ту тако значајно? Када се односе на мушкарце и жене, у стандардном језику то су синоними. Може се рећи да су мушкарци део мушког пола и мушког рода, и да су жене део женског пола и женског рода. По чему је то „питање свих питања”? То је заправо феминистичка језичка вратоломија, а не неко важно политичко питање. Феминисткиње дижу џеву око ничег.

У трећем пасусу ауторка мене цитира, иако ми име не помиње. Ја сам у Јавној расправи тврдио да је Закон о родној равноправности по пореклу и сврси „радикално-феминистички”. Ауторка тај двочлани придев маркира знацима навода чиме сугерише његову дубиозност. Заправо, та моја оцена је савршено тачна и непорецива.

Затим ауторка наводи моју оцену да се иза њега крије „лезбијско-феминистички лоби”. Поново се то релативизира знацима навода, али поново непотребно, јер је оцена потпуно тачна.

Затим ауторка наводи моју констатацију да је тај закон „научно неутемељен”, јер се заснива на „претпоставци да су мушкарци и жене биолошки и психолошки исти”. Дабоме да нису исти и да стога имају различите способности и постигнућа. Све се те разлике у „родној идеологији” проглашавају последицом социјалне „дискриминације” и настоје уклонити мерама државних закона. Феминистиње имају невероватно моћ самозаслепљености.

Затим ауторка наводи моје речи да у Србији „не постоји никаква неравноправност”. Ауторка те речи коментарише једном емфазом: замислите! Тиме је желела да поручи да је дискриминација жена нешто што је очигледно. Чланице ове лезбо-секте дискриминацију жена третирају као неупитну догму, као нешто што се само по себи подразумева и не треба доводити у питање. Оне су самозаслепљене.

Затим ауторка цитира моју оцену да би усвајање овог закона имало „изузетно негативне последнице по брак, породицу и демографију”. Дабоме да би имало. То је његова и сврха.

Хвала Тањи Игњатовић на популаризацији мојих теза и избегавању да се оне оспоре. То је паметно с њене стране, јер оспорити их није ни могуће.

 

Михаило Алић:

Захваљујем Тањи Игњатовић што је мене и Владислава поменула већ у првом пасусу: „од којих се неки представљају као „аналитичари родне равноправности“ и аутори већих броја књига у овој области“ (Тања, мислим да се каже „већег“).

Након што се „обрачунала“ са тезама Владислава Ђорђевића и „неких посланика и одборника“, узела је као тему мој предлог увођења квота за очеве као пандан квота за жене као мање заступљен пол, које се траже углавном за руководеће позиције. Полази од моје тезе да је нацрт закона родно неравноправан јер у њему „не постоји равноправност за мушкарце“, „те се предлаже увођење „квота за очеве“ када је у питању „додела родитељства након развода““ (исправан, и пун термин у Породичном закону је додела „вршења родитељског права“, а скраћено „старатељства“). Њен одговор следи: „Њима (наравно) не смета неравноправно учешће мајки и очева у коришћењу родитељског одсуства и одсуства са посла ради неге болесне деце, односно укупна неједнака укљученост мајки и очева у непосредну негу, бригу и одгајање деце, укључујући и обављање кућних послова“. Она овде износи родне стереотипе, против којих се као феминистичка организација којој припада боре када се односе на жене, али им очигледно не сметају када се односе на мушкарце, или треба да оправдају привилегије које су феминисткиње „освојиле“ (о овоме ћу дискутовати на крају свог коментара). Њено објашњење не узима у обзир да се жене више баве децом и кућом из разлога што су чешће издржавана лица, а и када су запослене мање доприносе кућном буджету јер студирају факултете који су лакши, мање потребни друштву, и мање плаћени, као и бирају послове који су у климатизованим канцеларијама, а тешке, стресне и опасне послове, прековремени рад, рад на празнике и ноћу, остављају мушкарцу који због тога доноси већи део кућног буджета, и као такав, у духу равноправности полова, треба да буде поштеђен подједнаког рада у кући. У другој декади 21. века и код нас је улога оца промењена, па се они више ангажују око деце и у домаћинству, што је у супротности са тиме да се старатељство по разводу и даље у огромном проценту додељује мајкама, независно од доприноса оца. Што се родитељског одсуства за подизање малог детета тиче, чак и феминистичка истраживања тврде да „ове податке не би требало тумачити као остатке „патријархалног рефлекса“, већ пре свега као резултат рационалног избора у окружењу у коме је индивидуални избор све мање могућ услед реалног сужавања права запослених и високе опште незапослености“ („Мушкарци у Србији, промене, отпори и изазови“ – Марина Хугхсон, издавач Центар Е8, 2018), као и чињенице да је умањење прихода мајке најчешће мање од умањења које би кућни буджет осетио ако би отац остао на „породиљском“ одсуству. Из тога произлази да је одлука да мајка остане да се брине о беби донета заједнички, у најбољем интересу породице. Мишљења Центара за социјални рад које судови по разводу само преписују у своје пресуде о старатељству нису у најбољем интересу деце, која у случају оба заинтересована и подобна родитеља најбоље напредују ако имају подједнак контакт са оба, у оквиру, у Србији непостојећег, заједничког старатељства, а привремено решење које би ситуацију довело ближе овој идеалној свакако је мој предлог увођења квота за очеве који је поменута Госп. Хугхсон на јавној расправи окарактерисала српском речју „нонсенс“. Видимо да феминисткиње имају ниподаштавајући став према правима мушкараца, и само траже веће привилегије наводно за жене, а заправо за себе, као њихове представнице.

Колико је и сама Тања Игњатовић лицемерна показаће тачка 4. из коментара које је на нацрт овог закона упутио АЖЦ 31.12.17, а потписала именована, у којој се каже: „АЖЦ снажно подржава паритете у свим областима јавног и приватног живота, што једино суштински одражава равноправност и једнаке могућности жена и мушкараца“. Значи, сами напомињу да су за паритете у свим областима и приватног живота, и за равноправност и једнаке могућности жена и мушкараца, али када се траже квоте за очеве који сада у мање од 10% развода добијају старатељство, и то само ако је мајка незаинтересована, онда се томе противе износећи лако обориве аргументе, или етикетикетирањем као безвезним (енглески превод речи нонсенс) сваки предлог који би донекле решио ову дуготрајну дискриминацију мушкараца.

И да се на крају осврнем на жалопојке Тање Игњатовић са краја текста, а које смо идентичне чули и од Јелене Вишњић у осмомартовској ТВ емисији „Одговор“ (https://www.youtube.com/watch?v=Znr-xQcHSlw&t=9m45s): „Да овакве иницијативе угрожавају достигнута права жена, потврђује и Радна група при Уједињеним нацијама о питању дискриминације жена у праву и пракси, истичући да се морају предузети хитне акције да се зауставе процеси и активности који прете подривању, еродирању и поништавању тешко освојених права жена, предлажући низ мера државама чланицама и систему Уједињених нација“. Чињеница је да феминисткиње, потпомогнуте својим изразито јаким лобијем у УН, проширују значење термина „људска права“ на све привилегије које су мушкарци вековима кроз историју стицали радом, акумулацијом, одрицањем, и на крају својим животима у ратним сукобима, па сада оне у име апстрактне и лицемерне „родне равноправности“ захтевају да се сви ти ресурси и положаји поделе комунистички равномерно, не бирајући средства да отму имовину и позиције, уводећи законе који имају уграђене механизме злоупотребе како би се до тога дошло.

На крају бих захвалио Владиславу за изабрани наслов овог чланка, који свакако подсећа на наслов филма „Тито и ја“ (1992), јер говори о тренутном односу снага између феминистичког и маскулистичког покрета, но срећом историја не стоји, и ничија није горела до зоре, па ћемо се још ћерати.

 

Снимци излагања са јавне расправе:

Владислав Ђорђевић: https://www.youtube.com/watch?v=1cepgLu-j9k&t=6s

Михаило Алић (са транскриптом излагања у коментару на Јутјубу): https://www.youtube.com/watch?v=12edqYdS8wU

 

повремено за СКК пише Михаило Алић, аналитичар родне равноправности

http://www.ultrahome.in.rs/muska

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!

WordPress spam blocked by CleanTalk.