Саша Кнежевић: Шетња парком

 

Аранђеловац је град у срцу Шумадије, у подножју Букуље, познат и по буковичкој киселој води која је коришћена на двору кнеза Милоша, док почетком двадесетог вијека почиње и ручно флаширање ове чувене воде именоване ,,Књаз Милош“. Кнез Милош је овдје често боравио у љечилишту Буковичке бање, у Врбици 1858. године подиже цркву посвећену Светом Архангелу Гаврилу. То је била једна од неколико покајница које је кнез Милош градио након што је наручио убиство свог кума Вожда српског Карађорђа, као и многих виђенијих Срба (између осталих и шабачког епископа Милентија Никшића) који су били противници његове макијавелистичке политике личних интереса. Њихова проливена крв је жарила на његовим рукама и пекла његову савјест. Он је подизао покајнице надајући се да ће му Бог опростити почињене гријехе, ипак је у њему било нешто од људскости, за разлику од каснијих звјероликих свеубица и нељуди који су преплавили нашу земљу водећи се нихилистичким духом сведозвољивости, и који се нису кајали никоме низашта. У њему је било нешто и од Србина јер је довитљиво очувао аутономну кнежевину у оквирима Османског царства, укинувши феудализам и пружајући прилику за заслужено достојанство српским сељацима. Зато када данашње српске удворице и издајице које владају Србијом, упоређују са његовим условностима и личним преступима своја непочинства, звуче јефтино и прозирно, јер не могу се упоредити са несрећним вођом Другог српског устанка. Од дијела села Врбице са дијелом села Буковик се формира варош којој кнез Милош даје име Аранђеловац. Аранђеловац је у близини чувеног Орашца гдје је одржан онај чувени збор на којем је Ђорђе Петровић изабран за вођу, гдје је прота Атанасије буковички заклео устанике благосиљајући их Крстом, и у којем је подигнут Први српски устанак 1804. године. У непосредној близини, у Тополи налази се задужбина Карађорђа, као и краља Петра I на Опленцу, затим средњевјековни манастири Вољавча, Никоље и Благовештење. На Опленцу почивају тијела Вожда Карађорђа и његовог унука краља Петра Ослободиоца чекајући други Христов долазак, док се у крипти цркве налази гробница династије Карађорђевића. Ето баш на овом историјски драгоцјеном мјесту, колико и Цетиње што је историјски значајно за српску Црну Гору, шетао сам кроз познати велелепни парк Буковичке бање. ,,Од 1966. године парк под Букуљом постаје амбијент највеће збирке скулптура у слободном простору и може се поредити са неколико чувених свјетских паркова скулптуре, у Сполету, Отерлоу у Холандији или Хјустону и Форверту у Тексасу. Највећи број скулптура у парку Буковичке бање данас чине вајарска остварења настала у оквиру Међународног симпозијума „Бели Венчац“, а некада су то, углавном, биле бисте српских владара. Не само да оплемењују простор у коме се налазе, скулптуре у парку Буковичке бање истовремено свједоче и о тенденцијама наше и свјетске савремене вајарске уметности. Симпозијум „Бели Венчац“ (на тржишту је ова врста камена позната као „бели Венчац“, од кога су сачињене многобројне скулптуре које красе парк Буковичке бање) УНЕСКО је сврстао у ред најзначајнијих свјетских атракција у домену ликовне умјетности.“ Овако хвале и истичу све туристичке брошуре града Аранђеловца, утицајну збирку скулптура, само узгред помињући “да су ту некада биле скулптуре српских владара“.

 

И умјесто да данас, док шетам парком Буковичке бање угледам скулптуре бесмртног Карађорђа и његових славних српских војвода, посматрао сам креације савремене вајарске умјетности, које не могу пројавити никакав однос према аутентичној српској култури и традицији. Далеко од тога да је овдје ријеч о критици умјетности, искрено сам равнодушан према овој врсти савремене вајарске умјетности, али имам против оног давнашњег перфидног плана да се преко овог смишљеног пројекта потисну, баш на овом простору, оне личности које су симболи српског отпора и лучоноше свесрпске слободе. Да не спомињемо колико су само “брозовићи“ развијали умјетност и културу кроз  меценатство, поготово онамо гдје је то било у служби антисрпске доктрине, којом је титоистички комунизам одисао. Ти савремени Нерони вршили су окрутне репресалије над свиме патриотским у окупираној српској земљи, они су савршено добро знали да је у вјери, родољубљу и традицији главни извор снаге једног народа и потенцијалног бунта. Зато су ударали најјаче баш по тим критичним мјестима потенцијалног буђења, оним мјестима која су и најмање давала повод за трачак свјетлости и истине. Тако умјесто Петра Јокића, Стевана Синђелића, проте Матеја Ненадовића, док сам шетао овим парком гледао сам у скулптуре под називима, ,,Крмача“, „Говече“, „Генеза“ и друге неиздефинисане, гротескне облике са претенциозним називима. (Додуше морам признати, видио сам и једну дегутантну скулптуру патуљастог Његоша којег сам једва препознао, спуштајући се степеницама од оронулог, некада чувеног хотела ,,Старог здања“ ремек-дјела архитекте Косте Шрепловића. Као да се умјетник трудио да га што више умањи, мислим да би Његош лично ногом одвалио ову наказу да којим случајем има прилику да види сопствену карикатуру.) Овдје ту традицију видим и данас настављају симпозијумима скулптуре, додајући своје симболичне креације које нимало случајно нису заузеле баш овај простор, као ни онај на Језерском врху, Авали, Калемегдану и многим другим базичним мјестима, гдје је подло инсистирано на оваквим садржајима да би се потиснула национална свијест у српском народу. Исти они разбојници у партизанским јединицама који су 1944/45. године ушли у Аранђеловац, да би одмах затим истинској српској аристократији и виђенијим Аранђеловчанима конфисковали сву имовину, а затим опљачкани плијен срамно дијелили између себе, све то злочинећи под лажним оптужбама. Потом су их тамничили и невине убијали, као што су измасакрирали оне мученике на Букуљи заједно са Светим свештеномучеником – митрополитом Јоаникијем, исти ти су касније и једнодушно благословили презентовање ове тривијалне умјетности. Мислим о свему овоме док пролазим овим парком, жалећи нашу незнавеност која га и даље сматра националним благом ове некада витешке области. Жалосно је што је баш овдје требало говорити нашој дјеци о Карађорђу, жалосно је што је умјесто њега симбол овог града и ове прелијепе шуме Мештровићева гологуза ,,Сфинга“ (мотив у визуелизацији идеје југословенства која је била постављена у близини Краљевског двора што свједочи о истовјетном укусу несрећног краља Разјединитеља Александра, на чијим погубним оставштинама је потом лако подигнут безбожни комунизам) која нема никаквих додира са српском културом и традицијом. Питамо се зашто не можемо доћи до остварења оног светог српског уједињења, и развити поносно истински двоглави орао са круном,  којим најбоље кегзистира Небо са Земљом, за којим је срце подрхтавало сваком Србину кроз цијелу његову турбулентну историју. Све док смо се крајем деветнаестог вијека борили са спољњим непријатељем и имали смо оправдање за нашу наивност да га можемо градити на суштински антисрпским основама. Начертаније Гарашиново, који је рођен недалеко од овог града, у селу Гараши, је међу првима било занесено оним духом југословенског уједињења који је запостављало ону основу српског национализма – Православље. Добро су ту заблуду касније платила наша мученичка покољења у свим ратовима двадесетог вијека, и ми је данас у њеном “финишу краја“ плаћамо. Сјетимо се оних великих личности које су из емиграције вапили Србима које су лоботомисали у комунистичкој лабораторији “да знају да су највећи непријатељ српског народа Југословени, српски одроди које се стиде да кажу да су Срби, који хоће још братство са Хрватима, који хоће још Југославију…“, како је вапио војвода Ђујић из туђине, или како је на то изненађујуће, суптилно упућивао чак и “југословенски“ националиста Милош Црњански, “када се после петнаест година заблуда вратио не Србијанцима, већ Србима“ да је дошао “дванаести час да се поставе ствари са српског становишта“. Ми смо данас огрезли у најгори простор трагичног самозаборава, самокривице и самопорицања, и питање је да ли ћемо се из ове провалије икада више извући. Српски идентитет заслијепљен сумраком западне цивилизације коначно нестаје у имплозији неолибералног ништавила и тотално материјалистичког безличја. Остали су само ријетки остаци који свјесно истрајавају, проносећи зубљу која освјетљава густом тамом прекривен пут. Архинепријатељ много индиректније, моћније и извјежбаније напада, спремајући коначни територијални и духовни удар на нашу уснулу Отаџбину. Треба истаћи, ДА ЋЕМО И ТАДА ИМАТИ ПРАВО НА ПОСЉЕДЊИ ИЗБОР, ОД ЊЕГА ЋЕ И ЗАВИСИТИ НАШ КОЛЕКТИВНИ ОПСТАНАК.