Саша Недељковић: Утицај и сарадња Чеха са Србима  у Аустро-Угарској Монархији

После стварања Аустро-Угарске Монархије 1867. словенски народи били су суочени са превлашћу Немаца и Мађара. Као одговор на то појачали су међусобну сарадњу. Уједињена омладина српска сарађивала је са чешким соколима, тако да је на Четвртој омладинској скупштини у Великом Бечкереку 1869. учествовао и изасланик чешких Сокола, Валерије Хибшман. Председник скупштине Хаџић поздравио је нарочито брата Чеха, који је донео поздрав српској омладини од Прашког сокола. (1)

После окупације Босне и Херцеговине 1878. улогу заштитника народа преузели су Младочешка странка и др. Масарик. Масарик је припадао Младочесима од 1890. до 1893. када је основао Чешку народну странку. Младочешки посланици су се свесрдно  заузимали за потлачени народ у Босни и Херцеговини. Они су одлазили у Босну и Херцеговину и испитивали прилике на лицу места. Сам Масарик долазио је у Босну и Херцеговину, испитивао прилике на лицу места и протестовао против таквог стања. Са тим подацима наступали су у чешкој штампи и бечким делегацијама. Њихов орган „Народни листи” критиковао је окупациону политику и Калајеву самовладу. Иако је излазио на чешком, лист је био кријумчарен у Босну и Херцеговину и читан поред осталих забрањених листова. У центру пажње младочешких посланика био је босански сељак-кмет, чије се економско стање после окупације погоршало. Поред трећине коју је плаћао бегу, морао је кмет од 1879. плаћати држави десетину. Др. Думба путовао је 1886. по Босни и Херцеговини, па је исте године 5 новембра поднео доказе о нечовечном поступању побирача десетине. Српски народ се после пропасти устанка 1882. у Херцеговини и Боки тешио братском и искреним заузимањем Чеха за његове недаће и тегобе. Министар Калај је у полемици са младочесима признао : „да је основни узрок устанку у Херцеговини то, што народ у Б. и Х. Као и сви источни народи не може да подноси туђег госпоства, што има велику антипатију против свега што је туђе, били то људи или установе”.  Срби су водили борбу за аутономију цркве и школе 9 година. Борбу су Чеси непрекидно и одушевљено помагали. Састајали су се са вођама аутономне борбе, давали им упутства, писали у свом органу „Народни листи” и сваком приликом у делегацијама форсирали окончање тог питања. Младочеси су послали др. Сламу у Босну, где се задржао дуже времена. У длегацијама је приказао на драстичан начин беду у којој је живео сељак и ситни грађанин. Сељак није имао никакве користи од земље, па је обрађивао само толико колико му је било потребно за голи живот. Доказивао је да је већина буна у Б.и.Х. била последица рђавих аграрних односа.(2)

Младочешки посланици су оштро и аргументовано критиковали увођење босанске нације. Њихова критика је босански проблем истакла у широј јавности Аустро-Угарске Монархије. Критика се у делегацијама није чула од од слома устанка 1882. Масарик је истакао у свом говору на седници аустријске делегације 1892. да је Калајева политика „вјештачког његовања босанске националности” у супротности са Калајевом „Историјом Срба”. Идуће године је Калајеву политику оценио као денационализаторском, при чему се „строжије забрањује Српство”. (3) Младочеси су у бечким делегацијама су у јуну 1896. полемисали против постојања босанског језика, кога је бранио др. Ватрослав Јагић. (4)  Др. Ватрослав Јагић је као посланик у аустријској делегацији, говорио на седници 18. јуна 1896.  Он је нагласио јединство језика у Србији и Хрватској са језиком у Босни и Херцеговини. Истакао је да израз одговара називу земље и да  није у питању зла намера владе. (5)

Супроставио му се др. Слама који је извадио примерак листа Босна из 1876. који је штампан турски и ћирилицом, а где се истицало да је неки царски ферман издан на турском и српском језику. Франковци су против младочеха и Народни листи приређивали демонстрације у Загребу 1908. вичући : „Апцуг Младочеси” и „Апцуг Народни листи”. Насупрот њима Срби су са одушевљењем дочекивали Чехе. Приликом путовања седамдесеторице Чеха кроз Босну и Херцеговину 1897. приређиван им је срдачан дочек. У Мостару су изашли да их дочекају сви Срби грађани. Алекса Шантић одржао је ватрени говор, а мостарско српско пјевачко друштво “Гусле” певало је на чешком “Бивали Чехове” и “Хеј Словане”. У свом пледоајеу др. Слама је у делегацијама у мају 1900. тражио да се Босни и Херцеговини да парламент, а у Сарајеву отвори универзитет. Истакао је да до 1900. свршило универзитет 25 Срба а само 1 или 2 муслимана. У меморандуму српске академске омладине из Босне 1901. делегацијама документовано је изложена противнародна политика Аустро-Угарске у Босни, а посебно у аграрном питању. У одбрани теза меморандума устали су уз Чехе и пангермани, чији је посланик др. Помер рекао да је окупација Босне и Херцеговине у своје време наишла на велики отпор како у Аустрији, тако и у Угарској, јер се ни једна ни друга нису радовале, да Монарјиха узме те две земље и тиме појача Словене у Монархији. Код босанских Срба био је Масарик популаран и у најзабаченијем селу, тако да су га свуда звали „Масарик, отац босанске раје”. Многи омладинци из Босне и Херцеговине  студирали су на чешком универзитету у Прагу. Тамо су дошли у контакт са Масариковим идејама. (6)

Чешки утицај се ширио и у Далмацији. Др. Мирко Буић је говорећи о утицају Чеха на словенске народе у Аустро-Угарској Монархији  истакао : „Све  оно што је у нашим крајевима слободарски мислило и осећало, сва она голема снага народна, која је несавладивом бујицом одушевљења дочекала славне ослободилачке ратове, налазила је своју духовну храну, црпила је најплеменитије побуде из оних многих светлих примера, које нам је намрла светла хисторија – из оних многих јединствених примера несебичног родољубља, челичности карактера, примерне пожртвовности и блиставог ума оних народних вођа и учитеља, који су у тешким приликама политичке прошлости спашавали народ, улевали му снагу и веру и спремали га на бољу будућност. У тим временима пуне неизвесности, али непомућене вере, … тражећи путеве национално политичке делатности прихватили смо два јака фактора националног живота аустријских Словена најпре Соколство као идеју и средство, а мало затим реалистичка политичко-национална стремљења дра Т. Масарика. Обе ове идеје, навезане једна на другу …. носиле су у себи тежње за слободом, пак је сасма разумљиво, да се је Соколство код свих Словена бивше Аустро-Угарске понајвише размахало као организација борбених слободарских идеја. …  . Рад, пак опет рад, тихи рад, непрекидан рад – животно је гесло седог Президента. Живети и радити за свој народ – казао је Хавличек, а то је Пресидент Масарик прихватио, научавао нас све без разлике и животом остварио.” (7)

Крајем септембра 1903. одржана је скупштина српске академске омладине  у Сремским Карловцима, да решава о „новим задацима омладине“. На састанку су учествовали ђаци из свих српских покрајина и пратили своје речи живим примерима из Далмације, Војводине, Босне и Македоније. Основан је  Српски соко у Сремским Карловцима, а оснивач његов Лаза Поповић, предложио је у „Омладинском гласнику“ оснивање сокола у свим областима  Аустро-Угарске Монархије. Лаза Поповић ступио је у контакт са чешким соколима од којих је добио упутства.  Нова соколска друштва  оснивана су у свим српским крајевима под Аустро-Угарском. Са свих страна стизале су  Карловачком соколу молбе за упутства ради оснивања соколских друштава (из Загреба, Земуна, Сомбора, Коренице, Книна,Удбине, Меленаца, Пакраца, Двора …). Убрзо је основано 30 српских соколских друштава, која су подељена на жупе. Друштво у Карловцима  било је  матица српског соколства на територији Аустро-Угарске Монархије. Из Сремских Карловаца  одлазили су предњаци, гимназијска и богословска омладина, у све српске крајеве. Сремски Карловци као средиште Фрушкогорске соколске жупе подстакли су оснивање Босанско-Херцеговачке, Крајишке и Приморске српске соколске жупе. (8) У Босни и Херцеговини културно друштво „Просвета” је  од свог оснивања 1902. увек нарочиту пажњу показивало према српским соколима. Помагало је новчано соколска друштва, слало предњаке на соколски течај у Праг и омогућавало набавку гимнастичких справа. (9) После I Хрватског свесоколског слета у Загребу 5 августа 1906. 300 чешких сокола посетило је Дубровник. Дубровачки Срби су их дочекали са својом музиком. На поздрав др Антуна Пуљезија у име дубровачких Срба одговорио је чешки посланик Клофач : „Поздрављам слогу Срба и Хрвата проти заједничком непријатељу”. (10) Соколи су учествовали на слету бугарских Јунака у Софији 9-12 јула 1910.  Том приликом у Београд су дошли представници српског соколства из Срема, Крајине, Босне, Старе Србије, Приморја и Херцеговине.. Кад је воз стигао у Београд дочекала га је српска војна музика, соколи, официри и мноштво грађана.

Поворка у Београду сврстана је у улицама око хотела „Славија”. Пред хотелом окупило се 400 Чеха, представници Хрватског соколског савеза, Соколи из Београда, Србије и Жупа Фрушкогорска. Душановцима из Дубровника и Скопља указана је почаст тиме што су поворци ишли иза чешких сокола. Поворка је прошла улицама : Краља Милана, Теразијама и Васином где су са балкона Универзитета одржани поздравни говори. У свом говору београдски начелник Коста Главинић истакао је : „Добро нам дошли Соколи, добро нам дошли Чеси, Словенци, Хрвати и Срби ! Град Београд срећан је што у својим зидинама може да поздрави заступнике словенских народа и поздравља их најсрдачније све као своју браћу и пријатеље.” На то су присутни певали „Хеј Словени !”. После тога упутили су се  на свечани простор у тврђави Калемегдан.  Први су наступали Српски соколи, чланство и нараштај под управом начелника Савеза Војиновића. У вежбама одређеним за слет у Београду и Софији наступили су Чеси, Хрвати и Срби. (11)

У првом светском рату и Чеси и Срби предавали су се Русима на источном фронту и ступали у добровољачке јединице формиране у Русији. Поред појединачних пребега, предавали су се цели пукови. Кроз соколске редове пронела се вест, да је соколска значка легитимација за пријем у Русију. Дошавши у Србију и Русију, соколи су међу својим земљацима ширили идеју отворене борбе и позвали их да ступе као добровољци у српску војску. Већ 1914. у редовима српске и црногорске војске добровољци су се борили у посебним добровољачким одредима или распоређени по редовним пуковима.  Добровољци из Русије упућивани су из Русије Дунавом за Србију све до јесени 1915,  када је Бугарска напала Србију. После прекида везе са Србијом Дунавом добровољци у Русији почели су да организују самостални добровољачки одред. Почетком 1916. организована је прва српска добровољачка дивизија у Одеси. Соколи на челу  добровољачког покрета у Русији, револуционисали су се током студија на прашком и загребачком универзитету.  До доласка српских официра са Крфа, добровољци су сами провели организацију својих пукова.  Ту се показао значај соколске дисциплине. Употребили су соколску команду. Свечано је прослављен Видовдан 1916. Поподне је пред одеским грађанством и представницима руских власти цео други пук наступио са простим вежбама, које су биле одређене за забрањени свесоколски слет у Љубљани 1914. Соколе војнике водио је Анте Микуш, резервни капетан и добровољац, а помагали су му Кешко, Ведриш, Ловрић и Равник, подпоручници-добровољци. Соколски поздрав Здраво био је поздрав добровољаца. (12) Пуковник Стеван Хаџић је са Крфа, стигао у Одесу 23. априла 1916. заједно са 21 официром и исто толико нижих чинова.    У саставу дивизије било је и око 600 Чехословака, од чега 128 официра. Тиме се развијало “братство по оружју” два народа. (13) Дивизија је учествовала у борбама против Бугара, Аустро-Мађара, Немаца и Турака. (14)

Младочешки посланици су се цело време окупације свесрдно  заузимали за потлачени народ у Босни и Херцеговини. На Србе у Аустро-Угарској Монархији утицали су Чеси и преко Српских сокола. Сарадња је настављена после Првог светског рата. Соколи су учествовали на слетовима. У присуству генерала  Стевана Хаџића и чехословачких делегата у Крагујевцу је 28. септембра 1927. откривен споменик стрељаним словачким војницима 71. пешадијског пука.(15)

После стварања Аустро-Угарске Монархије 1867. словенски народи били су суочени са превлашћу Немаца и Мађара. Као одговор на ту превласт појачали су међусобну сарадњу. После окупације Босне и Херцеговине 1878. улогу заштитника народа преузели су Младочешка странка и др. Масарик. У бечким делегацијама су у јуну 1896. полемисали против постојања босанског језика, кога је бранио др. Ватрослав Јагић. Чешки утицај се ширио и у Далмацији. Српски соколи су настали по чешком узору.  Многи омладинци из Босне и Херцеговине  студирали су на чешком универзитету у Прагу. Тамо су дошли у контакт са Масариковим идејама.

Саша Недељковић, члан  Научног друштва  за  историју  здравствене  културе  Србије

Напомене:

  1. „Др. Лаза Костић”, „Српски соко”, Сремски Карловци, 18 (31) јануар 1911, бр. 2;
  2. Војислав Богићевић, „Младочеси и Масарик „отац босанске раје” против аустро-угарског тлачења”, „Соколски гласник“, Београд, 28 јуна 1938, бр. 25, стр. 2, 3;
  3. Томислав Краљачић, „Калајев режим у Босни и Херцеговини 1882-1903”, Сарајево, 1987, стр. 274, 275;
  4. Војислав Богићевић, „Младочеси и Масарик „отац босанске раје” против аустро-угарског тлачења”, „Соколски гласник“, Београд, 28 јуна 1938, бр. 25, стр. 2, 3;
  5. Томислав Краљачић, „Калајев режим у Босни и Херцеговини (1882-1903)”, Београд, 2017, стр. 243, 244;
  6. Војислав Богићевић, „Младочеси и Масарик „отац босанске раје” против аустро-угарског тлачења”, „Соколски гласник“, Београд, 28 јуна 1938, бр. 25, стр. 2, 3;
  7. „Свечана предаја чешкословачког одликовања бр. Дру Мирку Буићу, старешини Соколске жупе Сплит”, „Соколски гласник“, Љубљана, 8 фебруара 1935, бр. 7, стр. 2,3;
  8.  Уредио Анте Брозовић, „Соколски зборник“, Година I, Београд 1934, стр.136-139; Б.Ј, „Карловачки соко”, „Око Соколово”, Београд, 6 септембар 1940, бр. 7, стр. 114;
  9. „Просветин” поклон соколским четама”, „Соколски гласник“, Љубљана, 27 маја 1931, бр. 22, стр. 3;
  10. А. Бенуси, Дубровачко соколство у раду за наше ослобођење и уједињење”,„Соко  на  Јадрану”, Сплит, јуни-јули 1931, бр. 6-7, стр. 152;
  11. Др.Милорад Драгић „Рад Љубомира Давидовића у Соколству”, „Споменица Љубомира Давидовића, Београд, Издање Главног Одбора Демократске странке, стр. 115; Соколско друштво Скопље-Матица, „Споменица о прослави 30годишњице и извештај о раду у 1939 год.“, Скопље, 1940, Стр.6-30;
  12. Лујо Ловрић, „Соколство у светскоме рату.”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 11. маја 1930, бр. 10, стр. 3,4;
  13. Бранко Богдановић,   „Сабља за хероја Добруџе”, „Магазин”, Политика”, Београд, 1084, 8. јул 2018.  стр. 28;
  14. Лујо Ловрић, „Соколство у светскоме рату.”, „Соколски Гласник”, Љубљана, 11. маја 1930, бр. 10, стр. 3,4;
  15. Бранко Богдановић,   „Сабља за хероја Добруџе”,  „Магазин”, Политика”, Београд,  1084, 8. јул 2018.  стр. 28;