ВЛАДИСЛАВ ЂОРЂЕВИЋ: ДА ЛИ ЈЕ „НАСИЉЕ У ПОРОДИЦИ” САМО ЖЕНСКИ ПРОБЛЕМ?

Противник сам сваког насиља, па тиме и насиља у породици. Али сам исто тако противник и начина на који се тај проблем сада решава, а решава се једнострано. Та једностраност не само да не омогућава решавање проблема, него га чак и подстиче.

То доказује и сарајевска емисија „Контекст” под називом „Насиље у породици” у продукцији Алџазире. Она се заснива на погрешној претпоставци да су жртве насиља само жене. Нису. То је свесно извртање чињеница. То извртање сугерише и састав учесница емисије. Све су жене. Водитељица је једна жена (Ивана Момчиловић Одобашић), а гошће су такође само жене: Хајрија Рамадани из Београда, Сања Сарнавка из Загреба и Јасмина Мујезиновић из Сарајева. Где је ту „родна равноправност”? Да ли продуценти ове емисије сматрају да о „насиљу у породици” немају шта да кажу мушкарци? Да ли мушкарци немају права да говоре о „насиљу о породици”? Да ли је „насиље у породици” нешто што се њих не тиче? Ако их се тиче, зашто им се не дâ реч? О чему се овде ради? Ради је о свесној и намерној једностраности. Утисак који ова емисија свесно оставља је тај да су насилници само мушкарци, а жртве само жене. Неће бити да је тако.

Водитељица је најпре дала реч свим учесницама, а затим истакла: „Ситуација у Србији је последњих година алармантна!” И јеста. Али ситуација је таква постала управо откада су лезбијско-феминистичке организације почеле да решавају проблем „насиља у породици”. Оне су излобирале и Закон о спречавању насиља у породици. Ступио је на снагу 1. јуна 2017. Али тај закон не само да није спречио насиље у породици, него га је чак и повећао. Тај парадокс се лако може објаснити. Закон је по пореклу лезбијско-феминистички и циљ му је управо изазивање зађевица у породици. Са аспекта те скривене агенде он је успешан.

Затим следи репортажа Јелене Глушац. У њој се истиче се да су у Србији у 2017. години убијене 44 жене у породичном насиљу. Зар није чудно то што је толико жена убијено управо у години када је ступио на снагу Закон о спречавању насиља упородици? Заправо није. Закон је и конципиран тако да изазове још више насиља.

Затим реч добила Вања Мацановић, представница лезбијско-феминистиког Аутономног женског центра из Београда. Дати лезбијкама да се брину о породици је исто што и дати мачкама да се брину о мишевима. Циљ лезбијки је управо уништење породице. И не иде им лоше. Раскида веза и бракова све је више.

Надаље, репортерка истиче да се 31 убиство догодило од ступања на снагу Закона о спречавању насиља у породици. Жене из АЖЦ за то криве државне органе. Али, заправо, оне су те које су то насиље подстакле наговарајући жене да се понашају насилно и тужакају мужеве за најмању ситницу. Жене су добиле превелика права и то масовно злоупотребљавају. АЖЦ свесно подстиче спиралу насиља. Он не гаси ватру. Он је распирује.

Затим се у репортажи истиче да је од почетка ове године у Србији убијено 18 жена. Жао ми је сваке убијене особе ма ког пола била и баш зато ми страшно иде на живце истицање само колико је убијено жена, а свесно прећуткивање колико је убијено мушкараца. Стога јавно питање репортерки Јелени Глушац: „Зашто прећуткујете колико је убијено мушкараца? Где су подаци за њих? Зар они нису вредни помена и саосећања?” Репортажа је свесно дискиминаторна према мушкацима жртвама насиља у породици. Дакле, она је чист сексизам. Она почива на лезбијско-феминистичкој премиси: жене су увек жртве, а мушкарци су увек насилници. Априорно осуђивање једног пола, а амнестирање сваке одговорности друго је аксиом емисије.

Затим репортерка истиче да је од јуна 2017. до априла 2018. изречено „скоро 23.000” хитних мера удаљења из стана или забране приласка. То ме подсећа на нацистичке прогоне. На основу једног телефонског позива људи бивају хапшени и спровођени у затвор или добивају наногице као Јевреји жуте траке. Терају се у гета и кажњавају ако из гета изађу. Бивају теретиран као криминалци, иако често нису унили ништа. Не оправдавам никаво насиље, али могу да разумем оне људе којима пуке филм и после изласка из затвора желе да се освете особи која их је послала у затвор без икаквог стварног разлога и повода. Феми-фашизам заправо подстиче насиље.

Затим се истиче да ову феми-фашистичку машинерију опслужује око 850 заменика јавних тужилаца. Мушкарци, који чине већину у полицији и тужилаштву, постали су део феми-инквизиторског лова на мушкарце. Феми-инквизиторке су убедиле мушкарце да је добро што прогоне друге мушкарце. Завади, па владај.

Затим реч добија „психотерапеуткиња” Биљана Славковић. Наравно, основни дискурс је исти: жене су увек невине жртве, а мушкарци су увек насилници. Исту песму пева и анонимна „социјална радница”. Тај феми-тоталитаризам и не чуди када се има у виду да су све књижаре у Србији преплављене феминистичком литературом, које јавности испирају мозак.

После репортаже београдске новинарке Јелене Глушац настављена је дискусија у студију. У њој се истиче: „У Хрватској је 2017. убијено 15 жена. Убиства су починили њима блиски мушкарци.” Може бити да је то и тачно, али колико је убијено мушкараца? О томе се у овој емисији не говори. Опет свесана једностраност.

Затим се додаје: „Активисткиње: на једну жену која пријави насиље долази десет које то не учине.” Порука је јасна: жене треба десет пута више да пријављују „насиље”, па да ухапшених мушкараца не буде само 23.000, него 230.000. Паметно. Циљ лезбијско-феминистиких активисткиња управо и јесте тај да Србија постане велики концентрациони камп за мушкарце.

Настављају се „бисери” новинарства: „Према истаживањима, свака друга жена у БиХ искусила је неку врсту насиља у породици.” Ко је вришио та „истраживања”? Чланице лезбијско-феминистичких НВО. Како су дошле до тог „податка”? Тако што су категорију „насиља” бесконачно прошириле, па да обухвата све и свашта. Сада је „насиље” све што жени падне на памет. Шта је циљ „истраживања”? Циљ је да се подстакне два милона жена из БиХ да туже два милиона мушкараца за „насиље” и пошању их у затворе. Циљ је исти као и у Србији: од БиХ начинити масовни концентрациони камп за мушкарце.

„Бисери” се нижу: „Жртве насиља уточиште углавном проналазе у сигурним кућама.” Да ли? Чини ми се да жртве насиља углавном уточиште проналазе код рођака и пријатеља. Ако их тамо не нађу, онда траже помоћ у сигурној кући. Лезбофеминисткиње су мајсторице спина.

Све у емисији је спин. Основни њени аксиоми су погрешни. Убиство је убиство без обзира ко га починио. Убиство не познаје пол, националност или вероисповест. Пребројвање убистава по „роду” је чист сексизам. Такође је бесмислено раздвајати „насиље у породици” и „насиље ван породице”. Насиље је насиље ма ко га починио и ма где га починио. То издвајање „насиљу у породици” из корпуса општег насиља је пефидни лезбијско-феминистички маневар да би се жене приказале као примарне жртве насиља у друштву, што оне нису.

У наставку Сања Сарнавка брани Истамбулску конвенцију чији је прави назив чист сексизам: „Конвенција о заштити и спречавању насиља над женама и породичном насиљу”. Зар не би ова „конвенција” требало да штити оба пола равноправно? Зашто се не спомињу мушкарци? Где је ту равноправност? По ауторкама и промотеркама ове „конвенције” треба штити само жена, а не и мушкарце. Дакле, ова „конвенција” је чист сексизам – чист продукт свесне и намерне лезбијско-феминистичке дискриминације мушкараца. Врховни парадокс је овај: оне особе које се најгрлатије боре против дискриминације заправо је најжилавије и најдоследније бране и спроводе.

У наставку Сарнавка опужује свест људи, јер „смо ми патријархална земља”. Тиме је хтела да каже једноставно ово: мушкарци су увек криви за све.

Наравно, Сарнавка, као представница хрватског лезбијско-феминистичког лобија, криви „одгојни сустав” који девојчице учи да буду девојчице, а дечаке дечацима. Дабоме. Децу треба одгајати „родно неутрално” и сви ће се проблеми решити. Неће бити проблем када деца буду бесполни андрогини.

На крају Сарнавка истиче пример жупана, који је претукао жену. Наравно, овој лезбијки не пада на памет да се упита да ли је можда жена нешто крива. Тако нешто њој није ни на крај памети. По њој, жене су увек невине, а мушкарци су увек кривци. Идејна потка на којој почива лезбијско-феминистичка борба против „насиља у породица” је невероватна антимушка пристрасност.

Јасмина Мујезиновић је додала да „жртве насиља у БиХ штите невладине организације”. Да ли жртве треба да штите „невладине организације”? Затим додаје да треба држава да има много више „професионалаца и запослених”. Изгледа да све ове жене преувеличавају проблеме како би добиле посао да га решавају. Оне измишљају проблеме како би имале чиме да се баве.

Читава стратегија борбе против „насиља у породици” је по пореклу лезбијско-феминистичка, а тиме и једнострана. Она је конципирана тако да води само ка још већем насиљу. Зато оптужујем сарајевску медијску кућу Алџазиру, београдски АЖЦ и друге лезбијско-феминистичке организације које проблему насиља у породици приступају једнострано и пристрасно, а тиме проблем само повећавају.