Златна рибица скинута с трона

Златна рибица није више на првом месту. Трон више не припада њој. Скинута је са њега, слободно се може рећи сасвим очекивано. Њен најљући супарник  се није предавао. Био је одлучан. Био је истрајан. И успео је.

Сад ништа не помаже златној рибици што у неверици шири очи и на празно отвара уста.

Била је неопрезна. Опијена славом, опустила се. Мислила је да ће се довека башкарити на трону. Потценила је снагу свог супарника. Елем . . .

Веома дуго, можда и предуго, сматрало се да нико у читавој васиони нема толико кратко памћење као златна рибица. Веровало се, практично до јуче, да златна рибица има моћ памћења од свега 3 секунде.

Додуше, коју годину у назад тај мит је разбијен у парам парчад.

Експерименталним путем доказано је „да златна рибица има менталне способности памћења комплексних концепата и задржавања новостеченог знања неколико дана“. Чак неколико дана!

Али снага ових новооткривених чињеница није била довољна ни да заљуља трон, а камоли да с њега сруши златну рибицу.

Реално, шта је пар дана, зар не?

Да би се до ових граница довела моћ заборављања неопходна је надљудска воља. Мада ни она не пружа баш велике шансе за успех. Јер пропозиције су јасне. Из битке за трон су изузета бића која поседују ганглије. Само она с мозгом могу се такмичити.

На несрећу дојучерашњег апсолутног господара трона, један даса, до зуба наоружан инатом, није се уплашио изазова. Штавише . . .

Сијасет година у назад он мукотрпно тренира заборављање. Задњих 20 ништа друго и не ради. Само заборавља. Сваки дан, по читав дан, само то и ради. Само заборавља. И на првом месту, заборавља битне ствари. Глупости и будалаштине одлично памти.

Синуло вам је. Знате о коме је реч? Тачно. У питању је просечни Србин. Из милошта, Срба. Е, шта је тај све у стању да заборави!

Од 5 : 0 до ниједног метра

Годинама у назад славимо победе у биткама које нису ни вођене. У ствари, ми би желели да су те битке вођене, али . . .

Нема битака – нема ни победа. А народ ко народ, раја обична, воли победнике.

„Битака“ нема јер однарођени представници власти, бар ових који владају последњих четврт века, тј. представници политичке касте, не смеју у њих да се упусте.

С једне стране, није ни лепо битке водити противу господара својих. А с друге, није ни исплативо.

У биткама за очување бар минимума националног достојанства и каквог – таквог суверенитета, ако би се упустили да их воде противу представника страних (махом западних) сила, представницима наше врле политичке касте одмах на почетку би страдао Интерес. Лични. Јашта.

Зато, за рају су добре и пароле. Што звучније! Наравно. Што звучније, лакше ће се заборавити.

Лепе пароле лепо звуче

И лепо се заборављају. Лепо и лако. Биће довољно слуђену рају само мало заплашити каквим црним сценариом и, опа – ла, до јуче победничка парола биће заборављена.

Не само парола.

Биће заборављено да се водила и непостојећа битка. Што је још важније, биће заборављено да се зарад личног интереса дела политичке касте „трговало“ нашим за наше.

У главној бици коју као водимо, бици за очување Косова и Метохије у склопу наше отаџбине, бар од 2000-те ( сигурно и од пре, али не толико очигледно) ми чинимо сулуде уступке: дајемо, неповратно, нешто наше за, у најбољем случају, нешто наше. Чешће за ништа.

Пример: затварамо „паралелне институције“ зарад – сећате ли се чега.

Сећате ли се ко је победио у првом серијалу „Великог брата“? Или „Твоје лице звучи познато“?

Докле год се велика већина „обичног света“ на појединачном нивоу буде понашала неодговорно и следила само свој ситни интерес неће нам бити боље.

Сад немамо снаге да вратимо Косово и Метохију. Једног дана ћемо можда имати. Зашто онда журити са „коначним решењем“? Зато што се жури онима који су нам га отели?

А зашто се окупатору толико жури, неће нико раји да каже. Сви се праве мутави . . .

 

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!

WordPress spam blocked by CleanTalk.