Остоја Симетић: Зашто је горе по Србију данас хвалити Вучића, него Тадића док је био власт?

Јуче Тадић, данас Вучић. Као што је Борис апсолутно господарио Србијом до избора, од избора, без такмаца, нашом земљом управља Алек.

Сећам се своје радости, чак нехришћанског наслађивања, пред призором пониженог и пораженог Милошевића, који на ТВ екрану признаје Коштуничину победу. Церио сам и смејао му се с уживањем. Презирао сам га. Недуго затим, схватио сам да су досманлије далеко гори издајници од Слобе и Мире, па ми је у току хашког процеса чак постао симпатичан. Презир је прешао на Ђинђића, Тадића, Кораћа, Свилановића и братију. Несхавтљиво до тада, али се испоставило да је онај чији смо крај толико чекали, био ипак мање лош од оних за које смо гласали (изузимам ДСС).

После копрцања патриотских снага на власти и у кохабитацији, Тадић излази на сцену као једини и свемоћни владалац Србије. Преузео је контролу над свим ћелијама друштва. Контролисао је медије, школе, филм, позориште, интелектуалце, спортисте… Омађијао је рају. Иако је, повремено, деловало да га се никада нећемо решити, увек је било јасно ко је с њим, а ко је против њега. То нису биле персоналне поделе. Навијачке. Било је у питању дељење по линији еврофанатизам-патриотизам. Уз њега су безрезервно били, од запада контролисани, медији, псеудоинтелектуалци жељни иностраних стипендија и награда, уметници гладни масних хонорара и спонзора, и уопште, сви они којима није било баш стало за наш солитер.

Против Бориса беху сви они који су себе осећали патриотама. Једни смо друге храбрили, бодрили, читали и слушали. Тако смо опстајали у нади да ћемо жутом цару видети леђа, уверени да од њега, његових извињења и попуштања на Космету, нема и не може бити ничег горег.

Држали смо да је срамота бити уз такву власт и таквог Бориса, али уз њега су били они за које су срамота и част превазиђене категорије и реликти прошлости. Беху то типови који су исмевали националну традицију, цркву, породицу… за њих је, као што неки графити сведоче, патриотизам болест.

Остоја Симетић

Онда дођоше избори. Изгледало је да Борис остаје у седлу. Ипак, у другом кругу председничких избора, многи смо изашли и гласали против њега. С муком, с тугом, неки и с гађењем, али изашли смо и заокружили Томислава. То је означило пад Бориса, али и устоличење Алека. Као ономад са Слобом, брзо смо схватили да и од горег има горе. Сваки дан увиђамо да је могуђе распродавати своју земљу и брже од Бориса и Борка. Док су они то радили као осведочени западофили и марионете, сада то Алек ради у још непоцепаном шињелу родољуба из деведесетих и двехиљадитих. Он и његова свита, не издају само државу, већ и онај огроман број људи који су мислили да гласају за патриоте, а против издајника.

Они који га данас подржавају, чине много беднију и подлију ствар, но што је била подршка Борису разних Кандићки, Лихтовки, Милићки, Прибићевића, Панчића и сличних империјалих чауша. За Тадића смо знали да је издајица, а за Вучића су многи, и поред свега што је урадио Шешељу (заједно с Томом) мислили да је патриота. Зато се нису борили против њега, већ су за њега гласали. Данашњи његови полтрони, раде једну гнусну ствар. Отимају народу наду у икакву могућност промене српске политике. Јер ако је ово деловање једног родољубивог политичара, ако он није издајник, онда нам спаса нема. Свако ко данас спречава Србина да увиди епске размере Вучићеве издаје, јесте милион пута гори од Б92, Времена, Чеде Јовановића, Вука Драшковића, Динка Грухоњића, Биљане Србљановић и свих другосрбијанаца заједно.

Они су Бориса хвалили јер је испоручивао Империји све што је хтела, али то се није косило с њиховим јавним опредељењем. Данас, бескичмењаци попут Дрецуна, неких квазипатриотских сајтова и новина, који хвале Вучића, зарад личних привилегија, а представљају и себе и њега, као родољубе, слуђују онај део народа, коме је до Србије стало, и чији су гласови оборили у прашину пораза, цара и самодршца, Бориса Првог Жутог. Ако и тај, мали, борбени, непокорени део народа српског, дигне руке од борбе, неће остати нико, ко би имао саге и воље да земљу ослободи.

Зато, данас, морамо јаче и упорније пружати отпор власти, него у време жутократије. Морамо их свакога дана прозивати за велеиздају. Не смемо им допустити скривање иза ухапшених мегапиљара и датума у европском календару.

Моји пријатељи и ја се поздрављамо са „Уа, Вучић!“ тако одржавајући тензију и свест о потреби отпора. Молим и сваког читаоца, да не трпи у свом окружењу било коју лепу реч за Алека еврофанатичног, те да оштри оловку за неке наредне изборе, коју ће забости у срце напредњачке подвале.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!

WordPress spam blocked by CleanTalk.