Владислав Ђорђевић: БОГОРОДИЦА

1. Св. Јелисавета и Богородица

У Библији су дате две божићне приче (Јеванђеље по Матеју 1,1-2,23; Јеванђеље по Луци 1,1-2,52). Међу њима постоје сличности, али и разлике. Разлике су толике да их није могуће потпуно усагласити. Узете у целини, оне ипак говоре о истом. У средишту прича су рођења два детета: Св. Јована Претече и Исуса Христа.
Њихове мајке – Св. Јелисавета и Марија Богородица – зачеле су натприродно. Св. Јелисавета је зачела и родила сина, иако „бјеше нероткиња” (Јеванђење по Луци 1,7), а уз то, она и њен супруг Зарија „бијаху обоје већ стари” (Јеванђеље по Луци 1,7).
И Марија Богородица је зачела натприродно. Благовестио јој је Архангел Гаврило: „Сила највишега осјениће те” (Јеванђеље по Луци 1,35).
Оба ова натприродна зачећа указују да ће рођена деца бити нешто посебно. Заиста, Св. Јован Претеча и његов брат од тетке Исус Христос својим животима су посведочили да су нешто посебно.

2. Св. Симеун и Св. Ана

Исус је доведен у Храм 40. дан по рођењу, какав је онда био обиачај. У православљу се тај дан слави као „Ваведење” или Увођење у Храм (Јеванђеље по Луци 2,22-24).
Том приликом су две особе посведочиле да је Исус посебно дете. То је најпре посведочио Св. Симеун, а затим и Св. Ана (Јеванђеље по Луци 2,25-39). Св. Ана је била пророчица „која не одлажаше од цркве” (Јеванђење по Луци 2,37). И поред тога она није била свештеница.

3. Исусов однос према мајци

Исус је поштовао своју мајку у складу са петом Божјом заповешћу која гласи: „Поштуј оца својега и матер своју, да ти се продуље дани на земљи, коју ти даде Господ Бог твој (Друга књига Мојсијева 20,12).
И поред тога, Он није допуштао да га било који однос са родбином – па и са мајком – одврати од Његове мисије спасења света. Стога се мајци никад не обраћа сентиметално синовљевски. Не назива је „мајко” него „жено”. Једном је чак и укорава: „Што је мени до тебе жено?” (Јеванђеље по Јовану 2,4).
Када су Га посетили блиски рођаци, а међу њима је била и Његова мајка, Он је нагласио да родбински односи не могу бити испред духовних: „Ко је мати моја, и ко су браћа моја? И пруживши руку своју на ученике своје рече: ето мати моја и браћа моја. Јер ко извршује вољу оца мојега који је на небесима, онај је брат мој и сестра и мати” (Јеванђеље по Матеју 12,48b-49).
Када је један човек одбио да га следи изговоривши се да мора најпре да сахрани свога оца, Он је одговорио да ништа не сме да има приоритет у осносу на слеђење Њега: „Остави нека мртви укопавају своје мртваце; а ти хајде те јављај царство Божије” (Јеванђеље по Луци 9,60; в. Јеванђеље по Матеју 8,22).
Исус је изричито рекао да никакви родбински односи не могу стајати на путу учеништва: „Ако ко дође к мени а не мрзи на својега оца, и на матер, и на жену, и на дјецу, и на браћу, и на сестре и на саму душу своју, не може бити мој ученик” (Јеванђеље по Луци 14,26).
Сви ови примери указују на то да је Исусу било приоритетно царство Божје, а не царство земаљско, које укључује и родбинске односе. Он је проповедао то да на престолу царства Божјег седи Бог Отац, а они који га обожавају Његова су духовна браћа и сестре. Исус је исповедао Божје очинство и људско братство.

4. Култ Богородице

Култ Исусове мајке постепено је растао да би на Трећем васељенском сабору у Ефесу 431. Марија и званично проглашена Богородицом или Богородитељком (гр. Theotókos, лат. Deipara, Deigenitrix). Култ Богородице је од тада растао.
Спевано је безброј химни њој у част. У химни „Достојно јест” (гр. Axión estin) Богородица се уздиже изнад свих створења. Химнограф слави Богородицу „Часнију од херувима и славнију неупоредиво од серафима” (гр. Tēn timiōtéran tōn cheroybeím kaì endoxotéran asygkrítōs tōn serapheím). Изображено је безброј икона у њену част. Начињено је безброј светишта у њену част.
И поред свега тога, она у црквеној свести остаје само створење. Стога је разлика између ње и Бога Оца и Бога Сина и Бога Духа Светог онтолошка и не може се превладати никаквом „родном равноправношћу”.

5. Две католичке „мариолошке” догме

Оформљена је богословска дисциплина посвећена изучавању Богородице. На православном Истоку се зове „теотокологија” (гр. theotokología), а на католичком Западу „мариологија” (лат. mariologia). Постоје извесне догматске разлике између Истока и Запада по том питању.
На Западу је култ Богорoдице отишао даље него на Истоку. Тамо су донесене и две „мариолошке” догме којих нема на Истоку.
Прва је догма о „безгрешном зачећу” (immaculata conceptio). То је догма коју је 8. фeбруарa 1854. промулгирао папа Пио IX (1846-1878) у були „Неизрециви Бог” (Ineffabilis Deus). Супротно широко распрострањеној предрасуди, та католичка догма не тврди да је Марија нити зачета нити рођена на било који натприродни начин. По њој, Марија је и зачета и рођена на природан начин од оца Јоакима и мајке Ане, али је – за разлику од других људи – рођена без источног (прародитељског) греха, јер је Бог имао у виду специјалну Промисао у погледу ње, а то је план да роди Његовог Сина.
Код православних не постоји догма „безгешног зачећа”, него се сматра да је Марија очишћена од сваког греха приликом Благовести, када је свесно и вољно пристала да роди Сина Божјег.
Друга католичка „мариолошка” догма је догма о „узношењу Блажене Девице на небо” (assumptio Beatae Mariae Virginis in coelum). Та догма – донесена 1950. – последња је догма Католичке цркве. Она као таква не постоји у православљу, али код православних постоји побожно сећање на Богородичино „успеније”, уснуће, преминуће. Томе су посвећени многи храмови.
Укупно узев, Богородица се части и на Истоку и на Западу, али она је и даље створење. Бог је постао Син, а не Ћерка да откупи свет, у складу са патријархалним поретком успостављеним приликом стварања.

6. Божја андроинкарнација

Бог се оваплотио као мушкарац, а не као жена, јер је поштован поредак успостављен приликом стварања. Бог је постао Син, а не Ћерка, али тиме из спасења нису елиминисане жене, јер је Божје синовство представничко. Бог Син је представник целог људског рода, не само мушкараца него и жена. Стога и епископ – као икона Христова – мора бити мушкарац. Следствено, и презвитери – као представници епископови – морају бити мушкарци.

7. Дванаесторица

Не само да је Божја андроинкарнација доказ да је патријархат успостављен приликом стварања, него је то и сâм Господ Исус Христос својим речима и делима потврдио. Он се куртоазно опходио према женама, али је за своје ученике бирао само мушкарце. Није изабрао ниједну жену, па чак ни своју мајку. Исус је поштовао жене, али није био „родни феминиста”. За Исуса, „родна равноправност” је нешто што се противи Божјој Промисли.

8. Закључак

И поред свог чашћења Богородице – у догматици, химнографији и иконографији – Црква је увек правила оштру разлику између ње и Свете Тројице. Богородица је узвишеније од свих других створења, али ипак само створење.
Свету Тројицу чине Отац, Син и Дух Свети. Ни Мајка ни Ћерка нису део Свете Тројице. Таква идеја је јеретичка. Стога је начелно и практично „феминистичка теологија” ђавоља јерес.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!

WordPress spam blocked by CleanTalk.