Данко Б. Марин: HOMO HOMINI LUPUS

Данко Б. Марин

Брод лудака – најсрећнији простор на свету, пловио је без кормилара ка свом чувеном рају лудака. Дође ли у неку луку, место обавезно укрца неког свог суграђана, опскрби потрепштинама путујућу веселу екипу и свечано их испрати уз музику месног оркестра. На отвореном мору су највеселијем броду помагали морнари са других пловила, изненади и по нека посета међународних хуманитарних организација, безбрижне путнике брода ,,без кормила“ и капетана су радо сретале и ратне морнарице, од срца помагаше на све начине путницима (без плана пута) пре одласка у дуго планиране крваве битке… Милован таласима, брод непрестане песме, игре и безбриге стигне у велику, богату луку ,,HOMO HOMINI LUPUS“. Уместо свечаног испраћаја – слављенички дочек!? Хеј, да то није рај лудака: крај пута, хепиендирање путешества? Кључ града је донео на свиленом јастучету градоначелник, формиран је (моментално!) свечани шпалир до централог трга на ком је кретао званични програм дочека драгих гостију или ДОМАЋИНА? ,,HOMO HOMINI LUPUS“ – егзалтирано прослави добијање своје нове елите… Неку побуну је покушао подићи остарели филмски режисер: ,,Људи, браћо лудаци не будимо луди! Ово је превара као кад Санчо Панса постаје намесник острва у ‘Дон Кихоту’!“ Но, све је дошло на своје природно место кад је уметник добио неограничен буџет за режирање историјског спектакла ,,Домаћица из пакла“. Брод лудака је почела да пуни, поново се враћа на њега – мања група оболелих од ликантропије. Хтели су вучји људи да се лече и излече од своје болести, нико од њих није желео да постане вукодлак или вук – чак ни тамо где је човек: човеку вук! Ликантропи се стратешки покренуше, мали ,,вучји“ чопор се тихо искрао током ноћи, укрцао на брод и запловио ка….

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!

WordPress spam blocked by CleanTalk.