25 000 динара од дна . . .

Почели смо са бројкама, па хајде да тако и наставимо. Према Републичком заводу за статистику, просечна зарада (бруто) обрачуната за фебруар 2018. године износила је 66 084 динара, док је просечна зарада без пореза и доприноса (нето) износила 47 819 динара.

Плата 220 000 људи запослених код приватних предузетника износи, у просеку, 27 000 динара. 350 000 запослених прима плату мању од 25 000 динара.

Другим речима, највећи проценат запослених ради за плату од 25 000 до 30 000 динара, а чак 2/3 запослених има месечна примања која су мања од просечне зараде.

Међутим, један број скептика оспорава ове податке.

По њима, ови подаци нису реални. Они сматрају да су ови подаци „надувани“, како би се ситуација у којој се налазе запослени у Србији, бар по питању висине примања, приказала бољом. Куд и камо бољом од стварне ситуације.

Далеко више људи ради за мизерно мале плате. И тај број ће се временом још више повећати. Драматично упозоравају скептици.

Да ли им треба веровати? Или они, незадовољни својим примањима, само шире јеретичке гласине и плаше рају.

У њиховим речима има доста истине, али они ту истину користе да би изазвали лажну панику и побунили запослену рају. Ево зашто то тврдимо.

Тачно је да велики број људи ради за плату која је мања од 25 000 динара. Такође, тачно је да ће се тај број повећати. Ако све буде ишло онако како је планирано.

Али то није ништа лоше. Напротив. То је одлично.

Систему је потребно да што више људи ради за што мање плате. Раслојавање становништва на све мањи број екстра богатих појединаца и све већи број сиромашних људи је светски тренд.

Ми не смемо ићи у контра смеру. Ако то важи за развијене светске државе, мора да важи и за колоније као што је ова у којој ми преживљавамо.

Највећи број становника и не треба да живи. Довољно је да преживљава. И да верно служи систему. А са платама које су мање од 25 000 динара зар и може нешто друго.

Радиш по цео дан, јер је осмочасовно радно време као реликт прошлости одбачено. Дођеш кући измрцварен. Психички и физички. Наједеш се високо калоричне, а јефтине ‘ране и док не утонеш у царство кошмара, буљиш у пробране садржаје који ти се пласирају кроз медије.

Твоја егзистенција је добрано потпомогнута од стране родитеља – пензионера. Који динар добијеш и од бабе и деде. Ни они немају пуно више пара од тебе, али пошто сви делите исти кров, ред је да мало припомогну.

Хорор епопеју коју преживљавају они који су успут засновали и своју примарну породицу и добили децу, а примају плату мању од 25 000 динара, ћемо прескочити. Није нам циљ да некога плашимо

Уствари, циљ јесте да раја буде уплашена. Да живи у страху. Страху да данас – сутра неће успети да нађе ни посао на којем ће бити плаћена 25 000 динара месечно.

Е, а замислите тек страх оних који раде директно за систем и примају просечне и плате које су далеко изнад просечног нивоа.

Навикли да живе. Стан. Кола. Кредити. Летовања. Нормално радно време. Право на боловање. Годишњи одмор. Могу деци да дају џепарац, свакодневно.

Још ако су због љубљења система доспели на неко место на којем се по својим квалитетима и способностима никад не би обрели . . . Где тај да се буни. Солидарност му је последња рупа на свирали.

Зар да изгуби све? Да ризикује да му због неплаћених рачуна извршитељи дођу пред врата. А они не звоне два пута . . .

Зар данас – сутра он на посао да иде у пеленама?

Кад купи пелене за месец дана, колико би му остало од 25 000 дианара – том рачуницом свој мозак да окупира?

Наравно да ће пожелети да се систем не мења. Он ће бранити своју плату по било коју цену. И нападати све који веле да је плата мања од 25 000 динара испод границе људског достојанства.

Да ли ће ти напади дати резултата?

Да. Успеће да одбрани своје радно место и своју плату. Додуше, само краткорочно.

Чудно је ако то не види. Можда он неће доживети да ради у пеленама. Међутим, велика је вероватноћа да ће његова деца доживети ту судбину.

Ономад кад се повела реч да се у једној страној компанији према радницима нехумано поступа, држава је брже – боље стала на страну компаније. Компаније чије пословање обилато помаже субвенцијама из буџета.

Речено нам је да је све у реду, да гласине које су се прошириле нису тачне и да држава нема права и не сме да се меша у односе између запослених и приватних послодаваца.

Зебњу да су свима нама, као део радне униформе, предвиђене пелене буди и следећи поступак наше државе.

Кад су се поједине стране компаније пожалиле да велики број њихових запослених „олако“ добија боловање, наша држава је муњевито реаговала. Наравно, стала је на страну послодаваца. Обећала је да ће решења свих спорних боловања бити стављена под лупу. Врло смело од ње, нема шта.

Сутра је 1. мај – Празник рада. Велики број маркета и продавница ће радити. Ето одличне прилике да бес због ситуације у којој се као радна снага налазимо искалимо на правом месту. Бахато и безобзирно се опходимо према запосленима у њима.

Они раде за 25 000 динара. Они већ сад преживљавају оно што је великој већини радне снаге у Србији намењено.

Свима који славе 1. мај, срећан Празник рада . . .