Остоја Симетић: Коме смета слаб Ђоковић

Остоја Симетић

Новак Ђоковић, најбољи српски тенисер свих времена, налази се у озбиљном паду форме и остварује вероватно најгоре резултате у својој каријери. То доводи српске навијаче у различита емотивна стања. Неки су бесни, другима га је само жао, трећи га исмевају, четврти му саветују да се разведе, пети да једе више чварака, шести да се окрене православљу и престане с хипи-веге-лав из ол араунд животним стилом… тек свако има понеки рецепт за његов играчки опоравак.

Чињеница да је Ноле пао с првог на дванаесто место АТП листе, изгледа, више брине и једи навијаче неголи самог Ђоковића. Дуго ме већ занима зашто је тако. Сличне реакције су се дешавале и у време његове доминације кад би изгубио неко финале или, далеко било, полуфинале. Отписивали су као неталентованог, спорог, слабог, килавог, симуланта… да би га, исти ти, већ након следеће победе проглашавали за најбољег икада, генија, практично Николу Теслу укрштеног са Зевсом.

Колико се падало у еуфорију због успеха нашег првог рекета, толико се, и још дубље, понирало у срџбу, пизму и омразу према њему ако би био поражен у неком мечу. Још пре 5 или 6 година је Предраг Анђелић запитао насловом једног чланка „Шта је Ђоковић Србима, ал’ стварно“. Ја мислим компензација за своје неуспехе и незадовољства. Лек за сопствене поразе.

Наиме, народ живи бедно већ деценијама, многи од рођења, трпе ударце од живота један за другим, често испод појаса, па су се зажелели победа и успеха. Свакодневна стварност им је суморна, мрачна, оловно тешка, а Ђоковић побеђује, руши рекорде и противнике, маше заставом и диже пехаре. Гледајући њега и наш се Србин осети, на тренутак, победником. Заборави моментално рачуне, нарогушеног шефа, плату која касни и цене које расту, труле прагове на дотрајалој Југо Флориди, свађу са брачним партнером, нахерену капију и сијасет других животних мука.

Пошто није у стању сам да се избори за успехе и ппбеде очекује од Ђоковића да то чини за њега. Тако наш Србин навијач размишља и замишља. Чак држи да му је Новак дужан. Дужан да у његово име побеђује и осваја турнире, медаље, бодове… Како се усуђује да изгуби па Пера или Васа н емогу да уз пиво и чипс урлају у егзалтацији? Ко му је допустио да избаци волеј у аут или сервира у мрежу? Сигурно није ни Јова који да се одмори уз призор вимблдонске траве на којој падају Шпанци, Швајцарци и Американци од рекета нашег див-јунака, а ни Раде што би да издува фрустрацију с посла и семафора кад му је онај из аудија трубио на жуто светло.

Ако треба да оћера жену веганку и јогашицу из куће, децу да на усвојење, а браћу у лудницу да би био усредсређен на линије и мрежице још коју годину, што би обрадовало Драгану и Михајла, Зорицу и Миливоја, Сандру и Лазара… нека тако и уради, јер нема смисла да они морају сами да учине нешто што би им животе испунило, дало им смисао и учинило их лепшим и лакшим. То је његова дужност. Има да побеђује или да цркне покушавајући, након чега би га они сигурно похвалили.

Људи, пустите човека на миру. Лепо је навијати за своје сународнике чиме се год бавили, али ваља се најпре бавити сопственим битисањем, породицом, послом, пријатељима, хобијима… а тек успут или овлаш радом других људи. Тенис је само спорт, за Новака посао, као што је за мене маркетинг, а за неког оправка часовника, печење бурека, лечење плућа, узгајање цвећа, шивење одеће итд. Његов успех или неуспех на пословном плану не сме другима да буде разлог за срећу или несрећу. Још прецизније, није коректно, нити нормално, очекивати и захтевати од једног младића да обављањем свог посла испуњава садржајем наше животе. То је одговорност свакога од нас.

Бавимо се ми собом и својим окружењем, а њега пустимо да ради шта, колико и докле хоће. Нека медитира, једе шпарглу и келерабу, грли се са Пепеом или путује са Јеленом, то је његов живот. Ми од тога немамо ама баш никакве штете нити користи. Кад победи Ђоковић, нисмо победили ми, а када изгуби, то није наш пораз. Он игра за себе. За то је плаћен. Његов посао, са становишта интереса и користи сваког грађанина Србије, јесте далеко мање важан него посао возача аутобуса, без ког не бисмо стигли на радно место, лекара, без чијег рада и знања бисмо се злопатили као псета, наставника, без чијег труда бисмо били дудуци итд.

Када су амерички званичници испраћали Роберта Бобија Фишера на меч са Спаским за титулу шаховског шампиона света, рекли су му да он тамо представља Сједињене Америчке Државе, док је његов одговор био, „Не, ја тамо представљам себе.“.