Саша Кнежевић: Ко су родољуби у служби режима?

Протагора је запажао да о свакој ствари постоје двије тврдње, једна другој противне, те је сам проводио дијалектику такве логичке агрументације „за и против“ (pro et contra), док не би исцрпио све разлоге и противразлоге око двије супротне тезе. Касније су посебно млади софисти то умијеће искривили до еристике – испразна надмудривања, које је постало само себи сврха. Сократ и Платон су оштро критиковали њихове поступке, Аристотел их је називао „учитељима привидног знања“, касније је Тома Аквински за њих говорио: „Они изгледају мудро, али ипак то нису“.

Најпрезренији лицемјери су та појава двоједушних „интелектуалца (свезналица)“, који са том одурном формом (надувеним изразима и испразном дијалектиком) служе само егоистичном онанисању ума, или неком ниском интересу, водећи се бесмисленим „надмудривањима“ у циљу надраживања инфантилних карактера и засењивању плебса. Међутим, такво једно забушавајуће “мудровање“ у овој духовној руини у којој нам се земља налази, може се често на разне начине и уновчити. Свако дјеловање које скреће своје координате са жаришне тачке проблема, са којих се поданички властодршци лоцирају, може бити исплативо и купљено, или подстакнуто од стране политичких хијена које вријебају иза сваког угла на ове врло тражене опсјенаре. Поготово данас када су друштвене мреже један пригодан медиј, чак и анонимни виртуелни утицаји све су запаженији. Међутим, и незнатно попуштање онтолошких темеља, може бити трагично за личност која то срозавање пред апсолутним истинама из људских слабости самооправдава, представљајући га себи и другима за релативни баланс који наизглед нема алтернативу.

Попуштање се може купити не само новцем, него компензовати и разним другим удовољавањима којима је свако острашћено срце подложно. Такво дјеловање се може олако самооправдати, водећи се оном излизаном “филозофијом већег – општег добра, уз прихватање мањег зла“ –  и онај који тако дјелује, може и сам живјети у илузији да ради исправну ствар. Међутим, постоје начела, која немају ништа са маловерјем половичних истина, у том судару “црно је увијек црно, бијело је увијек бијело“. Поред свих тих накићених, присилних и потиснутих прикривања, личност се у том случају дефинитивно креће једном опасном странпутицом. Политичке хијене су сасвим задовољне, ако само успију да убиједе одређеног субјекта, да олабави у њима главном, а то је заобилажењу њих, али свако заобилажење њих је једно неопогориво саучесништво у злу, јер су ОНИ главни узрок свих српских недаћа – заузврат такав  субјект, може бити ослобођен да говори шта год хоће, и да “србује“ колико хоће, али он се полако почиње прилагођавати одвратној демагогији, и поврх свега чиме се кити, дејствује нужном солидарношћу са архинепријатељском природом једног издајника, ту полако отпочиње његов гнусни преображај. Такав један ткз. српски родољуб, од некада неприкосновеног националног борца постаје један пискави евнух, “кимвал који звечи, звоно које јечи“, безопасан циркузант и поред свих даровитости које је проћердао, у суштинском он је побијеђен, и радо је популизован и виђен гост, чак и од оних које по потреби напада. Све чешће уочавамо у дјеловањима неких наизглед мудрих представника “свете српске идеје“,  занимљиве појаве  са дијалектиком некадашњих софиста, који нам бестидно потурају као израз добронамјерног визионарства, некакву самоосуђујући исхитреност, јер не желимо да подлегнемо очигледној и подлој представи бескрупулозних доминуса, или нам пропагирају параноичну угроженост од непријатеља изван, увијек када је свима нама крајње јасно да је суштинско жариште проблема који нас изједа изнутра. Међутим, са тим њиховим одвратним апологијама бивственог проблема у нашој Отаџбини, и са тим недопустивим пропустима у испразним аналитикама, са све “трезвеним заобилажењима“, која ако се почињу усвајати, пријете да колективна и индивидуална свијест једног народа, зађе у мрачни ћорсокак сопствене непрепознатљивости, у јерес неког новог, само њима знаног – “српског национализма“ који и за најгнусније недјело има врхунске адвокате и ослобођавајуће пресуде. Нужно је да су нам неке одлике и ставови начелни, у неприкосновеној спрези са вјером која је пресудна, они образују наш карактер, и изнад су свих планирања и гнусног политиканства. Постојала су заиста трезвена и самопожртвована дјеловања у нашој славној прошлости, која су из тадашњег угла изгледала можда неуверљиво патриотска, али она нису никада стављала лични интерес пред националним, зато их је подло упоређивати са данашњим, првенствено личним и материјалистичким тежњама освједочених антисрпских властодржаца који су највећи непријатељи свега традиционалног. Говорити да се са данашњом структуром бескрупулозне власти може ићи икаквим доследним дијагоналама отпора по питању КиМ, је у само у служби надзора и психолошких блокада оне заиста критичне масе, која би могла ако устане, угрозити владавину “мртвих“. Занимљиво је да исти они, који по својој сумњивој потреби често пропагирају такав политички реализам, се нажалост изјашњавају, првенствено као хришћани, превиђајући у том случају, главну максиму хришћанства, без које се свака борба завршава трагично и по појединца и по народе, она увијек инсистира на превасходним обрачуном са унутарњим злом, да би се тек након тога могли суочити са било којим злом изван. Дакле, ти допунски хришћани, огрнути самом формом родољубља, изостављају оно суштинско, када је неопходно да се деси устанак свијести, и не устукне пред ниједном претворном лажју, одвратним подвлађивањем и прилагођавањем. Они у часу свеопште и освједочене издаје једног државног апарата изнутра, преусмеравају теоретисање на неку спољњу оазу дјеловања, имагинарно веће опасности по нашу Отаџбину. Такво маневрисање упућује на једну осмишљену солидарност са освједоченим издајством изнутра, оно је унапред осуђено на пропаст, и у служби је истих оних политичких махинација, које помоћу њих расипају здрав отпор и стежу обруч репресије и дефетизма. Не бих рекао да су тако наивни ти “српски визионари“, којима су пуна уста оног формалног српства, већ све ми се више чини да су тактички унајмљени да дјелују са једном перфидном сугестијом, ако имају и мало утицаја, па била то и незнатна група или појединац. Сервилна интрига се увијек може уновчити, а што више таквих кружока, већа је и дезинтеграција масе. Ничим изазвани бранитељи свега оног штетног по наш народ и Цркву, који увијек истичу неке спољње непријатеље, оправдајући сасвим видљиву издају људи на челу окупиране државе, жмурење пред прозаичним манипулација које се изнова режирају, који поврх свега очигледног, сваљују кривицу на исти онај “заостали“ српски народ, који се из неке далеке димензије критикује и учи. Такви поборници политичког реализма су гори од сваког отвореног непријатеља изван, јер како је писао Андрејев ,,нема неморалности, нити социјалне гнусности која се није прикривала тим јадним смоквиним листом. Нема терета који је мртвији и који више спушта на земљу од говоркања о политичком реализму као противтежи свему полетном, надахнутом, духовном“…