Благословена сумња

 

Чудо васкрсења приређено нам је баш зато да би нас искушавало, али у њега треба вјеровати јер искушење (да се престане вјеровати) и јесте мјера вјере.

Ф. М. Достојевски  

Сјећам се да је Достојевски писао у својој биљежници када је одговарао критичарима попут некадашњег истомишљеника Бјелинског из његове прве фазе стваралаштва, који је касније послужио као инспиративна противтежа у дјелима Достојевског: „Хуље ми пребацују моју просту и ретроградну вјеру у Бога. Тај олош не може ни да замисли такву силу одрицања Бога какве има у Инквизитору и у поглављу које томе претходи и на шта даје одговор читав роман. Не као будала (фанатик) ја вјерујем  у Бога. (…) Да, њихова глупа природа и не сања таква одрицања каква сам преживео ја. Све што је писао у другој фази свог стваралаштва (највише у Злочину и казни и Браћи Карамазовима), односи се управо на борбу са том сумњом и на превазилажење периода одрицања, о којима овдје говори Достојевски. Заиста да су такви сужено-емпиријски умови могли заћи у једно невиђено поприште космичке битке између добра и зла, које се реално одигравало у једном напаћеном Фјодоровом срцу, преумљени и покајани би се поклонили „словенском пророку“ и не би се усуђивали да било шта противрјече једној таквој муњевитој личности која је генијално указивала на неисказиви бездан људског срца и његову животодавну релацију са његовим Творцем.  Слично би им се обратио и сваки вјерујући хришћанин чија вјера није само неки бљутави  додатак, већ суштинска тајна и најслађа мука његовог битија, која га на крају и чини човјеком. Па би се поново могли упитати: “Да ли знају они што  критикују и што желе неким трицама да смуте нашу православну вјеру (да нас одврате својом јефтином дијалектиком од ње, или се неким згранутим изненађењем начуде нашем конзервативном, превише традиционалном приступу, јер том гордом и погибљеном однароду, није ништа тако мрско, несхватљиво и неприхватљиво, као што је исповиједање православног вјерују), колико је наше срце изгарало и кроз само какве ватре сумњи и мисли је пролазило, док није завапило – “ОСАНА…“. Ум без вјерујућег срца је хладна мртвачница из које само језиво дахће несносни зов смрти, али Христос на дверима сваког срца куца и чека да му их отворимо, јер само на те надразумне двери се назире Освит. Тек када допустимо да нам Христос срце угрије, оно бива вјером разбуктано, па тек онда помрачени ум и умом разум, бива просвијетљен благодатним зрацима тросунчаног Сунца, како су Свету Тројицу апофатички описивали Свети Оци у сиромашним символима.„Благословена сумња“, како јој тепају светогорски Старци,  она усходи, ако је уз Божију помоћ у сталном превазилажењу, доводи нас до све стаменије и зрелије вјере. Што је више сумњи превазиђено, човјек полако сазријева у својој вјери. Блажени су они „чисти срцем и сиромашни духом“ којима се Господ у њиховој кроткости и смирењу открије и остане вјечно уграђени, непоколебљиви светионик, који неугасиво пламти у тим равноангелским криновима подвига и вјере. Али далеко од тога да је апостола Томе сумња невјерје, она је простодушно исказивање у немогућности поимања (чулној људској кратковидости) – Христов величанствени домострој спасења. Над свакој узвишеној мисли бдије сумња и маловјерје, она као гуја вријеба и стрпљиво чека да сањиву вјеру удави и прогута. Али ипак она је и њен очекиван окршај и степеник за даљи успон, са којег се сваким кораком све више увиђа и ослушкује, полако достижући таворске врхове, личност се преображава у Богочовјека. Сумње жалац је и онај неизбјежан бој који се мора војевати у невидивљој битки за вијенац утемељене вјере у којој сумња нема моћ прилажења. Свемоћни су и малобројни они духови који одагњаше све сумње људске и предадоше Богу свецијело биће па са (Авраамовом, Мојсијевом, Илијином, Исајином, Јововском, Апостолском и вјером Вјерних) одагњаше сваку сумњу. Како је дивна вјера Пророка, Исповједника Мученика и Светих Отаца Цркве, како је величанствена вјера Богомајке и свих Мученица, Исповједница и Светих Мајки Цркве Божије. Дометни нам вјере Господе нама маловјерним, да не будемо невјерни него вјерни, па да будемо “они блажени, што не видјеше али повјероваше“.

Господе мој и Боже мој!

 

 

 

+На Томину недељу

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!

WordPress spam blocked by CleanTalk.