Срђан Јосиповић: Бановина Хрватска и покушај уједињења српских земаља у процесу федералног преуређења Краљевине Југославије

Спор између два водећа југословенска народа актуелизован је настанком нове државе. Познато је да први проблеми правно-политичке природе настају приликом уједињења, када је хрватска јавност била подијељена између Радићевог приједлога савезне државе (1) и унионистичких снага које нису постављале питање унутрашњег уређења будуће државе. Прије тога, постављано је питање да ли ће се Војводина присајединити прво Држави СХС или директно Краљевини Србији, па онда, да ли срезови у БиХ имају право на директно сједињење са Краљевином Србијом, мимо одлуке Народног вијећа у Загребу итд. Познаваоцима ове теме нису страни ни проблеми приликом усвајања Видовданског устава. Ови догађаји кулминирају атентатом у скупштини 1928. године што је резултирало завођењем личног режима краља Александра 1929. године. Југословенски суверен је том приликом суспендовао устав, распустио скупштину, забранио све политичке странке и увео строгу цензуру новина и књига. Исте године, Краљевина је подијељена на девет бановина које су својим границама имале за циљ да разбију строгу етничку подијељеност. Стеге диктатуре мало попуштају 1931. када краљ доноси Октроисани (подарени) устав.

Поред свих тежњи краља Александра да се превазиђу проблеми у српско-хрватским односима и да од народа Југославије направи нови, троплемени народ, сукоби мањег и већег интензитета су и даље били присутни. Српске и хрватске политичке елите су имале потпуно различито виђење будућности Југославије. О нестабилности државе сасвим довољно говори податак да је између 1931. и 1941. године влада падала четрнаест пута. Након Марсељског атентата, концепт интегралног југословенства бива потпуно одбачен. (2) Кнез намјесник Павле поставља Милана Стојадиновића за предсједника Министарског савјета, али му након три године ускраћује подршку зато што Пашићев насљедник није успио да ријеши тзв. хрватско питање, односно зато што га је по Павловом мишљењу рјешавао на погрешан начин. (3) Тада на историјску сцену ступа Драгиша Цветковић.

БАНОВИНА ХРВАТСКА
У предвечерје Другог свјетског рата, јавности недовољно познат представник српске политичке елите постиже договор са Влатком Мачеком. Драгиша Цветковић, свјестан историјског тренутка прихвата хрватске захтјеве, под једним условом – да се не дира државна цјелина. Уредба о Бановини Хрватској, као законодавна конкретизација Споразума Цветковић-Мачек, бива донијета од стране краљевских намјесника 26. августа 1939. године. (4) Нова хрватска јединица је формирана од Савске и Приморске бановине, које су увећане срезовима Дубровник, Шид, Илок, Брчко, Градачац, Дервента, Травник и Фојница. У члану 2 Уредбе набрајају се надлежности Бановине (пољопривреда, трговина, индустрија, шуме…) док све остало остаје у надлежности централне власти.

Међутим, хрватски захтјеви су превазилазили уступке добијене Споразумом. Хрвати су тражили Боку Которску, сопствену валуту (куна, бановац, новчић) и аутономију за Босну и Херцеговину. (5) Цветковићев министар правде Михаило Константиновић, један од креатора Споразума, у свом дневнику пише како Мачеку „није само до окупљања свих Хрвата већ, можда, и до дијељења Срба на више области“. (6) Додуше, ни Срби нису били јединствени око питања Врбаске бановине. Тако, Драгољуб Јовановић заговара идеју да се она припоји Бановини Хрватској како би се отежало њено отцјепљење.

Оно што је интересантно када је ријеч о ступању на снагу Споразума и Уредбе јесте начин како је уредба уведена у правни живот. Наиме, комисија (7) која је радила на изради ових докумената донијела је одлуку да се они донесу са позивом на члан 116. Септембарског устава. (8) Ова политички прагматична одлука са становишта правне науке није баш најсрећнија. Константиновић у својим дневничким записима и открива праву намјеру коју су жељели да постигну коришћењем члана 116, а то је одгађање неизвјесног одобравања Уредбе у народном представништву до краљевог пунољетства. (9) У складу са овим, одлуком краљевских намјесника скупштина Краљевине Југославије је распуштена истог дана када је донијета Уредба. Како избори нису расписани све до капитулације 1941. године Уредба никада није потврђена у скупштини.
Професор Лазо М. Костић у свом „Коментару Устава Краљевине Југославије од 3. септембра 1931. године“ (који је важио за својеврсан уџбеник уставног права), оштро је напао такво поступање назвавши га неуставним. Костић у свом уџбенику тврди да је влада узурпирала краљевску власт, а посебну забуну стварало је различито тумачење појма угрожених јавних интереса. Уставна одредба каже да се овај члан може примјенити „у случају рата, мобилизације, нереда и побуне“, али само тог интензитета „који би довели у питање јавни поредак и сигурност државе или кад су до те мере уопште угрожени јавни интереси“. Случај у коме се примјењује ова одредба мора бити јасно изражен и не смије бити ствар политичких договора и калкулација, за шта је по Костићевом дубоком увјерењу искориштен у овом историјском тренутку. Још мање основа је било да се позивајући се на исти члан донесе „Уредба о проширењу прописа Уредбе о Бановини Хрватској и на остале бановине“. Према њеним одредбама нове бановине се могу стварати без обзира чак и да ли постоји ма каква „угроженост јавних интереса“. Штавише, могу се стварати и онда када би само њихово стварање било противно јавним интересима. (10)

БАНОВИНА СРПСКЕ ЗЕМЉЕ
Хрватска јединица је у преуређеној Југославији била одређена врста corpus separatum-а, гдје је хрватски народ омеђио своје границе и успоставио своју аутономну власт. Насупрот њој имамо остатак Југославије у којој и даље хрватски политички фактор егзистира потпуно равноправно, доносећи одлуке и на простору који се узима за доминантно српски. Ни Словенци нису жељели да прихвате такво стање, те одмах пошто су Хрвати означили свој простор и они крећу истим путем. На захтјев Словенске људске странке, при Влади се формира комисија (11) чији је задатак био правно уобличење словеначке бановине која је због националне хомогености (12) већ егзистирала у пракси.

На ред је, коначно, дошла и српска јединица. Српско питање отворено је расправама о „Српским земљама“ 24. новембра 1939. године. Међутим, најспорније је било питање Босне и Херцеговине. Српске странке су углавном биле за припајање Србији и јединствену српску бановину, али су се чули и други приједлози попут идеје Секуле Дрљевића да БиХ треба припојити Црној Гори која је за њу два пута ратовала. Сама идеја о јединственој бановини у којој би биле скупљене српске земље потекла је од интелектуалаца окупљених око „Српског гласа“, гласила Српског културног клуба. Најутицајнији међу њима били су Слободан Јовановић (предсједник СКК), Драгиша Васић (уредник Српског гласа) и Никола Стојановић. (13) До данас је остао сачуван нацрт, никада усвојене, „Уредбе о организацији Српске земље“. (14) Константиновић у своме дневнику биљежи да је свој пројекат бановине „српских земаља“ предао 15. децембра 1939. године. (15) Сматра се да је произашао из пера истих јавних дјелатника који су писали и Уредбу о Бановини Хрватској. Тај акт је предвиђао уједињење свих преосталих бановина (Врбаске, Дринске, Зетске, Дунавске, Моравске и Вардарске) са престоницом у Скопљу (мада је био и један усамљен приједлог да сједиште буде у Цетињу). Бановине које уђу у састав ове јединице би биле преименоване у области на чијем челу би био Велики жупан који би се постављао краљевим указом на приједлог предсједника Земаљског савјета. Надлежности српске бановине предвиђене су биле да буду идентичне хрватском пандану.

Планови о преуређењу нису заобишли ни војску, па тако генералштаб има у виду дуално устројство армије. По етничком принципу војска би била подијељена на двије области. Једну би чиниле Словенија и Хрватска, а другу српске земље, с тим да би линија разграничења у Славонији, ради одбране, била на потезу Осијек-Винковци. (16) Историја ће се поновити 1991. године, када је ЈНА управо на тој линији водила жестоке борбе са хрватским сепаратичким снагама. Планови о преуређењу су прекинути априлским ратом и неславном капитулацијом државе коју није имао ко да брани.

Иако је послијератна југословенска историографија сматрала да је дјеловање Српског културног клуба било великосрпско и да је нанијело више штете Југославији него хрватски сепаратизам, циљ њиховог дјеловања је била заштита Југославије уз заштиту српских интереса у моменту њене федерализације. Да је то тачно потврђује и предавање Слободана Јовановића у Српском културном клубу у тренутку када Хрвати све мање маре за државну цјеловитост. Предсједник СКК у том говору изражава увјерење „да Хрвати неће срушити југословенску државу, јер имају одвећ дугу обалу, коју ће им велике силе отети“. (17) О неопходности очувања заједничке државе Јовановић каже и сљедеће: „Осећали се Срби и Хрвати као један народ или не, њихова објективна ситуација јесте таква да једни без других не могу очувати своју националну слободу. Данашње време није повољно ни за средње, а камоли за мале државе“. (18)

ПОНОВО НА СТОЛУ
Оно што је интересантно када је ријеч о овој теми јесте историјска чињеница да је бановинска подјела земље поново актуелизована марта 1991. године на састанку у Карађорђеву. Стручни тим Слободана Милошевића предвођен професорком Смиљом Аврамов предлагао је прекомпозицију југословенске федерације по моделу споразума Цветковић-Мачек уз још један уступак Хрватима који се огледао у понуди да добију Бихаћ и Цазин (тзв. турску Хрватску). (19) Међутим, хрватска страна предвођена академиком Душаном Биланџићем није жељела уопште да разговара о томе и само су се држали АВНОЈ-ских граница. Овом састанку у Карађорђеву су медији и тенденциозни историчари (поготово из бошњачког корпуса) дали једну мистериозну ноту. Па тако сада стоји у рангу разних других српских завјера, попут Гарашаниновог „Начертанија“ или нацрта „Меморандума“ САНУ из 1986. година. Међутим, да је хрватска страна тада прихватила овакво разграничење које није било нимало једноставно спровести, не би данас имала све проблеме које сада имају у надгорњавању са бошачком страном. Хрвати су мислили да Вашингтонским споразумом направе једну велику федерално-конфедералну заједницу у којој би доминирали над Бошњацима и поново изашли на Дрину. Пошто је Дејтонски споразум поклопио Вашингтонски, Хрвати су испали највећи губитници несретног рата у Босни и Херцеговини.

ПРИЛОГ
Извод из нацрта
УРЕДБЕ О ОРГАНИЗАЦИЈИ СРПСКЕ ЗЕМЉЕ
(1940)

I
Образовање српске земљ е
Чл. 1
Бановине Врбаска, Дринска, Дунавска, Моравска, Зетска и Вардарска спајају се у једно под заједничким именом Српске земље, чије је седиште у Скопљу.
Досадашње бановине се претварају у области, задржавајући своје називе и своја седишта.

II
Преношење надлежности на Српске земље
Чл. 2
У надлежност Српске земље преносе се послови: пољопривреде, трговине, индустрије, шума, рудника, грађевина, социјалне политике и народног здравља, физичког васпитања, правде, просвете и унутрашње управе.
Сви остали послови остају у надлежности органа државних власти на целој државној територији…

III
Организација власти Српске земље
Чл. 4
Законодавну власт у стварима из надлежности Српске земље врше Kраљ и Сабор заједнички.
Управну власт у стварима из надлежности Српске земље врши Краљ преко Земаљског савета.
Судску власт Српске земље врше судови. Њихове пресуде и решења изричу се и извршују у име Краља на основу закона…

IV
Области и њихово уређење
Чл. 13
Области су управне и самоуправне јединице.
У надлежност области долазе сви послови из бановинског делокруга. Ова надлежност ће се допунити и проширити посебним земаљским законима, према потребама појединих области.

Чл. 14
Органи области су обласна скупштина и обласни одбор.
Политички представник земаљског Савета у области је Велики жупан, који се поставља Краљевим указом на предлог Претседника Земаљског савета…

 

[1] Стјепан Радић, вођа ХРСС-а, одржао је чувени говор који историја памти под називом „Не срљајте као гуске у маглу“. Радић је предлагао да нова држава буде формирана као савезна са „троглавим“ регентом на челу који би био оличен у српском престолонасљеднику, хрватском бану и предсједнику словеначког Народног света. Радић је у задњи моменат избачен из делегације која је упућена у Београд.

[2] Б. Петрановић, Историја Југославије 1918-1988: књ. 1, Београд 1988, 255

[3] Стојадиновић је имао намјеру да тајним договором са грофом Галецаом Ћаном, италијанским министром иностраних послова изврши ампутацију Хрватске.

М. Екмечић, Дуго кретање између клања и орања, Београд 2011, 421

[4] Уредба о Бановини Хрватској, Службене новине Краљевине Југославије, бр. 194а/1939

[5] М. Екмечић, 422.

У том смислу и Хрватски дневник у октобру 1939. године пише: „Ако не буде формирана аутономна Босна и Херцеговина, имат ће се донијети одлука о припадности онога подручја које се сада налази у Врбаској, Дринској и Зетској бановини. Несумњиво је да ће у том случају један дио тог подручја припасти Хрватској. Исто је тако несумњиво, ако не дође до формирања Војводине као посебне аутономне јединице, да ће морати повести рачуна о жељама тамошњег хрватског пучанства које и по свом националном увјерењу и по географском положају својега завичаја има право тражити да се поштују и његови захтјеви“.

[6] М. Константиновић, Политика споразума: Дневничке белешке 1939-1941: Лондонске белешке 1944-1945, Нови Сад 1998, 14

[7] Састављена од професора Правног факултета у Београду Михаила Константиновића, Михаила Илића и Ђорђа Тасића

[8] „У случају рата, мобилизације, нереда и побуне, који би довели у питање јавни поредак и сигурност државе или кад су до те мере у опште угрожени јавни интереси, Краљ може, у том изузетном случају, указом наредити да се привремено предузму све изванредне, неопходно потребне мере у целој Краљевини или у једном њеном делу независно од уставних и законских прописа.

Све изузетно предузете мере поднеће се накнадно Народном Претставништву на сагласност.“

 

[9] М. Константиновић, 13.

[10] Л. Костић, Уставно право, Београд 2000, 299.

[11] Ову комисију су чинили Михаило Константиновић, Михо Крек, Лазар Марковић и Станко Мајцен, подбан Дравске бановине

[12] Б. Петрановић, 298.

[13] Ту су били још и Владимир Ћоровић, Слободан Драшковић, Стеван Мољевић, Младен Жујовић и други

[14] Б. Петрановић, М. Зечевић, Југословенски федерализам: идеје и стварност, књ. 1, Београд 1987, 569-570

[15] М. Константиновић, 83. Осим овога, у дневничким записима професор Константиновић је оставио пуно детаља у вези овог плана. Од крупнијих питања до веома ситних детаља (нпр. када је у књижари Геце Кона отишао да купи карту на којој је уцртао своје виђење „Српских земаља“).

[16] М. Станишић, Пројекти Велика Србија, Београд 2000, 26.

[17] М. Екмечић, 424.

[18] С. Јовановић, „Југословенска мисао у прошлости и будућности“, Српски књижевни гласник – нова серија, књ. LIX, бр. 1.1.1940, 35

[19] Туђман, Милошевић: договорени рат? (документарни филм), Радио телевизија Србије, Београд 2011.

[20] Љ. Бобан, Споразум Цветковић-Мачек, Београд 1965, 412-418

 

1 коментар


  1. Душан Буковић:

    Реакционарни и погубни пројекти Форин oфиса, Коминтерне и естаблишмента у Београду

    Да би се разумела геостратешка и политичка судбина српског народа у Југославији у којој је био потлачен, обесправљен, подељен и на крају разбијен у шест мултиетничких државица и две покрајине, узроке морамо тражити у реакционарним пројектима Форин oфиса у Лондону, Интермариума у Риму, Коминтерне у Москви и масонско-марксистичком естаблишменту у Београду, који су лобирали за Београдски пашалук.

    Ради историјске истине ваља рећи, да су договарања и споразумевања о унутрашњом уређењу у Краљевини Југославији уочи Другог светског рата, између масонско-марксистичког Београда и масонско-интермариумског Загреба, део извесних експерата британског Форин офиса на челу са Р. Ситон-Вотсоном и Викам Стидом, који су радили на пројекту “федералистичког решења” по којем су Србију и српски народ свели на границе између Београда и Врања. У ствари, британски Форин офис је држао све политичке конце у својим рукама, усмеравали су и контролисали политичка збивања у Краљевини Југославији преко кнеза Павла Карађорђевића и Влатка Мачека. То су наставили и за време Другог светског рата преко краља Петра Другог, Анте Павелића и Јосипа Броза Тита…

    Имајући у виду и Ситон-Вотсонов памфлет, који је објављен под насловом “The background of the Yugoslav dictatorship” – “Позадина југословенске диктатуре”, у којем дословно стоји:

    “Југословенска диктатура је заведена од Краља Александра 6. јануара 1929. г. услед гласних уверавања, да је то само привремена мера и да ће се првом приликом вратити уставна и парламентарна влада. Декрет од 3. октобра 1929. г., који је узео официјелно име Југославију поделивши је у 9 нових уметнички названих провинција и манифест од 3. јула 1929, којим се изјавило да никад не може бити повратка старим историјским провинцијама или старом партијском систему, сачињавали су практичан доказ да се диктатура престала сматрати као привремена мера и да се ‘ушанчила’. Али после 18 месеци од те изјаве унутарња ситуација Југославије као и многих других земаља дубоко је била измењена услед светске економске кризе и постепено постало је јасно, да је неизбежна извесна промена режима…” (Види: Robert William Seton-Watson, The background of the Уugoslav dictatorship, – The Slavonic Review, Vol. X, No. 29, December 1931, London, England).

    Када је 8. октобра 1937. године основана тзв. Удружена опозиција, Винстон Черчил је посебно био задовољан. Написао је серију чланака о оснивању Удружене опзиције у Краљевини Југославији “који су били објављени у целој светској штампи…” (Види: Мита Димитријевић, Ми и Хрвати – Хрватско питање 1914-1939, Београд, 1939, стр. 234).

    Истине ради, треба истаћи да је више него 650.000 српских бирача гласало за Мачека. Каква је била политичка атмосфера најбоље одсликава једна песма, коју су певале заглупљене и преварене гласачке масе у Србији уочи Другог светског рата: “Од Загреба па до Чачка, гласаћемо сви за Мачка, боље Мачак да нас гребе нег Стојадин да нас ј…”

    Такво стање у Србији је истакао и проф. др Мирко М. Косић у својој студији “Заблуде и замагљивања у нашој политици”, где између осталог стоји:

    “…Од куда је то да странци, који дођоше у додир са народом Србије заволеше га, али који нас знају само по нашим политичарима, дипломатском особљу или новинарима ни мало нас не цене шта више убрзо нас презиру односно не могу да подносе? А од куда и то да се у Србији странци појединци брзо асимилују док ‘Београд’ није био успео да задобије са својом политиком ни једну етничку ‘мањинску’ групу (него је шта више успео да отуђи и своје најбоље пријатеље у Војводини или Далмацији чак и међу самим ‘челик-Србима’)? А изгледа да се чак и демонски-генијална ‘раса’ Јеврејства стерилизује у додиру са балканском чаршијом, која по правилу производи или интелектуалне или моралне “мућкове”, свеједно да ли је гнездо цинцарско, јеврејско (или ‘пола Атина а пола Палестина’), греческо, јерменско, циганско или и ‘српско’ пореклом из Врбице или Кораћице… И та је балканска варош са својим ненародним менталитетом одвела и државу и народ 1941. године у катастрофу – која није била неминовна. А одатле и у комунистички пакао 1944… Они који 1918. године уобразише да могу ‘све до Граца’ дотераше са својом ‘државотворношћу’ дотле да је Хрватска Бановина 1939. била на неколико километара од Новог Сада и неколико десетина километара од Београда, а 1941. године ‘Независна Држава Хрватска’ у Земуну и на Дрини… А сада није више у питању да ли ће Хрвати бити ‘под Београдом’ нити само то колико ће од преживелих Срба бити у Хрватској, него да ли ће Југославија – ако је уопште буде било, моћи имати не само председника владе, којег не би хтео Загреб (а Др Мачек говори и Американцима и Словенцима да он од Срба ‘верује’ једино – Гилету из Ниш…), него да ли би и владалац могао бити онај који по схватању Загреба није довољно – ‘Југословен’… А када се зна нпр. да је Др Мачек и 1939. преговарао са Италијом ради отцепљења и још 1941 уочи рата и као члан Симовићеве владе у Београду са немачком обавештајном службом имао додира ради образовања Независне Државе Хрватске (Види: W. Hagen, Die Geheime Front, 2 Аufl. Nibelungen Verlag Linz, Wien, 1950, стр. 231/33 ) онда је јасно колику важност он полаже на ‘југословенство’ владаоца…” (Види: Проф. Др. Мирко М. Косић, Заблуде и замагљивања у нашој политици, “Завичај” – “Home”, Број 14, Година II, San Fernando, California, U. S. A., Октобар 1953., стр. 12-17).

    У лондонском Њу Крониклу (The New Chronicles) од 16. августа 1939., две недеље пре почетка Другог светског рата, публикована је изјава коју је др Мачек дао енглеском новинару Харисону, која дословно гласи:
    “Ако Срби крену лево, ми ћемо морати десно. Ако они крену десно, ми ћемо лево. Ако дође до рата, ништа нам друго неће остати но да идемо на супротну страну од оне коју Београд буде подржавао…”

    Врхунац хрватске подривачке и потпаљивачке политике Влатка Мачека, потпредседника Краљевске југословенске владе, крунисан је проглашењем тзв. Независне Државе Хрватске, када је 10. априла 1941. године позвао хрватски народ преко радио станице у Загребу:

    “Хрватски народе!
    Пуковник Славко Кватерник, вођа националистичког покрета у земљи, прогласио је данас слободну и независну Хрватску Државу на цјелокупном историјском и етнографском подручју Хрватске, те је данашњим даном преузео власт у своје руке. Позивом сав хрватски народ да се новој власти покорава. Све присташе Хрватске сељачке странке, које су на разним управним положајима, котарске одборнике, опћинске начелнике, одборнике ит., позивом да на својим мјестима остану и с новом владом искрено сарађују.
    Др ВЛАТКО МАЧЕК, с.р. …”

    Горњи текст је објављен у часопису “Братство-Fraternity”, под насловом “Споразум Мачек-Цветковић – почетак српске трагедије”, у којем између осталог стоји:

    “Са овим и оваквим Мачеком, који је тражио да се ‘откопча лајбек’ и да се понова тражи решење о судбини новостворене државе, водили су се разговори, преговарало се и у томе се највише водило рачуна да се задовоље хрватске мегаломанске тежње, занемарујући при томе највиталније интересе Српског народа. Још 1937. године, 7. октобра, Удружена опозиција склапа ‘свој’ Споразум са Хрватском сељачком странком, коју је убрзо изиграо сам Мачек, јер му је Драгиша Цветковић нудио више, не само политичке власти у држави већ и српске градове из древних српских покрајина. Склапањем овог Споразума између Мачека и Цветковића створена је држава у држави, Бановина Хрватска, чија владавина почиње истог дана са објављивањем Споразума убиством др Здравка Ленца, који је убијен 26. августа 1939 године у подне насред Загреба, на Јелачићевом тргу, на очиглед света…” (Види: Споразум Мачек-Цветковић – почетак српске трагедије, “Братство-Fraternity”, број 289, август 1979, Toronto, Ontario,Canada, стр. 2 и 3).

    Имајући на уму да је британски пројекат “федералистичког решења” у Краљевини Југославији започет 1936. године са Меморандумом Роберта Ститон-Вотсона, хрватски масони, интермариумци и комунисти су добили наређење из Лондона да одмах склопе споразум са интернационалним масонско-марксистичким естаблишментом у Београду. Наредба је стигла из Лондона “са највећег места”, како то рече др Данило Грегорић (Види: Др. Данило Грегорић, Самоубиство Југославије, последњи чин југословенске трагедије, Београд, 1942, стр. 73, 74 и 75).

    Додајмо овоме да је кнез Павле доследно спроводио наредбу из Лондона да задовољи хрватске подриваче, потпаљиваче, сепаратисте и екстремисте, које су организовали, контролисали и усмеравали обавештајци британског интелиџенс сервиса. Што се пак тиче хрватских обавештајаца који су радили за британски „интелиџенс“ сервис, један од њих је и Илија Јукић, који о кнезу Павлу и Мачеку, дословно пише:

    “Кнез је био видео Др. Мачека још пар пута између њиховог првог састанка на Брду 1936 г. и рушења Чехо-Словачке. Разговори између Удружене опозиције и Др. Мачека довели су до потписа једног начелног споразума почетком листопада 1937 г. Утврђено је да се мора уклонити диктаторски устав а да ће се нови устав донијети уз пристанак већине српског, већине хрватског и већине словенског народа. Др. Мачек и шефови србијанске опозиције састали су се код жупника у Фаркашићу (близу Петриње) и прославили су свој споразум. Идуће године на 15. и 16. 8. вратио је Др. Мачек посјету шефовима србијанске опозиције у Београду. Био је триумфално дочекан од народа… Др. Миле Будак био се вратио са избјеглиштва у Италији (Напомена: Будак се вратио из Рима у Загреб у јулу 1938. године, – Д.Б.) тједан дана прије поласка Др. Мачека у Београд. Одмах је посјетио Др. Мачека и рекао му: ‘Владко, твоја је линија једино добра… И ми ћемо те слиједити, само ти тако даље настави’. И мени је то исто рекао два пута иза тога: једном у стану пок. Л. Гривичића, а други пут у свом стану… Кнез Павле био је већ позвао Др. Шубашића к себи крајем просинца и навијестио своју жељу да с Др. Мачеком отвори преговоре о рјешењу хрватског питања. Др. Шубашић се вратио у Београд са одговором Дра Мачека врло брзо. Кнез Павле био је врло задовољан с тим одговором. Тим је била Стојадиновићева судбина запечаћена… Кнез Павле је у договору с Др. Корошцем уредио да поднесу оставке у влади његови пријатељи: Др. М. Крек, Фр. Сној те Др. М. Спахо и Драгиша Цветковић. Стојадиновић је морао одступити на 4. 2. 1939 г., а Цветковић је постао предсједник владе…” (Види: Илија Јукић, Погледи на прошлост, садашњост и будућност хрватског народа, London, England, 1965, стр. 114-115).

    Надаље, професор Бранко Петрановић овако је изложио политичко стање српског народа у Краљевини Југославији уочи Другог св. рата:

    “Насупрот хрватском компактном националном фронту, за Србију је уочи другог светског рата било карактеристично политичко нејединство. Србијанска удружена опозиција наступала је са Мачеком против Стојадиновићеве режимске формације – Југословенске радикалне заједнице. Рушењем Стројадиновића кнез Павле је на власт довео неутицајног Драгишу Цветковића, бившег председника нишке општине, министра у Стојадиновићевој влади, првака режимских синдиката (ЈУГОРАС-а), човека који ће добити назив ‘кнежевског курира’… Хрвати су остварили одлучивање у Бановини, задржавајући утицај у осталом делу Југославије учешћем у влади. Разграничење није решило питање сабирања Срба у будућој јединици, нити Хрвата у Бановини Хрватској. У Бановини је остало 800.000 Срба,… Британци су подстицали преуређивање Југославије слабљењем српске превласти… Уместо стабилизације дошло је до још веће дезорганизације, дефетизма, слабљење отпорне моћи државе и њених одбрамбених могућности. На крају је оправдано питање: да ли је Споразум Цветковић-Мачек био корак ка победи будућег екстремизма? ХСС је после 1939. био изложен продору усташких снага. Делимично решење Споразума при констелацији нових односа међународних сила могла су само појачати крајње захтеве ултранационалистичких снага… Споразум је постигнут мимо усташа, али им је објективно ишао на руку, иако су га они одбацивали као издају, захваљујући успесима фашистичких земаља…” (Види: др. Бранко Петрановић, Национални односи у Краљевини Југославији и стварање Бановине Хрватске, “Новости”, Београд, 11 септембра 1991).

    С обзиром да је поводом римске-католичке србофобије др Тодор Срдић објавио значајну студију у париском “Савременику” под насловом “Мрачни планови хрватских клерикалаца”, у којој између осталог стоји:

    “Цела ова акција води се каналима тајне међународне организације, зване Католичка прогресивна ложа. Главни њен циљ је католицизирање православних народа Русије, Украјине, Румуније, Бугарске, Грчке и српског народа. Сада је на удару руско православље под видом борбе против Совјета. Пророчанство Фатиме (да ће се цела Русија покатоличити) измишљотина је ове организације. Она такође прикупља и васпитава клерикалне интелектуалце широм света за преузимање водећих грађанских и војних позиција у свим земљама. Претставник Ложе за Хрватску је познати језуитски патер Јурај Поглајен, сива еминенција НДХ, човек безброј маски и имена шеф ‘Црне Руке’ (усташтво), органа Ложе у Хрватској… Интермариум (са седиштем у Риму) замишљен је као федерација држава од Балтичког до Јегејског мора, нека врста ‘санитарног кордона’ између Русије и Европе, као и ‘бедем од немачке опасности’. Ту би федерацију сачињавале: балтичке државе, Пољска, Чешка, Словачка, Мађарска Аустрија, Словеначка, Хрватска, Србија, Румунија, Бугарска, Албанија и Грчка. Претежно католичка већина требало би да асимилира православце. Ова федерација не признаје државне оквире Југославије, Румуније и Чехословачке! Подунавска федерација (Central Europе Club са седиштем у Лондону) обухватала би чисто католичке земље: Аустрију, Мађарску – повећану румунским Ердељом и Војводином, Чешку, Словачку, Словеначку и Хрватску – наравно до Дрине. Ово је чисто ревизионистичка комбинација и нен је циљ обнова Аустро-угарске империје под Отоном Хабзбурским…” (Види: Др. Тодор Срдић, Мрачни планови хрватских клерикалаца, “Савременик” – Политичка енциклопедија за сваког, Прва серија, Досије број 3 – Свеска прва, Уредник и издавач: Д. Р. Аћимовић, Paris, France, 1953, стр. 15-16).

    Од особите важности је “Изјава Блока Народног Споразума”, коју су потписали Др Владко Мачек, Др Милан Костић, А. М. Станојевић, Љуб. М. Давидовић и Јов. М. Јовановић, која је донета на састанку 15. августа 1938. године:

    “Развој догађаја код нас и око нас у свету даје нам за право и потврђује неопходност овог Споразума. Држава Срба, Хрвата и Словенаца створена је сопственим снагама и жртвама, уз помоћ великих западних Демократија, и на основу принципа који су прпглашени за коначан циљ Светског рата: слободе, демократије и социјалне правде, и то на основу права народног самоодређења. Према томе имао је бити народни суверенитет извором државне организације и сваке јавне власти. То, међутим, до данас није остварено, него се поступало против тих темељних демократских принципа. За то су доказ досадашњи основни закони од којих је први Устав од 1921., донет без Хрвата, а други, Устав од 1931., и без Хрвата и без Срба, како је то утврђено у Акту Народног споразума од 8. октобра 1937. Тако је дошла пре три године на државну управу влада којој је на челу др Милан Стојадиновић. Та влада је у својим првим деклерацијама објавила да је постављена ради ликвидације апсолутизма, ради прелаза на демократски режим као и ради стварања предуслова за споразум са хрватским народом. Од свих обећања није се остварило ништа.

    За своје оправдање властодршци су поставили тврдњу да српски народ тобоже неће споразум са хрватским народом.

    Кад су ипак све странке које представљају српски народ, уза све запреке власти, склопиле споразум од 8. октобра 1937, који је и са стране Хрвата ван дискусије ставио Монархију и Династију, требало је очекивати да ће властодршци једва дочекати такав народни споразум. Уместо тога видимо да се влада поставила на чело свих оних који су себи узели за задаћу да што дуже подржавају диктаторски режоим од 6. јануара 1929.

    У оваквом стању живе и под оваквом владавином трпе и Хрвати и Срби данас, када су прилике око нас и у целом свету такве да могу променити постојећи поредак у Европи и да сваки час може избити један такав међународни сукоб, који свима непосредно прети. У таквом сукобу, по све је јасно, да догађаји неће оставити никога по страни, па ни нас. Сви мали народи имају и имаће да бране свој опстанак и своју слободу. И зато је опасност да нас ти догађаји не затекну у овом стању нерешених односа између Срба и Хрвата, јер држава неће располагати снагом која јој је потребна. Једино у народном режиму и једино у сложеном залагању и Срба и Хрвата држава може наћи и моралну и политичку и војну снагу, довољну да одоли искушењима која одасвуд наваљују.

    Српски је народ кроз векове доказао да зна бранити свој опстанак и своју слободу против свакога, па и против оних који су га хтели истребити, те многе стране своје историје испунио беспримерним жртвама.

    Хрватски народ знао је у столетним борбама очувати своју народну и политичку индивидуаност и одбранити се од свих покушаја уништења, ропства или подређености, те је преко тринаест векова знао сачувати свој политички териториј и свој народни утицај на мору.

    Кад су ова два народа, сваки за себе, у разним временима и неједнакој борби показали толико животне снаге, јасно је да они заједно могу имати довољно да у сваком случају против свакога бране и одбране своју слободу и самосталност.

    Потребно је стога да се остране све запреке које спречавају слободну организацију народа, у слози, у једној уређеној и задовољној државној заједници.

    И зато позивамо све Србе и Хрвате да збију своје редове те да се једном одлучном, истрајном и непоколебивом борбом уклони ова ненарода и наметнута владавина. Том борбом противу свих сметњи и запрека доказаћемо свим противницима Народног споразума праву и истинску вољу Срба и Хрвата да, одстранивши наметнути Устав од 3. септембра 1931., у слободно изабраној Уставотворној скупштини својом заједничком вољом оствари потпуни Народни споразум.

    Само заједничка воља и пуна солидарност и Срба и Хрвата јемство су боље будућности наше државне заједнице.

    Др. Владко Мачек, с.р.
    Др. Милан Костић, с.р.
    А.М. Станојевић, с.р.
    Љуб. М. Давидовић, с.р.
    Јов. М. Јовановић, с.р…”

    (Види: Редакциони одбор, Путеви споразума Срба и Хрвата, Документи данашњице, Београд, издање Седме силе, 1939).

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!

WordPress spam blocked by CleanTalk.