ЖЕНКИН ИЗБОР: БИОЛОШКИ МАНДАТ

Превод:

Владислав Ђорђевић

Никада нисам имала успеха код мушкараца. Као висока, мршава тинејџерка, гајила сам компликован спој романтичних фантазија, али црвенила и спуштала главу у беспомоћној збрци чежње и забринутости ако би стварни живи дечко упутио поглед у мом смеру, а камоли рекао здраво. Када сам одрасла, мојa равнотежа са мушкарцима се побољшала због разлога којег не разумем у потпуности. Чак и тако, посматрала сам очигледну лакоћу са којом друге жене привлаче мушкарце и питала се какав шарм оне имају којег ја немам. Моја мајка ми је увек говорила да добре девојке никад не јуре дечке. И све док нисам урадила ове интервјуе, у неком ступњу сам јој веровала.

Х. Т. Р.

Упркос ономе шта су нам наше маме говориле, добре девојке заиста јуре дечке. А оне то чине тако паметно да нико, чак ни изабрани мушкарац, у потпуности не разуме шта се догађа. Још чудноватије, жена није нужно свесна својих властитих вештина на том пољу. Она нема формалан сет стратегија, али она заиста има стратегије. Те стратегије јој дају избор – женкин избор (female choice).

Женкин избор, појава са којом је упозната већина биолога, значи да су женке неке врсте селективније него мужјаци у бирању сексуалног партнера. То не подразумева да мужјаци немају избора, нити да је њихова улога мања. То једноставно значи да су углавном женке те које бирају.

Већина људи је спремна да прихвати да то може бити истина међу неким бизарним члановима животињског царства, али мало њих разматра могућност да је женка та која бира и у људској популацији. Заправо, једна жена коју сам интервјуисала била је гласна у захтеву да и женке имају права да бирају када је у питању избор мушких партнера. Оно на шта је она мислила, наравно, била је наводна лакоћа с којом мушкарац може да узме телефон у руке и пита жену за излазак. Рекла сам „наводна” јер, за жену која седи кући и буљи у телефон очекујући да звони, алтернатива да сама позове изгледа задивљујуће једноставна. Ја заиста мислим да је мушкарчева улога једноставнија, али то не значи да је лакша. Заправо, ако је то уопште икада лако, то је вероватно стога, јер је жена у питању већ изабрала мушкарца. Начин на који жене то чине је сложен и веома неприметан, али то не значи да није стваран.

Сексуална селекција и Дарвин

Чарлс Дарвин (Charles Darwin) је сматрао да је сексуална селекција једна од сила иза еволуционе промене. Он је подупро своје теорије директним опажањима животињског и људског понашања и узимајући у обзир оно што су рекли други који су били у позицији да се баве таквим опажањима. У Пореклу човека (The Descent of Man) записао је: „Општи утисак међу узгајивачима изгледа да је тај да мужјаци прихватају сваку женку; а то, захваљујући њиховој пожуди, јесте, у већини случајева, тачно. Да ли женка, као опште правило, недискриминаторно прихвата сваког мужјака, много je сумњивије.” 1 Дарвин је уочио да мушко-мушко надметање зависи од деловања женкиног избора, јер то ствара селекциони притисак. „Мужјаци који победе своје такмаце не стичу власништво над женкама независно од избора ових последњих.”2

Дарвин је у својим оштрим опажањима понашања женки избегао једну од замки својствену мушким научницима, од којих је мали број чак и бацио поглед на оно што жене чине. Међутим, чак ни Дарвин није био савршен. Ма колико оштроуман у откривању онога шта женке ушатих туљана можда чине, он је носио уобичајене наочњаке када је реч о људској врсти, барем када је посматрао људску врсту у свом властитом друштву. Он даје бројне примере женкиног избора у културама другим осим његове, али је веровао да тај механизам више не делује у „цивилизованим културама”.

Када је реч о другим формама сексуалне селекције (које су код нижих животиња много чешће), наиме, када су женке селектори, и прихватају само оне мужјаке који их највише узбуде или шармирају, имамо разлога да верујемо да је она раније деловала код наших предака… Али та форма селекције можда повремено делује и у каснијим временима; јер у крајње варварским племенима жене имају више моћи бирања, одбацивања и искушавања својих љубавника, или накнадном мењању мужева, него што би се могло очекивати. Будући да је ова поента од знатне важности, даћу детаљне доказе које сам успео да сакупим.

Хернис (Hearnes) описује како жене у једном племену арктичке Америке стално беже од својих мужева и одлазе својим љубавницима; а међу Каруасима (Charruas) Јужне Америке, према Азари (Azara), развод је веома могућ. Међу Абипонима (Abipones), човек који бира жену ценка се са родитељима за цену. Али „често се догађа да девојка укине оно што је било договорено између родитеља и младожење, тврдоглаво одбијајући сваки помен удаје.” Она често бежи, сакрива се и тако избегава младожењу. Капетан Мастерс (Captain Musters), који је живео са Патагонцима (Patagonians) рекао је да се њихови бракови увек склапају на основу склоности; „ако родитељи склопе уговор супротан ћеркиним жељама, она одбија и никада се не принуђава да се покори.” У Тијера дел Фуего (Tierra del Fuego) млади мушкарац прво добија пристанак родитеља чинећи им неку услугу, а онда покушава да однесе девојку; „али ако она неће, она се сакрива у шуму док се њен поклоник потпуно не умори од трагања за њом и напусти потеру; али то се ретко деси.”3

Како то да је Чарлс Дарвин био тако паметан да је видео оно шта се догађа у Тијера дел Фуего, а слеп за њихове смицалице у предграђу Лондона? Одговор лежи у схватању једног од механизама женкиног избора: ненаметљиво одигравање (unobtrustive enactment). Ненаметљиво одигравање значи то да је женкин избор најефикаснија техника онда када мужјаци над којима се она практикује остају несвесни те употребљене стратегије.

Морала сам заиста да будем пажљива да не допустим да Лари (Larry) сазна да сам заинтересована. Па, то није потпуно тачно. Морала сам да му ставим до знања да сам заинтерсована да би се заинтерсовао за мене. Али нисам могла да дозволим да он мисли да га јурим или да га уплашим.

У светлу ненаметљивог одигравања, разумљиво је то што је Дарвин, иако продоран посматрач женкиног избора у другим врстама и културама, није био свестан у својој властитој. Не би га се смело престрого оценити када је то у питању. И поред свег нашег дивљења према њему као бриљантом теоретичару, ми понекад заборављамо да је он, на крају крајева, био човек.

Скупо јаје

Иза сложених женских стратегија лежи једноставна разлика: сперматозоиди су јефтини, јајашца су скупа. То је начин на који су Мартин Дејли (Martin Daly) и Марго Вилсон (Margo Wilson) сумирали полне разлике у њиховој, добро поткрепљеној књизи Секс, еволуција и понашање (Sex, Evolution, and Behavior).4 Женке производе мало јајашаца у поређењу са великим бројем сперматозоида, које производе мужјаци. И за мушкарце и жене, еволуциони циљ је истиубацити што је могуће више властитих гена у генофонд или укупну залиху гена (gene pool). Од момента зачећа родитељско улагање (parental investment) разликује се код два пола. Цена је већа за жене, она предаје једно јајашце, које производи у циклусу од 28 дана. Мушкарац даје један од дословно милиона сперматозоида. За мужјаке теоретски не постоји ограничење по питању броја деце коју могу да произведу; за женке постоји. Када је једном трудна, њена репродуктивна машина је замрзнута. Она не може да почне продукцију другог детета док се постојеће не роди или абортира. А када се једном дете роди, мајка га доји и храни. За време продуженог раног детињства (infancy) и детињства (childhood) његово преживљавање је тешко без заштите посвећених одраслих. Дакле, жена мора да доноси мудре репродуктивне одлуке. Улог је више него мали комадић протоплазме. Лоши избори могу резултирати у двадесетогодишњем улагању.

Ситуација за мушкарце је драматично различита. Сваке пола секунде одрастао мушкарац произведе више сперматозоида него што жена произведе јајашаца током читавог свог живота. Како му може штетити ако протраћи неколико? А постоји још нешто више за причу него само једноставно изобиље, јер мужјаци не морају да чувају ембрион/фетус у свом телу. Он ће живети или умрети без његове даљње пажње чим је једном сперматозоид завршио оплодњу. Насупрот женама, његова репродуктивна способност се не смањује. Он може бити одговоран за трудноће многих жена у истом временским оквиру.

Та једноставна, основна разлика међу половима је покретач развоја система избора ког чине жене. Мушкарци могу почети са предношћу, са огромним бројем сперматозоида, али жене су развиле противтежу тој предности – женкин избор – а он суптилно помера игру. Када је реч о прокреацији, жене држе кључне карте у својим рукама.

То није увек очигледно, јер су мушкарци развили своје властите стратегије. Дејли и Вилсон, такође у књизи Секс, еволуција и понашање, примећују у вези праксе удварања: „У целом животињском царству углавном се мужјаци набацују женкама, а не обрнуто.”5 То је директна последица разлика у родитељском улагању различитих полова (parental investment between the two sexes). Роберт Л. Триверс (Robert L. Trivers), чије су се теорије о еволуцији понашања нашле у ударном чланку Tajм магазина (Time magazine)6 истиче да је пол који више улаже у родитељство одувек сматран скупоценом робом. Није чудо што се чини да се мушкарци такмиче за жене и активно их траже, док жене пасивно чекају на прикладне мушкарце да би их изабрале.

Очигледна истина овог описа замагљује активну улогу коју жене играју у бирању својих сексуалних партнера и потенцијалних очева своје деце. Јер постоји и друга страна медаље. Пол који највише директно улаже у родитељство (и код сисара то је обично женка) такође је селективнији када треба да одлучи који је партнер прикладан. И жене ни у ком случају нису пасивне у свом послу бирања.

Мушкарац може да зове телефоном колико хоће, али само наиван може да претпостави да то значи да он бира. Mушкарац, заистa, јури жену догод га она не ухвати (A man, indeed, chases a woman until she catches him). Начини на које жена чини да је јури „прави” мушкарац сачињавају стратегије женског избора (strategies of female choice).

Четири методе

Задивљујуће сличности у начинима на које жене свих старонсих доба фокусирају „правог” мушкарца постају очигледне када сам прегледала интервјуе. Маневри се могу грубо поделити у четири типа: 1) директно набацивање (Forthright Pursuit), 2) ситуациона манипулација (Situational Manipulation), 3) размена сигнала (Signal Exchange) и 4) моћ вета (Veto Power).

Директно набацивање се догађа кад жена предузима директне кораке да иницира однос с мушкарцем. Она га углавном зове, позива да изиђу и уговара изласке. Укратко, она јасно показује своје интересовање, увек прва шутајући лопту на његову половину терена. Веза ће цветати или венути у зависности од тога хоће ли он рећи да или не.

Ситуациона манипулација, суптилнија тактика, подразумева маневрисање иза сцене, тако да жена има приступ мушкарцу који је занима. Жена користи ситуациону манипулацију да би се домогла мушкарчевог простора, тако да је овај примети.

Размена сигнала је оно што жена чини да би задобила пажњу мушкарца, када се нађе у његовој физичкој близини. Она убацује идеју у његову главу кроз размену сигнала, користећи различите вербалне и невербалне технике да би га натерала да он мисли на њу.

Моћ вета, пасивнија опција, примењује се да се каже или да или не у случајевима када мушкарац покуша да иницира контакт или да помакне везу на нови ниво пре него се сама жена увери да је то правац у којем она жели да се ствари одвијају. Одговор не мора бити не да би жена употребила моћ вета. Ова метода се користи да би се контролисале ситуације и предлози који нису у складу са женином идејом.

Комбиновани методи

Ови методи се међусобно не искључују. У зависности од ситуације, иста жена може да употреби било који од ова четири метода или чак да комбинује различите типове. Врсте се могу послагати у низу од лево на десно или идући од највише до најмање очите акције употребљење од стране женке.

Табела 1

Типови женкиног избора

Директно набацивање

Ситуациона манипилација

Размена сигнала

Моћ вета

Придев очит мора бити наглашен јер, као што ће се видети, количина енергије која се утроши на ситуациону манипулацију може бити огромна, али је повезана са акцијом која је, бар што се мушкараца тиче, скривена. Жена чији је најекстремнији метод ситуациона манипулација такође ће употребити размену сигнала и моћ вета. Уопште узев, жена ће употребити посебну стратегију у овом низу и све друге до десног краја скале. Директно набацивање и моћ вета представљају екстреме. Обим до којег их жене користе зависи од њихове способности на подручју ситуационе манипулације и размене сигнала. Она која је веома добра у размени порука путем ситуационе манипулације и размене сигнала ретко ће прибећи екстремнијим типовима понашања.

Ситуациона манипулација и размена сигнала су две најчешће стратегије. Почевши у преадолесценцији, жене свуда употребљавају ове две технике на скоро свакодневној основи. Оне чак нису ни свесне да то чине. Процес је аутоматски као куцање срца. Разврстала сам моје саговорнице према томе који метод најчешће користе и нашла се само једна жена које је тврдила да је моћ вета њена једина опција. Три жене су нагласиле способност у директном набацивању, али пажљиво читање њихових интервјуа сугерише да то није њихов најчешће коришћени метод. Ситуациона манипулација и размена сигнала су победници када је реч о учесталости употребе.

Премда су се дистинктивне категорије саме појавиле на основу интервјуа, сами термини су вештачки, постављени чисто из дескриптивних разлога. Ниједна жена није рекла: „Директно набацивање је моја игра.” Ако је она уопште описала такво понашање, оно је било уопштено: „Не знам. Када видим мушкарца који ми се допада, ја му напросто приђем и питам га да изађемо.” Колико често жене стварно тако чине? Не баш често. Колико је оно ефикасно када га користе? Примери у следећем поглављу показују да директно набацивање није тако моћан метод, као што се то чини на први поглед.

1 Charles Darwin, The Descent of Man and Selection in Relation to Sex (прво oбјављено 1871; New York: The Modern Library), стр. 836.

2 Ibidem, стр. 573.

3 Ibidem, стр. 901.

4 Martin Daly аnd Margo Wilson, Sex, Evolution, and Behavior (North Scituate, MA, Duxbury Pree, 1978), стр. 77.

5 Ibidem, стр. 76.

6 Time, 1. aвгуст 1977, стр. 54-63.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!

WordPress spam blocked by CleanTalk.