Бојан Милић: Мала бара пуна крокодила

Простор који колоквијално називамо Западни Балкан одавно је терен за сучељавање интереса водећих играча свијтске политике. Данас, чини се, та сучељавања су видљивија него раније. Евроатлантске интеграције и утицај Руске Федерације захтјевају опредјељење на једну или другу страну. Свакодневни дипломатски потези који долазе из Вашингтона, Брисела и Москве имају далекосежни утицај на процес креирања политичке атмосфере на Западном Балкану.

На примерима самопрокламоване лажне државе Косово и Босне и Херцеговине највидљивија је манифестација потеза заинтересованих сила за овај дио Европе. Будућност егзистенције лажне државе Косово је, из угла западних партнера загарантована и неупитна. Направљена на територији једне суверене државе, ова квазидржава је прави пример самовоље и двоструких аршина који владају међународним односима и међународним правом. Према међународном праву Косово и Метохија су дио територије Републике Србије док је аутономија ове покрајине у складу са правним поретком у Србији. Косово и Метохија је, дакле према међународном праву подложан једино државном суверенитету Републике Србије. Ово је пример начела суверенитета једне државе које чини темељ међународног права.

Међутим, случај КиМ је показао да велике силе на међународно право гледају као на пуког службеника њихових интереса и прећутног свједока сопственог кршења. Недавно је стављен акценат на формирање оружаних снага такозване државе Косово и несумњиво је да ће, западни партнери бити доследни својим стратеским замислима. Брисел и Вашингтон свијесни су да је процес стварања државе дуг период, који понекад траје вијековима, али њихови интереси акоји су иза кулиса и утичу на јавне одлуке су итекако нестрпљиви да ријеше ствар што се тиче приче око лажне државе Косово. Актуелна, нова рунда разговора званичника Београда и Приштине у Бриселу тешко да ће представљати било какав помак у “нормализацији“ односа. Јасно и очигледно се фаворизује албанска страна. Да је ЕУ заинтересована за равноправна ријешења а која би била објективна условила би Приштину формирањем Заједнице српских општина која би представљала какву-такву гаранцију сигурније егзистенције српског живља.

Од Заједнице српских општина, очигледно је, неће бити ништа док ће Бриселски креатори политичких мапа у Европи сасвим сигрно у догледно вријеме аминовати формирање војске лажне државе Косово.

Следећи примјер угоржености виталних српских националних интереса у региону јесте свакако пример “државе на апаратима“ каква је Босна и Херцеговина. За будуће унутардржавне односе БиХ заинтересовано је више страна укључујући ЕУ, Турску, Саудијску Арабију, а сасвим сигурно да ће се у догледно вријеме рестертовати и стара улога САД при утицају на живот ове државне творевине. Захваљујући егзистенцији муслиманског становништв, Турска је више него очигедно заинтересована за овај дио Балкана. Имајмо у виду да муслимани у БиХ представљају духовну базу “европске Турске“.

Остаје да се види какве ће потезе у будућности по питању БиХ предузимати Турска имајући у виду видно дистанцирање од безбедносне политике НАТО пакта који је међу муслиманским живљем на Балкану изузетно високо котиран. Јасно је да су Хрватска и Република Србија у немогућности да обликују и преточе у праксу јасну визију могућег одрживог модела за суживот народа у БиХ без уплива иностраних елемената. Гарант за опстанак српских националних интереса у овој државно творевини јесте блиска сарадња Републике Српске и Србије са Русијом и њеним првим човеком Владимиром Путином.

Свједоци смо све учесталијих напада из Сарајева на Бања Луку у којима се јасно види русофобија и мањак толеранције за опстанак РС. Све у свему, не улазећи претјерано у дневно-политичка препуцавања можемо закључити да би нестабилност на Западном Балкану најмање погодовала становништву, а највише би користи донијела војној индустрији одређених западних партнера која је извозећи оружје извозила и демократију у оне дијелове свијета погодне за сопствени профит.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!

WordPress spam blocked by CleanTalk.