Без страдања нема Васкрсења

Људска природа је несагледљиво зла и искварена. Никада се није тако, као на дан распећа Господа Исуса Христа, то језиво зло испољило у свој видљиви облик. Људи су разапели Бога. Не демони, нити најкрволочније звјери, већ безумни људи, који су бјесомучно клицали: ,,Распни га, распни! Пусти нам Вараву. Крв Његова нека падне на нас и на дјецу нашу“.
Тако је човјек напокон „препунио мјешину гријеха“, исказавши у том невиђеном чину жртвовања и љубави, сав свој бездан подлости, кристално људске злости, прожете нечим ужасним, чему нису сва бића у свим свјетовима способна. Данас на Велики петак све је утихнуло, све тугује, али у дубокој вјери и нади, јер након страдања слиједи радост  Васкрсења, које и поред све људске наказности, даје истински смисао расцијепљеном човјеку, кроз Оног Који ,,болести наше носи и немоћи наше узе на се, а ми мишљасмо да је рањен, да га Бог бије и мучи. Али он би рањен за наше преступе, избијен за наша безакоња; кар бјеше на њему нашега мира ради, и раном његовом ми се исцијелисмо. Сви ми као овце зађосмо, сваки нас се окрену својим путем, и Господ пусти на Њега безакоње свију нас. Мучен би и злостављан, али не отвори уста својих; као јагње на заклање вођен би и као овца нијема пред онијем који је стриже не отвори уста својих…“ – како је за Христа предсказивао пророк Исаија седам стотина година прије Његовог страдања.
Ми често сопствену палост и зло приписујемо неким другим силама, околностима, Богу или судбини, стално превиђајући и оправдавајући нашу реалну бруталност. (Тако дивна мисао о Христу, такво идеално биће, образац пуноће човјечности у прожимању са божанским, никада не би могла пасти на памет једном до сржи свирепом човјеку, нити иједној религији, филозофији, идеологији сем Откривењу, иако је цијели пагански свијет прожет тим символима Логоса, у својим најдивнијим моментима у историји свих цивилизација. Сама та мисао о Христу је Његово свједочанство сваком који истински прожима људску природу и сагледава кретање човјека у магловитој историји свијета.)
Не пренебрегавајући наше безумље којим смо до најмање честице прожети, треба признати себи да заиста ниједна звијер није била тако луцидно неосјетљива, пројављујући истински рафинирано зло, као што је то човјек, “никада ниједан тигар није разапео човјека“, како је то говорио и словенски пророк Достојевски, један од највећих познавалаца космолошке и антрополошке мистерије зла.
Загледајмо се данас у сопствену трагику, продримо у несагледљиви понор битија, на чијем дну обитава једно застрашујуће саучесништво у гријеху, којег нисмо само Божијом милошћу свјесни, да јесмо, не бисмо могли са тим страшним сазнањем живјети.
Свети људи истински непретворно доживљавају себе као најгрешније биће од свих, чак и од бесловесних твари у васколикој васељени, јер Божији правденици што су ближе свјетлости и најмањи обриси прашине им се уцртавају као највећи, док обитавајући у тами човјек не види своју наготу, чак толико да и бестидни злочинци често умишљају да су најправденији, да све што чине, чине сасвим исправно. Пониримо у овај најтужнији дан у смрадну људску нутрину, и схватимо напокон да смо надимајући прах у одсуству Бога, одсуству које представља праобраз пакла већ и на Земљи. Осјетимо у себи једно ништавило спремно и на најгнусније зло у одсуству доброте, одсуству које је истинско зло већ и на Земљи. Спознајмо опипљиво да смо “кривци за све, кривци за свеколико“ (Достојевски), јер ,,гле, сјеме свих гријехова налази се у крви мојој“ (Свети Николај Жички). Једино са таквом свијешћу, моћи ћемо скрушено и смирено прићи Срцезналцу свих нас, једино тако ћемо моћи као онај покајани разбојник, увидјети како Богочовјек данас страда за сваког од нас лично и поред свих наших гријехова који су прашина у Његовим очима, јер Његова уморна и жедна уста и са Крста свједоче непојмљиву милост: ,,Опрости им Оче јер не знају шта чине“. Исто говори Господ и дан данас свима нама који Га својим гријеховима и хулама, разапињемо и одричемо, Он ревносно куца на дверима наших срца и стрпљиво чека да их отворимо. Само са тим сазнањем о сопственој деструктивности и свеопштој стихији која нас уводи у тоталну пропаст, моћи ћемо завапити искреним покајањем, подражавајући барем у најмањем Његов Крст, јер ко данас “уздише и тугује са Њим“, моћи ће побиједити палоприродни процес смрти и свеопштег распадања, и ући у Царство Небеско са Њим, Васкрслим и Неисказивим, ,,Јагњетом Божијим које узе на себе гријехе свијета“.
На Велики петак,
Љ.Г. 2018.