Жене су жртве неплаћеног кућног рада, и остали феминистички митови

Мој апсолутно најомиљенији феминистички мит (поред доходовног јаза и мање запослености жена као последица дискриминације које сам објаснио у чланку http://vidovdan.org/aktuelno/mihailo-alic-druga-strana-rodne-statistike/) је неплаћени кућни рад. У најновијој публикацији Републичког завода за статистику „Жене и мушкарци у републици Србији“ из 2017, погледајмо графикон на страни 98 који о томе говори:

Видимо да се у Србији „жене баве кућним пословима око четири и по сата дневно, а мушкарци два сата“ (што изазива жалопојке феминисткиња), али и да „жене упола мање времена проводе на плаћеним пословима“, па је статистика рада у кући последица постојања много већег броја издржаваних домаћица него мушкараца који остају да раде код куће. Такође, може се додати да иако изгледа да жене у збиру проведу више сати на неплаћеном и плаћеном раду него мушкарци, пошто је рад на плаћеним пословима квалификованији и плаћенији по сату, допринос мушкараца у породици је и даље већи. Рекао сам „изгледа“, пошто се време рада у кући не мери неком објективном методом већ „по сопственом исказу“, па се не може одбацити да у томе има преувеличавања, непотребно или не-ефикасно утрошеног времена, и осталих субјективних фактора (убраја се и време док се ручак кува, а жена гледа ТВ серију). Значи не ради се о томе да партнери који подједнако зарађују ван куће неравномерно раде у кући, јер је нелогично да би у тој ситуацији било ко прихватио да ради више, него о томе да или мушкарац више зарађује јер је више уложио у своје школовање, па онда жена мало више ради у кући да то компензује, или жена уопште не ради ван куће, у ком случају ће знатно допринети статистици да жене више раде у кући, пошто би у том случају било непоштено да очекује да мушкарац уопште ради у кући! Чак и у ситуацијама када подједнако зарађују, постоји могућност да жена више троши на себе од мушкарца, па да њему остаје више, што користи да је води на вечере или путовања, или је купује скупље поклоне него она њему, што њу обавезује да више од њега ради у кући. Наравно, заборавили смо и неплаћени рад ван куће, који углавном обављају мушакарци, а то су набавке (пијаца, супермаркет), поправке и редовно одржавање аутомобила, извођење деце у парк, што треба да се урачуна у мушкарчев неплаћени рад, који заправо смањује разлику коју жене и мушкарци улажу за породицу. Коначно, рад домаћице свакако није неплаћен, јер она при знатно лакшој полној улози („шета“ бебу док је у кафићу са другарицом, пре подне „пази“ дете у парку док је на телефону са другом другарицом) са мужем дели стандард живота који он зарађује на плаћеном раду, а при подели „заједничке“ имовине по разводу равноправно добија половину.

Све то је оно што боркиње за социјалну правду / феминисткиње не желе да се зна и дискутује, јер би то њихов ангажман учинило беспредметним и непотребним, као и акције које се предузимају поводом овако интерпретираних статистика. Митови које феминисткиње креирају и нон-стоп износе у јавност усмерене су ка формулисању и примени мера, акционих планова и стратегија да би се ове „неравноправности“ исправиле, а оне се стављају на кормило решавања ових криза које су саме креирале, и управљају њима тако да се никада у потпуности не реше, стално им додајући нове и нове епизоде (проблеме), како потреба за њиховим руководством никада не би престала. Наравно, ово кошта друштво ресурса и фондова који би могли бити употребљени да се решавају прави проблеми, но феминисткиње својом тактиком сталних притисака и доминирања медијским простором онемогућавају да се о правим проблемима и чује, а камоли да се на њих усмере средства које су оне намениле решавању проблема жена које су саме измислиле.

Док су ова три проблема потпуно непостојећи, и могу бити лако образложени као измишљени, проблем насиља према женама и дискриминације при запошљавању због могуће трудноће су реални проблеми, али који се према опробаном феминистичком рецепту у многоме преувеличавају, што доводи до многоструко повећане ангажованости друштва и утрошка ресурса на њиховом решавању, као и могуће злоупотребе специјалних закона који се доносе да би третирали ове проблеме. Жене постају претерано заштићене, што као последицу има смањену заштићеност мушкараца, коју злонамерне жене искоришћавају да им у разводу отму децу и имовину, шаљу их у затвор под лажним оптужбама, и послодавцима представљају „недодирљиве“ раднике које ни под којим околностима не смеју отпустити, и који могу произвољно да се бахате, јер би сваки поступак за њихово санкционисање могао и био етикетиран као полна дискриминација. Тако имамо последицу да жена постаје заштићена као бели медвед или света крава у Индији, која може да заустави саобраћај и створи неприлике многим људима својим неодговорним понашањем кога крава није свесна, или жена не жели да буде свесна. Најновија акција за заустављање „растућег проблема“ сексуалног узнемиравања у пуним возилима јавног превоза у Београду је пример како се од комарца прави не магарац него слон, и наводи на питање шта су „угрожене“ жене радиле без ових упозорења 70 година од када су почеле да активно учествују у одласку на посао у шпицевима највеће попуњености возила. Да ли је можда решење као у муслиманским земљама где имају одвојене делове возила за жене и мушкарце, а и улазе на којима само они улазе и излазе, па би на станици имали ред жена и други ред мушкараца који чекају превоз?

сваке среде за СКК пише Михаило Алић
http://www.ultrahome.in.rs/muska

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!

WordPress spam blocked by CleanTalk.