Портрет једног лудака

Гротескна маскота иза које се крије исфрустрирани егоман који саможиво тежи, да се наметне једном несвојственом квантитету за обожаваног идола, је само једна плитка, (“агресивно свезнајућа“) и надмена представа, самозваног кловна, који навлачи витешку одору, притом не одбацивши своје кловновско шарлатанство, којим узалуд покушава да нам што уверљивије представи свој ауторитативни наступ. Кроз комично озбиљни оклоп те видљиво изрежиране спољњости, једино неће проћи атак на његово нарцисоидно “височанство“, као и оно непретворно признање сопствене грешке пред “аудиторијумом“. Гордост је та која одаје сваког подражаваоца истине, она увек пројављује његову централну лаж, а свака садржајна лаж се огрће формом истине. Један такав медиокритет,  највише воли да опсени оне идолатријске (лабилне) духове, који беспоговорно упућују суморне хвалоспеве његовим “огромним талантима“, с тим што он њих уопште не воли,  он их са том “љубављу“ у манији самоуздизања, упоредно, и из дна душе презире. Лудак, у својој растројеној души ипак разазнаје (његова појава може бити споља и самозадовољно примирена, као што привидно мирна површина воде, подмукло сакрива голфску струју), да никада не може истински остварити своју највећу жељу – доследан карактер једног богомданог Лидера. Он у тој мутној и сујетној жабокречини сопствености, интуитивно претпоставља, да свему што јаким речима и “плетенија словес“ беседом истиче је само његова пројава недоследне немоћи, у којој чучи женски вриштећа љубомора, чупање и угриз усница, зато он бежи од тих фобичних знакова спасоносних слабости, који га (подсвесно, неретко свесно) упућују, да би напокон спознао истинску немоћ самообожавања, али пошто је доријански заокупљен имагинарним одразом, није у стању превазићи и победити ту онтолошку слабост, која се сопственим снагама никада не превазилази. Кључ његове недоследности је баш у том умишљеном самообоготворавању,  које га спречава да буде “чиста и миомирисна жртва“, као сви они у које се заклиње, који су за разлику од њега, прије свих њихових делања, првенствено убили унутарње идоле духа подвигом, да би тек након тога могли часно иступити као веродостојни сведоци и учитељи, које духован човек увек детектује, као што то чини и са њиховим лошим копијама. Сулудо је то, што се често дешава, да један такав тип заиста проживљава заблуду, да једино он треба да параноично брани идеалне циљеве у које је заогрнуо своје лудило самољубља, и да је он тај који је “изабрани апологета“ свега оног што у датом тренутку, најбоље уздише неприкосновеног идола – сценско ЈА.

 

Један видно поремећени, духовни богаљ, упркос наизглед квалитетне представе, никада не може никог и ништа истински волети, он има само једну религију, након иницијације у неприступачног себе, веру и служење у разним формама, тој егоистичној пројекцији, која све друго у једном препознатљивом лудилу инхибира. Шта год он причао, прокламовао, истицао, над којом год идеологијом ламентирао и уздисао, коју год епоху или личност величао, такав болестан дух ће бити малигно затворен за било шта споља, чиме се његово славољубље прегалачки али двоједушно огрће. Што се не дотиче његовог гордог егоцентризма, изразиће се најогавнијом хипокризијом. Оно што покуша да осветли његов мрачни и потиснути лавирнит сопства, преобразиће у највећу претњу и представиће је свима као исконско зло, које је тобоже препрека некој општој врлини, коју је узео да пропагира, да би задовољио своју грандиозну сујету. Већином овакви психолошки типови, најуспешније уподобљавају своја шизофрена лудила у религијама, или неким идеалистичким (традиционалним) идеологијама, које имају своје постулате у Метафизици. Хистерија псеудодуховних учитеља се пројављује у красноречивим религијским поукама, које најбоље прикривају самољубиво лудило, оне су најлицемернији катарзични патос, декор, који најбоље служи у сврси манипулације другима, и у што бољем светлу  представљања себе, своме врховном божанству – ВЕЛИКОМ ЈА. Такав психопатолошки тип реаговања је у самом својем битију, један јадан, несигуран и преплашен човек, нужно завистан, частољубљив и горд, и када упућује досадне почасти и пише дуге омаже другима,  он и тада то ради из ниских порива, да би своје недостижно следовање истини (која се увек огледа  у саможртвовању и аутентичној аскези), туђим похвалама пројавио или подмукло бар бедне мрвице присвојио. Увек је наспрам таквог мегаломански и “златотелећи“ ОН, шта год да ради, говори, дела, то има само за циљ –  самоуздизање, на том олтару безданог Ега којем све жртвује, и то чини често, врло подло, пренебегавајући све оне унутрашње опомене бивстујуће савести која га опомиње, и коју бездушно закопава када га одаје, као несрећни Доријан свој портрет у најпознатијем Вајлдовом ремек-делу. (Не дешава се ретко, да један такав лудак машта да подноси изрежирану жртву зарад славе, и он би се некада у том погледу најмизерније жртве на само видљиви начин радо прихватио, али само из те ништавне мисли, да би га касније славили. Тада би могао облизивати своје усне, имајући добар алиби и пиједестал кукумакања и славоспева, које би у име тога нашироко пљуштале. Сигуран сам да се описани самозадовољава општећи са најтривијалним апстракцијама)

Лудак са тенденцијом да буде идол, је увек идолопоклоник својег инфантилног Ега, он је вечно утамничен у том зачараном кругу егоцентризма. Такви људи су у својој нереалној жељи да буду велике и ретке личности, увек безлично површне, злоћудно сујетне и искомплексиране индивидуе, прожете неизлечивом траумом, недостижно илузорног идеала. Они највише воле да друге подучавају, да се представљају безличним масама као тобожњи учитељи, али врло је могуће да „они који највећма уче, први се потурче“, како стихотвори песник. (“Сви живи су њихови потенцијални супарници, и само онима што им не стоје више на путу (мртвима), одају пуно признање и поштовање.“ –Тукидид)

Постоје мали и велики идоли, поготово су присутни у највећем пантеону виртуелности и духовног отпадања. Шизофрена псеудо-духовност, често се наметне идолопоклоничкој руљи за самозваног гуруа. Сваки “Гуру“ предано гради своју виртуелну кулу од песка, представљајући се неутврђеној маси у најсјајнијем светлу, годи му број кликова, али његово оковано ЈА је увек испражњено, он у самој суштини мрзи масу узалудних клакера, али је његовом вампирском духу, који не налази опијумско задовољство док не испије дневну чашу похвале, клицање плебса неопходно па било оно и често виртуелно. Безлични ласкавац му чеше уши и храни његов незајажљиви Его. Он све продаје за добар наступ, све из његове љигаво-слаткоусте беседе има за циљ да задовољи једну морбидну потребу, која се лудачки на сваки могући начин манифестује. Човек који тежи да постане идол, и када се води најсакралнијим темама, сав је у служби себељубљиве промоције. Желим са овим насумичним портретисањем једног лудака, да укажем на све више оваквих девијантних појава, који се представљају као само отелотворење врлине незнавеној маси, и делују у ери хипер мас-медијског виртуелизма на много лакше и перфидније начине него у прошлости. Треба мислити својом главом, изводити закључке из личног искуства, и знање се треба претапати из најмудријих, али с тим да се увек синтетише и пројављује неодвојиво од процеса сопствених закључака. Прожимање умом, сазнавање разумом и препознавање срцем  (антиидолатријско промишљање, које ће једино моћи изградити аутентичну личност) од Бога нам је дато као најплеменитија одлика ч(ел)овека (лученосца искре божанске – мислиоца), не дајте да на ваше мишљење утичу које какви псеудодуховни кловнови, који све што раде, раде из себељубљивих интереса, као и из суштинске бивстујуће слабости и површности, која жели да присвоји какву такву моћ, паталошку самопотврду или привид презривог каријеризма.