Владислав Ђорђевић: СЕКСУАЛНИ ИЗБОР: ЖЕНИНА ОДЛУКА II део

SEXUAL CHOICE: A WOMAN’S DECISION

Зашто и како жене бирају мушкарцe као сексуалне партнере

Why and How Women Choose The Men They Do As Sexual Partners

Др Хедер Трекслер Ремоф

Heather Trexler Remoff, Ph. D.

Dutton/Levis Publishing, New York, 1984.

За Ингрид и Крејг Фаулер

For Ingrid and Craig Fowler

Превод:

Владислав Ђорђевић

УВОД

Једном, у раној фази овог истраживања, поделила сам своје почетне реакције и анегдоте са омиљеним професором.Драга моја, рекао ми је уз смешак, ти си издајица свог пола.

Х. Т. Р.

Ова књига говори о удварању, о начинима на који се мушкарци и жене срећу, поздрављају, заљубљују, одљубљују, долазе и одлазе из кревета. Она говори о разликама у начинима на који мушкарци и жене прилазе сексу и везама.

Жене су увек причале другим женама о мушкарцима: уопштено о мушкарцима и о појединачним мушкарцима. И разговарале су подробно, откривајући интимности са прецизношћу која запањује већину мушкараца када постану свесни појаве. „Како то”, један мушкарац ме је питао, „да моја жена зна тако много о сексуалним перформансама мужева и љубавника својих пријатељица?” Како, заиста? То је због тога што жене причају, а друге жене слушају, док се мушкарци упозоравају да после пољупца о томе ником не говоре. Мушкарци се понекад хвалишу, али само жене поверавају.

Наркомани везе

Порекло ове књиге су разговори са пријатељицама пре много година. Биле су то касне шездесете и ми смо све преиспитивале наше опције као жене. Неке од нас су се заљубљивале и одљубивале на старински начин. Разговарале смо једна с другом и плакале једна с другом. И понекад, касно ноћу, када су наше снаге биле на измаку, признавале би очајање. Све наше фине и либералне идеје нису промениле наш избор предмета љубави. Премда смо радиле с тим мушкарцима на равној нози, ти мушкарци су били наши пријатељи, особе од поверења и поштовања, али ретко љубавници. Биле смо наркомани везе и наша слатка навала опијености била је пречесто покренута особинама које смо интелектуално одбацивале. Глена (Glenna), недавно опорављена од хепатитиса, присећала се с гнушањем инцидента којим је започела њена садашња веза. Срели су се на ручку да би водили пословни разговор. Глена је наручила себи пиће, а њен компањон, знајући њену медицинску прошлост, брзо је и сигурно и са апсолутном одлучношћу поништио њену наруџбу и конобару рекао да донесе два безалкохолна слатка пића. Глена се наљутила, узрујала и заљубила. Нико од нас није био срећан што је одбила љубазност, али је емоционално разумемо.

Зашто је тако тешко одучити се од неких модела понашања? То сам се питала и нисам могла да нађем задовољавајући одговор. Дуги часови које сам проводила у библиотеци одвели су ме напослетку на факултет. Тамо, на страницама часописа еволуционе биологије (evolutionary biology), пронашла сам одговоре који задовољавају.

То проучавање, заузврат, водило ме је натраг на стални феномен: женско причање о мушкарцима. Желела сам да сазнам како се теоријe еволуционе биологије примењује на оно што се догађа у нашој данашњој култури, тако да сам почела да причам са женама – дубински – о мушкарцима у њиховим животима. Истраживање засновано на 66 жена које сам интервјуисала открива како функционишу модели бирања партнера у нашој данашњој култури и формира основ ове књиге.

Женкин избор – биолошки мандат

Имам два основна става. Први је тај да систем селекције код људи карактреше женкин избор (female choice). Други је тај да је понашање уочљиво на тој арени репродукције под биолошким мандатом (biological mandate). Другим речима, жене држе кључне карте када је реч о одлучивању с ким ће, односно неће спавати. То није нешто што оне чине само пасивно користећи право вета (veto power). Жене су активни иницијатори већине сусрета које воде до сексуалног контакта. И постоје добри биолошки разлози зашто је то тако, и зашто ће вероватно то тако и надаље бити.

Биологија која руководи нашим репродуктивним понашањем стиче неколико форми. Једна од њих је та да би жене требало да буду сексуално селективније него мушкарци. Логика иза те селективности објашњена је у поглављима посвећеним методама женкиног избора. Али није довољно стати са приказом моћи коју жене имају у бирању сексуалних партнера. Од једнаке важности је и разумевање особинâ на којима се такав избор заснива, јер је еволуциона теорија повезана са репродуктивним успехом. (Ако особине које жене бирају не доприносе шансама за преживљавања њене деце, тада је мој аргумент шупаљ.) Циљ ове књиге је да прикаже еволуциону логику система женкиног избора и испита мушка својства која жене цене одлучујући с ким ће да спавају и с ким ће да имају децу. У првом делу (поглавља 1-8) представља се логика система женкиног избора и описује како жене бирају мушкарце. Други део (поглавља 9-13) открива шта жене траже. Књига закључује са трећим делом (поглавља 14-17), који објашњава разлике између мушкарца који се цени као сексуални партнер и оних који се цене као репродуктивни партнери.

Еволуција, велики обликоватељ тела и ума, занимљив је режистер. Оно што смо били одређује оно шта јесмо. Међутим, да је то цела прича, ми бисмо били тако ригидно укалупљени да би реч „еволуција” била погрешна. Еволуција значи промена. То је стални процес. Он се одвија управо сада. И управо тензија између слеђења диктата наше прошлости и покушавања да се прилагоди садашњости оно је што чини студиј еволуционо прописаног понашања тако фасцинантним – и информативним.

Дакле, ова књига је позив: позивам вас да поразмислите о својим животима, да истражите места где се оно што чините слаже са општим шемама овде описаним и где је оно што чините јединствено. Надам се да ће разумевање донети моћ да обликујемо наше судбине, биолошке и друге.

Проналажење саговорница

Када сам почела да формулишем моје истраживање, знала сам да желим да разговарам са једнаким бројем удатих жена, неудатих жена које никада нису биле удате, и жена које су разведене. Унутар сваке од тих група, желела сам да их разврстам по приходу и образовном нивоу. Користила сам неколико метода да пронађем те категорије, али систем који се показао најбољим десио се готово случајно. Једном када сам желела да разговарам са женом из радничке класе, ставила сам свој веш у машину за прање у радничкој четврти. Док сам извлачила одећу из машине за сушење, започела сам разговор са једном женом, објашњавајући јој да радим истраживање о сексуалној привлачности и желим да интервјуишем удату жену у тридесетим годинама чији је годишњи кућни приход негде између десет и петнаест хиљада. „Да ли знаш неког таквог?”

Труди (Trudy) је пресавила чарапу и размишљала један тренутак. „Можда би моја пријатељица Џојс (Joice) могла то да учини. Питаћу је.” Дала сам Труди неколико дана да подели тему својој пријатељици.

Када сам звала Труди неколико дана касније, речено ми је да је њена пријатељица вољна да буде интервјуисана. Мој систем је рођен. Труди ми је дала Џојсин број телефона. Изненада, било је лако заказати интервјуе.

Интервјуи: чај и секс

Како је ишло са интервјуисањем тих жена? Изнад свега желела сам да истражим специфичности њихових животâ. Нисам желела да их укалупљујем одговорима који ће бити у упитнику. Желела сам да имају слободу да одлутају, да се присећају, да поново доживе своје романтичне и сексуалне доживљаје. Оно што кажемо да желимо и оно што стварно бирамо често је различито. И тако смо причале о стварним мушкарцима у њиховим животима. Питала сам их како су се упознали, шта је оно што је те мушкарце чинило привлачним, које су црте запалиле осећања љубави у околностима када су се та осећања појавила. И док смо разговарале, касетофон је снимао наше речи.

Интервјуи су трајали од једног сата до пет сати, а прекуцани транскртипити тих интервјуа испунили су два велика кофера. Касније, пажљиво сам читала стотоне хиљада речи, кодова, рачуница и квантификација сводећи их на крају на рубрике компјутерске шеме, али не заборављајући њихово порекло у животима људи.

Трагала сам за универзалним, за константама у моделима женкине селективности, али сам била шармирана личним и појединачним:

Пушио је на добар начин. Стајао је у углу пушећи цигару, а знала сам да га желим. Знала сам то и тада сам знала веома мало о сексу. Одлепила сам. Напросто сам волела начин на који је шкиљио, знаш, пушећи. Био је готово суморан, али не… било је нечег у његовим очима.

Оваква реакција вероватно има више везе са рекламама за цигарете и филмовима Хемфри Богарта (Humphrey Bogart) него са еволуцијом, али сачувала сам је и уврстила у табелу са свим другима.

Приликом заказивања интервјуа, мој примарни циљ је био да нам време и место омогуће да причамо саме и без узнемиравања. Кад год је било могуће сретале смо се у женином дому, на њеном терену. И тако сам ја у току годину дана проводила сваки дан, тражећи пут у чудне градове, места и квартове.

Једном, приликом једне дневне посете, приметила сам да морам да прођем поред и око неколико неуглађених типова који су тумарали трошном зградом где је живела жена коју сам желела да интервјуишем. То је био једини пут када сам озбиљно размишљала да се вратим кући и телефоном дам неко извињење. Међутим, незадовољна таквим кукавичлуком, изгрдила сам себе због стереотипизирања свих рашчупаних моториста aнђела пакла (Hell’s Angels) и пробила се до улазних вратa. Интервју који сам ту добила био је један од мојих најомиљенијих (ненаучан као што то бива са омиљеним стварима) и научио ме је да када се две жене нађу и разговарају о мушкарцима, разлике у пореклу и друштвеној класи испаравају пред заједничким емотивним језиком.

Сваки пут када сам морала да се пробијам кроз четврти где се нисам осећала угодно, или због сиромаштва или због богатства, било је тренутака када сам се осећала угодно као да сам у свом граду. Једном у раној фази обог пројекта, објаснила сам моје технике интервјуисања једној колегиници антропологу: „О, благо теби!”, узвикнула је. „Ми остале морамо да спавамо у сламнатим колибама и ризикујемо маларију, а ти, благо теби, седиш у удобној фотељи у топлој кући. Сипаш чај и ћаскаш о сексу.”

Сипање чаја и ћаскање о сексу” може грубо да сажме део мојих истраживачких активности, али и да потцрта замке објављивања управо у друштву у којем сам истраживала. Постоји, прво и најважније, потреба да се заштите идентитети особа које су учествовале у студији. Током интервјуа жене су знале да ћу једном објавити њихове исповести. Поред тога, знала сам да се бавим предметом о којем већина мојих читалаца има искуства и стога себе сматра стручњацима. Свако има мишљење и, с обзиром да је предмет секс, та мишљења су емоционално обојена. Колико год лично неугодно било, има академске предности да се моји налази подвргну пажљивом испитивању. Управо жене које су биле мој извор података читале су моје крајње резултате. То је био моћан подстрек да се покуша све тачно пренети.

Трагање за универзалним

Оно што се искристалисало из тих интервјуа био је огроман мозаик спојен од каменчића и стакалаца 66 живих жена. Из свих сенки и значења и многих боја њихових радости и туга материјализовала се слика (признајем не коначна) људске партнерске селекције. Треба још на томе да се ради. Без обзира на то да ли се биолошка теза прихвата или одбацује, речи ових жена остају и имају вредност за себе. Волела сам те жене и учила од њих. Искуство слушања њихових говора дубоко је утицало на мој властити живот.

Сажимајући индивидуалне приче тих жена на голе чињенице много се губило. Али оно што се изгубило у индивидуалној драми добило се у универзалном разумевању. Док сам вршила неке интервјуе, извлачила сам пример овде, пример онде и свесно жмурила на лепоту ткања тих скелетних нити. Да сам учинила супротно, била бих толико фасцинирана богатством индивидуалне приче да бих промашила основу која сугерише биолошке директиве (biological directives).

И тако су ове приче и наводи из њих нужно окрњени. Ниједна жена није у потпуности осликана. Фрагментујући и склапајући делове животâ и прича, нисам увек следила намеру аутора. Моја објашњења зашто се женама свиђају одређена својства могу бити различита од индивидуалних објашњења. Дакле, када ми жена каже: „Волим мушкарце који кувају, јер волим да једем”, ја прихватам ту индивидуалну истину. Али када чујем неколико жена да ми кажу да је шармантно када мушкарци носе поклоне хране, свака нудећи своје властито објашњење, ја почињем да трагам за општом истином. То не значи порицати индивидуалну стварност. То једноставно значи померити се на други ниво значења. Надам се да у презентацији мојих налаза, ти вишеструки нивои остају јасно уочљиви.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!

WordPress spam blocked by CleanTalk.