Квоте и друга решења за старатељство очева по разводу

Увођење квота је најбржи начин за бар привремено решавање дискриминације очева у поступцима додељивања вршења родитељског права (скраћено: додељивање „старатељства“) над децом по разводу.

Објашњење дискриминације, из предлога које је аутор поднео на нацрт Закона о родној равноправности, у јавној расправи децембра 2017:

„Према мушкарцима се деценијама врши вишеструка, поновљена и продужена дискриминација, која је дефинисана члановима 4, 5, и 6 Закона о равноправности полова из 2009. године, тј. неједнако поступање, давање првенства у додељивању вршења родитељског права мајкама (у 90% случајева), које има за последицу да групи отежа, угрози, или онемогући уживање или остваривање људских права и слобода у породичној области. Над њима се спроводи и посредна дискриминација, што је свако неоправдано разликовање, искључивање или ограничавање којима се у истој или сличној ситуацији група лица, на основу пола као личног својства, ставља у неповољнији положај, вршењем радње (додељивања вршења родитељског права) која је привидно заснована на начелу једнакости и недискриминације. Ограничавање приступа оцу, као последица злоупотребе самосталног вршења родитељског права често доводи до трајног отуђења између детета и оца, што је најбруталнији облик насиља према детету са трајним психолошким и социјалним последицама по њега, које је у супротности са правима детета на оба родитеља према повељи УН“.

Могућа решења за наведену дискриминацију / проблем:

  1. Увођење у Породични закон / Грађански законик заједничког старатељства као обавезног уколико су оба родитеља заинтересовани и подобни за вршење родитељског права, а у одсуству документованог насиља у породици.
  2. Увођење инструмента предбрачног уговора (који се може потписати и мењати уз сагласност оба родитеља и након рођења детета) који би поред договора о подели имовине садржавао и споразум (будућих) родитеља о подели родитељског права по евентуалном разводу.
  3. Отклањање утицаја феминистичких НВО, институција и страних влада на мишљења и одлуке Центара за социјални рад (ЦСР), односно враћање непристрасности у најбољем интересу детета, јер знамо да су тренутно њихова мишљења типска и аутоматски фаворизују мајку. Најбољи интерес детета боље дефинисати, и у њега унети, поред емотивног односа детета према родитељима и изјаве са киме би желело да живи, непристрасно оцењене социјалне, интелектуалне и финансијске услове које нуди сваки родитељ понаособ. Уз одбацивање родних стереотипа по којима је мајка примарни родитељ, објективно процењивати укљученост оца у подизање и васпитање детета до развода, као и потенцијале које му нуде један и други родитељ по разводу.
  4. Увођење квота за старатељство за мање заступљени пол (очеве) у Закон о родној равноправности:

———–  Назив и број члана у тексту Нацрта закона и предлог за измену коју је аутор поднео у јавној расправи децембра 2017:  ———–

V (римско пет) ОБЛАСТИ У КОЈИМА СЕ ОДРЕЂУЈУ И  СПРОВОДЕ ПОСЕБНЕ МЕРЕ ЗА ОСТВАРИВАЊЕ  И УНАПРЕЂИВАЊЕ РОДНЕ РАВНОПРАВНОСТИ

  1. Родна равноправност у области породичних односа

Члан додати после члана 42, а пре 43.

Основни судови пред којима се разматрају парнице ради додељивања вршења родитељског права по разводу или прекиду ванбрачне заједнице, дужни су да предузимају посебне мере којима ће се поступно обезбедити најмање 40% представника мање заступљеног пола у додељивању вршења родитељског права.

————  разматрање могућих решења ————

Измене и допуне закона су дуготрајне и неизвесне, па решење број 1 и 2 нису најбржа, а нема ни политичке воље ни јачих притисака да се оне донесу. Решење број 3 је неоствариво догод смо на путу прикључења ЕУ, пошто је њихова агенда заштите жена у основи феминистичка, која за жене тражи стално нове привилегије, без напуштања оних освојених у патријархату, што је стварна дефиниција лажне родне равноправности.

Остаје решење бр. 4, које поред тога што је процедурално најлакше (додавање само једног члана у Закон о родној равноправности, који ће вероватно ускоро ући у скупштинску процедуру), има и позитиван утицај на смањење броја развода бракова. Овај предлог може да буде само привремено решење, а квоте за мушкарце треба да постоје догод постоје и оне за жене, или се не нађе боље решење (горепоменуто 1 и / или 2).

 

Образложења у вези са квотама за очеве:

  1. Увођење квота би био привремени корак да се очевима ојача преговарачка позиција, а и знатно би позитивно утицале на одржање заједнице брака, јер када жене више не би биле сигурне да им аутоматски следује старатељство, стан и алиментација по разводу, већ да би биле у позицији да оне плаћају алиментацију и невиђају децу, многоструко ређе би се одлучивале на развод, и биле би много сарадљивији партнери. Квоте као брана од развода, и нешто што убеђујe жене да сарађују у породици ЈЕСТЕ НАЈБОЉИ ИНТЕРЕС ДЕТЕТА, јер је у браку заједничко старатељство већ постигнуто!
  2. Заједничко старатељство јесте најбоље решење и за дете и за разведене родитеље јер смањује њихов појединачни ангажман у односу на самостално старатељство, и томе треба тежити, но очеви који према квотама добију самостално, лако га могу неформалним договором са мајком претворити у де факто заједничко, па је и то постигнуто. За дете је најбоље да по разводу има подједнак контакт и подршку оба родитеља, показале су многе научне студије у земљама где се заједничко старатељство примењује.
  3. То што се наши узори са Запада нису сетили квота за очеве, не значи да ова идеја није добра, посебно у околностима у којима се налази Србија (скоро 20 година успона на власт феминистичке идеологије). Главни разлог што Елам, Фарел или Џордан нису предложили квоте за старатељство очева је што у Америци и Канади не постоје квоте за запошљавање жена, посебно не на руководећим местима. Свакако да ове две земље немају Закон о родној равноправности, а камоли да помишљају да га намећу приватним послодавцима при запошљавању. Ако имају преференцијални третман расних и националних мањина при упису на факултете или запошљавање у јавном сектору, он не важи за жене јер оне нису мањинска група, и ни у ком случају није на нивоу и у опсегу како се спроводи у Србији, а знатно проширује нацртом Закона о родној равноправности. Ево и доказа из веродостојног извора (USnews, од пре годину дана), као и мапа из другог чланка (све их можете наћи гугловањем појма „gender quotas“, „gender equality“):

https://www.usnews.com/opinion/civil-wars/articles/2017-02-21/the-us-should-consider-gender-quotas-to-increase-women-in-politics

  1. Намера у тражењу квота је да искористимо моменат када се расправља о нацрту Закона о родној равноправности, који ће мушкарцима донети много штете, а ниједну корист (јер је наставак Закона о спречавању насиља у породици и проширење и повећање квота за жене из Закона о равноправности полова из 2009), па да и ми добијемо нешто за нас. Сложићете се да је 40% у руци, боље него 50% на (врло високој) грани, а тренутно имамо 10% или мање.
  2. До год жене инсистирају на квотама за њих, и мушкарци треба да инсистирају на својим, до укидања свих квота. Јасно је да принципијелно говорећи не треба подржавати било какве квоте, систем расподеле треба да буде базиран на квалитету, заслугама / доприносима појединаца, посебно руководећа места, али како идеологија и стереотипи корумпирају овај меритократски систем, онда је неопходно тражити да он буде полно балансиран бар у некој мери, да би постојала истинска равноправност полова. Женама треба пружити шансе у областима у којима су у прошлости биле мање заступљене, али и мушкарцима, као у родитељству. Нису мушкарци ни мање способни, ни мање заинтересовани да одгајају и васпитавају своју децу, уз стално помињање да је за све најбољи модел равноправног родитељства, односно заједничког старатељства, пре и после сукоба који не би требали (уз помоћ државе) да угрожавају, већ да јачају везу између полова.
  3. Коначно, родитељско право је много основније људско право него „право“ на запошљавање или руководећа места за која се траже квоте за жене, па је то разлог више да ове квоте за мушкарце уђу у Закон о родној равноправности. У противном, мушкарци немају некакав интерес од такве, лажне, равноправности, где се њихова права стално само смањују, а они не добијају ништа као компензацију за то.

Критичари квота за очеве из табора активиста за права мушкараца (маскулиста) истичу да принципијелно говорећи квоте не треба да постоје, и да Породични закон штити породицу, али у пракси, тј. у његовој примени то није тако, јер имамо велику дискриминацију очева, што је „само специфичан вид опште дискриминације мушкараца“ (Владислав Ђорђевић, https://www.youtube.com/watch?v=6qvtWV4VNSk&t=33m58s).

Критичарке квота за очеве из табора феминисткиња су рекле: „Како можемо да уводимо квоту за вршење родитељског права? Ми смо обавезни као родитељи да се подједнако бавимо својом децом“, Бранкица Јанковић, Повереница за заштиту раноправности https://www.youtube.com/watch?v=Znr-xQcHSlw&t=8m31s, „Да ли ће да се узимају примедбе удружења очева који тврде да их жене малтретирају или не, јер је то, између осталог, избор тренутне промене закона о родној равноправности, ја мислим да је то одлука на најбољој од нас (Ани Брнабић, као да се о томе не питају и сви мушкарци)“, Зорана Михајловић, председница Координационог тела за родну равноправност, потпредседница Владе, министарка грађевинарства, саобраћаја и инфраструктуре у Влади Републике Србије и потпредседница Српске напредне странке https://www.youtube.com/watch?v=xu4Rbz7ZQiE&t=0m11s

сваке среде за СКК пише Михаило Алић
http://www.ultrahome.in.rs/muska

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!

WordPress spam blocked by CleanTalk.