Паре ће решити проблем

Са проблемом негативног природног прираштаја неуспешно се „рвемо“ већ последњих 27 година. Не решавање проблема беле куге нашу земљу је довело у демографски катастрофалну ситуацију.

Да је ситуација драматична, сликовито приказује следећи податак: са мапе наше земље сваке године нестане једна општина од око 35 000 становника.

Сваког дана губимо 107 људи!

Тренутно Србија има 6 995 808 становника. Број деце по мајци је 1,44. За просту репродукцију треба нам бар 0,8 више.

Поражавајуће, али истинито – за време балкански ратова, Првог и Другог светског рата, као и за време НАТО агресије на нашу земљу, рађано је више деце него данас. Током 2016. рођено је најмање беба од 1900. године.

А без беба неће бити ни Србије.

Процене јасно указују и опомињу: ако се нешто драстично не промени и овакви негативни трендови се наставе до 2060. године, Србија ће имати између 3,9 и 5,5 милиона становника.

Ми немамо деце – то је наш кључни проблем.

Другим речима, нама, као народу и нацији, и нашој земљи ближи се крај.

 

Стратегија на порођајним мукама

 

Да би избегли такав сценарио, наши најодговорнији људи, наши владари, нису седели скрштених руку. Смишљали су стратегију. Популациону стратегију.

Који је узрок? Зашто се толико мало деце рађа у Србији?

Осмишљавање плодоносне стратегије је морало поћи од тражења одговора на ово питање.

Истраживања која су урађена недвосмислено су указала на кривца.

Последњих неколико деценија, а нарочито последњих 27 година, Србијом газдује апатија. Апатија је запосела душе и тела становника наше земље.

Убила нас је у појам.

Запоседнути апатијом, безвољни, све нам је падало тешко. У свему смо видели само проблеме. Претворили смо нашу свакодневницу у лавиринт који је почињао једним, а завршавао се другим проблемом.

Тумарали смо тим лавиринтом реда ради. Да тражимо прави излаз, да се курталишемо апатије, нисмо били заинтересовани.

Задовољавали смо се што нас је апатија, док тумарамо, редовно подсећала да је кривац за стање у које смо доспели неко други, никако ми. Ми не сносимо ни трунку кривице.

Међутим, стање се у последњих пар месеци променило.

Успели смо некако да се измигољимо из чврстог стиска апатије. Живнули смо. Угледали смо светло на крају лавиринта и кренули ка њему. Одлучно, не обазирујући се што се понеки потпорни зидови руше.

Наравно, живнули смо јер је живнула и економија наше земље.

За ђипање у вис наше економије, срећом по нас, најодговорнији су управо они који и решење за повећање наталитета треба да изнедре. А њима није пуно требало да саберу 2 и 2, па да породе решење.

 

Купићемо бебе

 

Парама се све може купити. Пошто нам економија ђипа све у 16, што значи да сада пара имамо, логично је решење да бебе купимо.

Мајци сваког новорођеног детета биће дарован кеш. И то какав кеш.

Има мајке које роде 3. и 4. дете да се ваљано овајде.

Да ли ће ова стратегија дати жељене резултате? У то нико не сумња. Нико ко искрено воли Србију. Колико се народу допала ова стратегија најбоље показује парола која је прати.

Њу су сами заинтересовани родитељи смислили: „Хајде да правимо паре!“

Нажалост, иако ова стратегија још није изгласана, јавили су се хејтери. Веле, од ње нема ништа. И далеко развијеније и богатије државе су на тај начин покушале да реше проблем беле куге, па цврц. Милојка у другом стању не остаде.

За разлику од тих држава које су са сличним стратегијама остале полупразних креветића, ми ћемо успети. Ми ћемо стратегију реализовати без грешке. Онако како само ми знамо и умемо.

Стратегија успети мора, компромиса нема.

 

Закмечаће компромис

 

Новчана помоћ намењена мајкама новорођених бебица је добродошла. Свакако.

Али она неће решити проблем негативног природног прираштаја у Србији. Бебе се не купују.

Исплата новчане помоћи треба да буде само пратећа мера. Промена система вредности ће довести до већег броја рођених беба.

Живело се тешко и пре. И пре обичан народ није лежао на парама.

Истина, можда смо по први пут у својој историји на корак да клонемо духом. Бележимо само поразе. Поред тога што нас се најмање рађа, никад нас више није бежало из земље.

Непостојање перспективе, велика незапосленост, обесмишљавање труда уложеног у школовање, странчарење, негативна селекција су свакако значајне препреке које су постављене пред будуће родитеље.

Али треба бити искрен до краја – представљају и добре изговоре.

Удаљили смо се од природе. Побегли смо од наших правих, традиционалних вредности. Велика већина нас. Постали смо себични и неодговорни према себи и другима. Без много противљења прихватили смо неки други систем вредности.

Систем вредности који није компатибилан са нашим етно – психолошким особинама.

Међутим, тај систем уме да награди себи најоданије. Гледај само своје дупе. Ако је теби добро, не води туђу бригу. Уживај док траје.

А трајаће док верно служиш систему и онима, који су нам га наменили и несебично помогли приликом његовог инсталирања.

Очекивати да они који имају највише користи од система, јер се налазе на његовом врху, предложе решење које подразумева промену тог истог система је детињасто.

Они имају корист од њега и пристаће на сваки компромис да део система остану.

 

Компромис свуда око нас

 

Компромисно решење. Компромисно решење са Албанцима. Од нас то захтевају наши „пријатељи“ са Запада. Компромисно решење је, уствари, наш пристанак на независност Косова и Метохије.

Систем воли еуфемизме.

Од нас се неће тражити баш то, ал’ . . . Најновија варијанта о којој се пише у медијима је: не противљење Србије посматрачком статусу Косова* у УН.

Неће седети у фотељи, мораће на оној малој столици за пецароше.

Ако не пристанемо на тај компромис – смак света. За оног ко је у врху система, да.

Ако пристанемо још само на овај компромис – рајска врата се отварају.

 

Сваки компромис има цену

 

Нису то границе, то су административни прелази – компромис плаћен. За * , такође. Компромис плаћен за Бриселски споразум. За ЗСО, ускоро стиже исправка фактуре, ваља још доплатити.

Да ли се сећате податка с почетка текста. Колико ће нас бити до 2060?

Ако пристанемо на још овај компромис биће нас 5,5 милиона. Ако не пристанемо само 3,9.

Поред сијасет кредита и камата које ће будуће генерације плаћати, а ми смо их потрошили улудо, хајде да им око врата обесимо и Косово и Метохију.

Ми смо га се одрекли због вас.

Има још једна ствар која ужасава, а такође је споменута у причи која је пратила обнародовање стратегије раји.

Процењује се да ће се до 2028. – 2030. године изједначити број имиграната и емиграната. Сан 60% младих је да побегну из Србије. Не очекује се да ће се овај проценат драстично смањити.

Лако је израчунати колики се број имиграната очекује, имамо све податке . . .

Ако прихватимо још овај један компромис и ова стратегија да резултата, Србија пропасти неће.

Да. Али само као територија. Парче земље које се само тако зове и кога насељавају неки људи.

По својим етно – психолошким особинама они неће имати скоро ништа заједничко са нама. Они неће бити наша деца.

Ма, колико да их буде . . .