Жарко Јанковић: Или је немир, или је страст

ИЛИ ЈЕ НЕМИР, ИЛИ ЈЕ СТРАСТ

     Чувени стихови из песме Бранимира Џонија Штулића и његове “Азре“, “Или је немир, или је страст, има тога овде и сувише“, а претходи им констатација да је то “предах између ратова“. Заиста, често смо на овим просторима били сведоци горе поменуте песме. У данашње време још више долази до изражаја осећај унутрашње пренапрегнутости, која је са једне стране притиснута осећајем да се ништа, или мало шта може променити, а са друге страховима да ће нам бити још горе. Јасно је да званични дискурс све мање одговара стварности и да је расцеп између прокламованих циљева и свакодневног живота постао толико велики и дубок да је само питање времена и неког судбоносног догађаја када ће се вештачке кулисе урушити саме од себе. Сви су у очекивању тих догађаја, а са друге стране осећај страха и неизвесности услед проблема, сукоба и криза којима данашњи свет обилује, шири осећање које је слично оном пред почетак Првог светског рата.


Антисрпска хистерија духа самопорицања, аутошовинизма, ауторасизма и самопрезира која је загосподарила Србијом после 5. октобра 2000. године није довела до “преумљења и промене свести“ у српском народу. Најжешћи ударци ове булументе тзв. “друге Србије“ који су најјачи били током прве и почетком друге деценије 21. века нису ни могли дугорочно да доведу да се антисрпске лажи, хашка пропаганда, хапшења, процесуирања, иживљавања и монтирани судски процеси против оних који су бранили ову земљу, наметну као “званична истина“. Како време више одмиче, нарочито код млађих генерација, изазвали су само контраефекат. Али, ту сада наступа друга врста проблема. Нове генерације које не памте ни Броза, ни СФРЈ, ни комунизам, ни Милошевића, ослобођене багажа, оптерећујуће и бесмислене “југоносталгије“, пред чијим очима се урушавају лажи и илузије евроатлантског и евроунијатског Запада и њихових друштава “слободе, демократије и људских права“ које све више личи на тоталитарну, антинародну, антихришћанску и постхуману творевину дигиталног Матрикса, имају јединствену прилику да се на темељима обнове најбољег и најузвишенијег из наше традиције формирају као слободне, храбре, одговорне и достојанствене личности. Међутим, ту сада и долази до оних суштинских последица антисрпске хистерије. Као што каже Трећи Њутнов закон, свака акција производи своју реакцију. Тако се са друге стране идеолошког спектра у односу на либералну левицу формирала тзв. “национална десница“ која са десницом и са националним има мало везе, а по питању ликова, интелектуалних креатура и шарлатана, делују као да их је Сорош организовао, односно, управо су онакви какве их по стереотипима приказује “круг двојке“. Какве се све прилике и неприлике ту могу срести. Почев од “благодетних, катакомбних“ присталица рашчињеног бившег владике и монаха Артемија, којег његове присталице већ зову “Ава Артемије“, преко изгубљених псеудозилота, па све до присталица Љотића и Недића који поштују паганска словенска божанства и тотем вука, и на крају до идолопоклоника Мирољуба “идеш под мач бато“ Петровића и теорије да је Земља равна плоча. Да те благи Бог сачува од оваквих “патриота“.


Лако их је препознати. Они то сматрају искреношћу и отвореношћу. То је онај тренутак када ти се са оштрим погледом са висине обрате, агресивно унесу у лице, тако да можеш у њиховом задаху да препознаш шта су јели тога дана, и изговоре већ једно од чувених питања попут: “Постиш ли ти суботом?“ Када кажеш да се суботом не пости, осим када пада у време четири поста годишње или када празник када се пости пада у суботу, креће њихова канонада:“ Значи, ти подржаваш ове екуменисте, паписте и јеретике у Цркви?“ Када их већ упиташ на основу чега они сматрају и износе такве тешке и неосноване оптужбе на рачун Патријарха и владика, Синода и чланова Сабора СПЦ и да нападају Цркву једнако, ако не и горе од прозападних, сорошевих НВО и њихових грађанистичких испостава, онда већ ризикујете физички обрачун са њихове стране и сматрају вас тешким издајником и непријатељем Срба. Ако у коментарима на друштвеним мрежама нешто и одговорите таквима, уместо расправе засноване на чињеницама, фактима и аргументима, добићете салву увреда, клетви, пљувања, претњи смрћу и вечним пакленим мукама.
Ту су и противници палатализације и гласовних промена, нарочито када б прелази у п и то само у случају једног, јединог придева  (српски  или  србски). Ту су се страсти већ мало смириле, али зато је ту плејада ликова попут Јована Деретића, Дејана Лучића, Милана Видојевића, Мирољуба Петровића, па све до овог последњег, којем још увек нисам запамтио име, а који за себе тврди да је, ни мање ни више, него реинкарнација Светог Саве!?! И како време одмиче у све краћим интервалима појављује се све више манијака који шире своју хистеричну и манијакалну параноју почев о репатим рептилима који владају светом (теорија Дејвида Ајка), Земљи као равној плочи, неокортикалним ЛСД халуцинацијама, ванземаљским пирамидама (укључујући и оне “бошњачке“), па до теорије да је Владимир Путин велики непријатељ и издајник Русије и главна испостава јудео-масонско-илуминатских господара света, а да је Адолф Хитлер био пријатељ Срба и Руса. Овакве небулозе и будалаштине би у неким другим околностима биле основа за дијагнозу дотичних особа које овакве глупости лупетају. Али, пошто дотични нису на психијатрији, већ у јавном животу, јасно је да је на делу покушај додатног слуђивања овог народа како би на измишљене глупости губили и расипали своју националну енергију и снагу, док се иза брда јављају прави проблеми и опасности које нам наши непријатељи са Запада брижљиво сервирају. Јер, ако се бавимо једним Деретићем, који је свесно радио на компромитацији античке српске историје, јер је као такав добро знао да ће обавити задатак за своје америчке менторе, уносећи нове поделе, сукобе и свађе, а сам је јавно признао да је био члан “владе Краљевине Србије у егзилу“ коју је, по њему, основала ЦИА 1990. године као пандан Милошевићу, или самозванцу, удбашком провокатору и криминалцу чији је стриц Вељко Милатовић био комунистички злочинац и рушилац капеле на Ловћену, Петру Милатовићу тзв. “Острошком“, дајете простор њиховим небулозама, измишљотинама и клеветама, онда сигурно радите у корист штете српског народа и Србије. Оно што је нарочито забрињавајуће јесте чињеница да један манијакални болесник који стоји на јудео-протестантском становишту попут Мирољуба “идеш под мач бато“ Петровића окупи пуну дворану на Новом Београду на својој трибини, а да нико од присутних скоро да није старији од 30 година. Али, ни ту није крај. Приметна је тенденција и да некада угледни национални интелектуалци, људи од звања и од знања, као да и сами потпадају под ове тзв. “твитерашке“ трендове. Најбољи пример за то је најава доношеља новог Устава СПЦ. Тек што су неки од предлога доспели у јавност, наступила је читава плејада, до скоро озбиљних, националних прегалаца попут професора Чворовића, Чавошког, Владимира Димитријевића, који као да најављују црне дане Апокалипсе који су се надвили над нама. Тако неке од њих ови предлози за нови Устав СПЦ већ подсећају на амандмане и на Устав СФРЈ из 1974. године који најављују урушавање канонског јединства СПЦ и прелазак на некакав, како они кажу, “митрополитански“ систем одлучивања, где би, по њима, Митрополије постале нуклеус неких будућих “хрватских, босанских, црногорских, србијанских, војвођанских аутокефалних Цркава“. По њима, то ће бити пресликано стање из Устава СФРЈ из 1974. године и распад који је по републикама потом уследио. Ови познаваоци права, требало би да објасне какве то они паралеле виде између једне комунистичке, тоталитарне творевине под Брозовом доживотном диктатуром и канонске Српске Православне Цркве која као аутокефална, помесна Црква постоји већ 800 година и припада Једној и Јединој Светој, Саборној, Апостолској и Православној Хришћанској Цркви на чијем челу се налази Господ и Спаситељ Исус Христос ? Уз дужно поштовање горе поменутих националних интелектуалаца и прегалаца, који овим својим наступима све више спадају у ред оних који нападају СПЦ са неолибералних-мондијалистичких становишта, дозвољавају себи да осим што су залутали на исту страну са либос-грађаноидима буду и саблажњени страхом, очајем и кукњавом до коначне пропасти, која им се привиђа иза сваког угла. Овакав страх већ досеже размере панике, а у неким случајевима и параноје. Ако је некоме толико слаба вера да се због неког можда недостојног појединца или прелетача, или криминалца, одрекне свега и гледа да се и сам добро прода зарад личних интереса и промени своја убеђења, па постане заговорник независног тзв. “Косове“, бракова педераста, радикалних феминисткиња и пароле да НАТО и ЕУ “немају алтернативу“, онда тај никада није ни био вредан нити му је вера била нарочито јака. О кућном васпитању и карактеру да и не говорим. Таквима мало треба па да нађу изговор за своја непочинства и слабости. Ширити страх, очај и параноју да је то будућност која нас очекује и да ће све пропасти, не знам само коме то добра донети може. Али, пошто свако види оно у шта верује, а какве су ти мисли, такав ти је и живот, то довољно говори и о психичком и духовном стању ових преплашених интелектуалаца.

Чомић Гордана


Ми данас као да живимо између две ужасне крајности. Са једне стране неолиберални србомрсци, анти-Срби и аутошовинисти, а са друге осећање очаја, кукњаве, изгубљености, немоћи, уз све већи број шарлатана који заводе народ за Голеш планину. Што би рекао руски публициста Колеров, окупите десет људи, а међу њима пет су убачени провокатори, а пет будале и лудаци. Баш због тешких времена која наилазе и још већих притисака којима ћемо бити изложени, морамо бити врућег срца, а хладне главе. Ако дозволимо да нас са једне стране притискају отворене испоставе западних интереса, а са друге отрчимо у наручје њиховој “десној“ копији и будемо заглавили у неким накарадним и промашеним идејама које нам разни убачени и психички упадљиви елементи намећу као неко “спасоносно решење“ или “обнову Душановог царства“, онда нам заиста нема спаса и где то може да се заврши нико не зна. Али, једно је сигурно, били би паралисани и саблажњени од страха, уз осећај немоћи и пуштену параноју, завршили би крајње трагично и без могућности да се то поправи, на велико задовољство наших душмана. Зато, уз много Вере, Љубави и Наде прихватимо се одговорног посла. Верујем у Бога, Српство и Русију!

Жарко Јанковић, Нови Сад

 

2 коментара


  1. Хвала Богу, коначно један тачан, прецизан, нормалан и писмен текст. Поставите овог човека да Вам буде модератор, коректор и лектор, наравно и да бира теме, да СКК буде заиста СКК.

     
    Одговори

  2. Браво за текст. Ђаво влада уз помоћ полуистина. Српску ствар су довољно компромитовали Шешељ, Милошевић и Драшковић деведесетих да бисмо опет поверовали новим лажним пророцима. Истина је то ако је сто посто. Кад помешаш 900 грама чоколаде и 100 грама балеге добијеш килограм балеге. Пазимо се!

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!

WordPress spam blocked by CleanTalk.