Остоја Симетић: Децу не рађати док свакоме не обезбедите јахту

Шта ће нам деца која од рођења немају свако свој апартман са ђакузијем и уплаћен најновији јагуар на дан свог пунолетства? То је тако недостојно живота, битисати, а немати 15 пари ципела, мобилни телефон од 1000 € или телевизор тањи од флис папира, а већи од собних врата. Па зашто уопште живети ако не за потрошњу и статусне символе? Који је други смисао егзистенције?

Дете које не може да тренира поло или учи харфу код неке аустријске племкиње није се имало рашта ни рађати.

А и ти јадни јадни родитељи. Замислите, ако се реше на страховиту жртву стварања потомства, неће моћи сваког викенда да банче по кафанама, сплавовима и дискаћима. Мораће и пелене да мењају, а оне баш нису познате по миомирису. Пст! у трудноћи се може и угојити. Да, да! Још и горе, ноћу се мора устајати ако је беба гладна ии се покваси. Ужас! Зар то да трпи савремен, млад и образован човек. Уместо да ужива у својој слободи, да једе и пије, лута улицама или европским метрополома, њега би да заробе у кућу и натоваре му неко слинаво клинче које плаче, бљује и каки, на грбачу. Ејјјј, бре! Полако с тим рађањем. Кад се лепо стави на рачун колико бебац троши на креме, помаде, шампоне, пелене, дохране, бенкице, портиклице, патофнице, бодије, кашице… јасно се види да би човек, ако се спаси од тога, могао, за исте паре да пропутује, провесели се, обуче и обује, чак да носи леп часовник, широког пречника и дебелог кућишта. С каишем од праве, овчије коже чак. Е, мој бато! О томе не причају затуцани промотери рађања. За једно паковање пелена, можете комотно појести порцију сушија у Ушћу. А паковање пелена се троши на десетак дана.

Још деца и расту. Па морате да их забављате. Док проходавају, очекују да их држите за руке, а пошто су ниска, пукоше вам леђа. Уосталом, за њихове дохране можете себи приуштити неколико спа третмана, чак с вулканским камењем или топљеном чоколадом. И кога сад ове будале да убеде како је добро имати децу?! Уместо да слушаш ди џеја у престижном клубу, очекују од тебе да трпиш бебећу дреку и вриску у пола ноћи. Ако већ треба да будеш неиспаван и да имаш подочњаке, онда нека то буде због неког урбаног стенд ап комичара, а не због кмечања неких клинаца. Кад одрасту до неких пет година треба их уписати на бар четири страна језика, три инструмента и 5,6 отмених спортова (крикет, тенис, јахање, поло, уметничко клизање…), да не бисмо заостали за другим фенсерима и хипстерима. Зато је боље имати једно дете, ако већ морамо да их имамо. Тада може да иде на часове виолине и португалског, јер штедимо на храни, те одећи за друго и евентуално треће дете.

Верујем да би и сама деца, да их неко пита, одабрала да нису никад ни рођена ако не могу да се школују на Кембриџу или Итону. Ко до петнаесте године није обишао све главне градове континента, није се имао рашта ни заплакати код првог удисаја. Ако се кући, из породилишта, није одвезао у макар 4000 кубика, џаба га је акушер и пљескао по гузи. Замисли, живиш, а пијеш воду из чесме уместо из Евианове флаше. Страшно. Брука и срамота. Свако зна да је боље имати ајфон и скутер него брата и сестру.

Опет има толико неодговорних, назови родитеља, који изроде и по двоје, чак троје потомака, а онда немају да им дају за тричаве две, три флаше шампањца или вискија у сепареу неког клуба, већ та јадна деца стоје са руљом уз шанк или зид. Шта ће њима живот уопште. Има породица и са по троје деце, а свега једним аутомобилом и телевизором. Да, да, иако звучи невероватно, тако је. Која су стока ти родитељи. Они своју децу, од рођења, осуђују на дељење и игру једних са другима, уместо да свакоме дају по таблет и пусте их да брину своје бриге. Па човек је човеку вук. Важно је колико имаш, пара, ствари, ужитака. Боље да нас је што мање, па ће више остати нама. Други нека се и не рађају.

Шалу на страну, неоспорно је да се овде живи тешко и да се родитељи муче да својој деци и себи обезбеде и најосновније, али је такође тачно да су многе од тзв. потреба наметнуте, измишљене и далеко мање важне од љубави и породичне слоге, те да су материјалне препреке за стварање бројнијих породица или породица уопште често од секундарног значаја. Чешће се људи плаше, не да неће имати довољно за децу, већ за себе и своје прохтеве. Кажу да се у Србији 2016. родило мање деце него 1916. у јеку Великог рата када су Аустроугари и Бугари сејали смрт и дивљали, крвожедно пирујући над немоћним народом. Према Слободану Антонићу, у нас је просек 1,4 деце по жени, док проста репродукција захтева бар 2,1. Из овога је јасно да се примичемо граници биолошке неодрживости, нестанка српског народа са историјске сцене и Србије са географске карте.

И у много развијенијим западњачким земљама наталитет стрмоглаво пада. Тамо су материјалне прилике далеко боље, али је морал, као и себичност на истом нивоу на ком и српски. Бела, хришћанска цивилизација пропада, њено наслеђе се исмева и понижава, а уздижу се себичњачке, хедонистичке и нихилистичке праксе и идеје. Да ли је то неумитан процес или нечиј аагенда, не знам, треба о томе мислити.

Опстанак нације је општепризната вредност у целом свету, па сви, појединци, установе, медији и државна власт имају дужност да учине све како би народ опстао и очувао своју државу.

 

5 коментара


  1. Ljudi koji nemaju decu nisu besni ili zli već nesrećni jer ne mogu da ostvare jedan od osnovnih ciljeva ljudskog postojanja. Nije lepo rugati se ljudima koji su ostali bez dece kao što nije rešenje za podizanje nataliteta da se nagrađuju oni koji nemaju problem sa natalitetom. Bela kuga je simptom problema a ne problem. Problem je u celini a celina našeg društva je u velikom problemu. Sunaronici odlaze, mladi i stručni odlaze, sredstva za život za preživljavanje nam se uskraćuju, ne jahte i bogatstva već korica hleba baš zato da bi neki drugi imali jahte. Sunarodnici nam sve više poboljevaju i sve kraće žive nema ko da ih leči jer lekari odlaze a imovinu oduzimaju strane banke ili centri za socijalni rad. Teraju nas da rasprodajemo dedovinu da bismo jeli teraju da robujemo stranim firmama da bismo ostali živi. Centri za socijalni rad oduzimaju i decu koju silom vakcinišu stranim vakcinama i koju prodaju u inostranstvo. Pomaže se manjinama i migrantima protiv nas i u naše ime i na naš račun. Hrane ih nama a onda se kobajagi čude beloj kugi!

     
    Одговори

    1. Мими, текст се није дотакао људи који не могу да имају децу, али сте Ви свакако указали на суштину проблема који је некако измакао самом аутору. Да је све у пукој пропаганди, наталитет би решили уз мало медијске испирачине мозга, употребе празних крилатица и лажних обећања. Ето, скоро смо имали управо медијску промоцију бесмислених, бљутавих и ментално заосталих крилатица о рађању које је Министарство рада финансирало нашим новцем. „Доста речи, нек закмечи!“. А остадоше само речи и од стране државе и министарства и од СПЦ. Дакле, доста речи, прво дела, па ће само да закмечи.

       
      Одговори

  2. Ух, какав текст… Саркастично, смешно, забавно. Додуше, не за старије од 15 година.
    Но, реалност је другачија. Родитељима требају елементарни услови за нормалну трудноћу и нормално подизање деце. Карикирати такав проблем је неодговорно, бесмислено и штетно. Можда би аутор овог текста могао да посети породилишта па да му буде јасно у каквим условима се жене порађају и шта једу. То нису неке тамо жене, то су ваше мајке, супруге, сестре, ћерке, ако вас је уопште брига. Могли би да кажемо – ма, наше бабе су се порађале у штали. То и даље не решава проблем, иако је историјски нетачно. Може аутор да посети и вртиће и да пита колико дуго се чека да се дете упише у исти. Одговор може бити и – не мора дете у вртић. Истина. Не мора. Не мора ни да једе три оброка дневно. Али треба, Остоја, треба. Може аутор да посети и Националну службу за запошљавање и да пита колико жена чека на посао и колико дуго.

    Није нужно уписати децу у музичку школу. Ни на поло, тенис, фудбал. Затворимо музичке школе, ваљда је С.С. Мокрањац бесмислица у српском народу. Но, треба Остоја да деца иду на све те ствари, ако могу, јер тиме граде културу своје нације и своје државе. Али, не поставља се питање да ли ће се проширивати породица јер још једно дете неће моћи да упише школу јахања, већ зато што је питање да ли ће дете моћи да упише вртић, да ли ће имати за гардеробу, лекове (да, и деци требају лекови), храну (квалитетну, не лешеве из Матијевића). Није избор између забаве и забаве, већ између преживљавања и пропадања.
    Проблем је што села у Србији немају амбуланте, а не што немају терен за поло или фудбал. Проблем је што општине по градовима у Србији имају престару медицинску опрему и очајну здравствену заштиту, а капацитети предшколских установа су препуњени.

    Подругљив текст одбија да види одумирање српских села из којих Срби беже главом без обзира не да пију Евијанове воде, да свирају виолине, да иду на часове шпанског, већ да преживе. Аутор одбија да схвати системски проблем, већ се фокусира на измишљене, пројектоване и нереалне визије о „родитељима“ који неће да рађају да би угађали себи.

    Постоје потребе које су наметнуте, као што су имати интернет, компјутер, телефон. Но, платити рачуне, вртић, школу, остале трошкове живота – то су елементарне потребе у 21. веку.
    Помињање западних земаља и Србије у истом контексту је бесмислено. „Бела, хришћанска цивилизација“ на Западу треба да пропадне и нестане, јер осим што су нас геноцидирали у два светска рата и масовно покатоличавали, додатно су нас осакатили у два рата деведесетих, да би крунисали своје „бело хришћанство“ отимањем Косова и Метохије од Србије и давање истих албанским муслиманима.

    Проблем наталитета у Србији није исти као у Западном белом сатанистичком свету, већ сасвим другачији. Опстанак нације зависи од система вредности које су у функцији установа које те вредности каналишу и чине реалним и остваривим. Зато су Србима уништене све институције – од државе, преко војске до цркве. Наталитет се не решава слоганима и празним фразама скопчаним са патетичним национализмом и квази патриотизмом, већ реалним мерама за наталитет, социјалним планирањем које се одговорно односи према грађанима. Уосталом и ова тема је само димна завеса пропалог патриотизма Вучића и његових ортака да Срби лакше прогутају отимање српског Косова од стране белих хришћана из Европе који га поклањају албанским муслиманима.

     
    Одговори

  3. Ево и још једног коментара у прилог чињеници да аутор текста није погодио суштину проблема наталитета у Србији – наиме, вест је пренета са сајта „Удружење мајки са троје деце“, дакле – удружења које је апсолутно меродавно за ову тему. Прочитајте апел, схватите његову поруку и шаљите даље!!!

    https://www.facebook.com/majkesatrojedece/?hc_ref=ARTeBP–IHdmW0WWw12FAoXg7F62EDwi9VpmFKB_-LViNQ7HqZ1-yYpyoCdhdaY7r4U&fref=nf

    ПОСЛАТО 15.03. 2018
    Обратили смо се почетком 2018.год свим локалним самоуправама и друштвено одговорним компанијама на територији Републике Србије са предлогом да помогну у запошљавању родитеља са више деце да би исти могли у ово тешко време да подижу своју децу од свог рада.
    Свега три фирме су одговориле на наше предлоге.
    Овим путем се обраћамо свим Градским управама на територији Републике Србије са предлозима у циљу побољшања социјалног и материјалног статуса родитеља са троје и више деце,предлози Удружења су следећи:
    1.Смањење цене превоза у градском и међуградском саобраћају за основношколски и средњошколски узраст за треће дете у породици,
    2.Ослобађање од плаћања месечне накнаде за ужину за децу основношколског узраста на територијама локалних самоуправа где мера као таква непостоји,
    3.Помоћ од стране локалних самоуправа у куповини школског прибора родитељима са троје деце уколико су сва деца у систему образовања,
    4.Бесплатан вртић за свако треће и следеће дете, без могућности одбијања трећег и следећег детета и упућивања на приватну предшколску установу која је у систему субвенције јер тада коришћење услуга никако није бесплатно нити је то нешто што у овом тренутку родитељи са троје и више деце могу да финансирају,
    4.Поред наведених предлога за субвенције од стране државе и локалних самоуправа а водећи се већ виђеним добрим решењима од стране града Београда за решавање стамбеног питања социјално угрозених категорија предлажемо да се по угледу на развијене европске земље направи програм помоћи при решавању стамбеног питања породицама са више деце.Породице са више деце нису у великом броју корисници нити дечијег додатка нити неког од прописаних социјалних давања скоро су у систему невидљиве управо због малог процента од свега 8 посто на територији Републике Србије тако да би им оваква мера у многоме олакшала материјални статус.
    Као удружење које је хуманог карактера које је спровело велики број хуманитарних акција и многим породицама и њиховој деци вратило осмех на лице.

    Удружење је такође послало захтев за усвајање овог закона у децембру 2016 те , затим марту 2017 те , и усвојене су све тачке али из тог закона дискриминисани су родитељи који већ имају децу, поводом тога Удружење упутило молбу за измену и допуну закона.
    ПОДЕЛИ И подржи захтеве.

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!

WordPress spam blocked by CleanTalk.