Владислав Ђорђевић: „EВРОПА И ЈУГОСЛАВИЈА” („EUROPE AND YUGOSLAVIA”)

Студија Британца Џонатана Ајла (Jonathan Eyal) „Европа и Југославија: поуке из неуспеха” (Еurope and Yugoslavia: Lessons From a Failure, 1993) бави се односом Западне Европе према сукобу у Југославији. Она има и добрих и лоших страна. Чини се да Ајл, за разлику од свог земљака Мише Гленија (Misha Glenny), никада није био на терену. Да јесте, сигурно би приметио да је ЈНА у почетку рата у Хрватској заиста своју улогу схватала као спречавање рата између Срба и Хрвата. Он одбацује такву тврдњу, јер никада није био на терену.

1. Рат у Словенији и Хрватској

Ипак, студија није без тачних опажања. Ајл с правом истиче да су западне дипломате билe незналице када је у питању југословенско питање. Они су још доста дуго пошто су Словенија и Хрватска изабрале националистичка и сецесионистичка руководства подупирали идеју о опстанку Југославије. Њих је мучило питање независности Словеније и Хрватске. То је било беспредметно. Словенија и Хрватска нису имале нимало воље да остану у Југославији. Оно што су те две републике радиле на дипломатском пољу било је отезање и заваравање. У томе су били прави мајстори, посебно Будимир Лончар, министар спољних послова и Стипе Месић, председник Председништва СФРЈ. Дипломате Европске заједнице и Сједињених Америчких Држава биле су крајње наивни.

Право питање је било – како је тачно увидео Миша Глени који је био на терену, и касније Семјуел Хантингтон (Samuel Huntington) – питање мањина, тј. питање неодговарајуће границе. Жак Делор (Jacques Delors), један од бриселских дипломата, говорио је о опстанку Југославије када је то већ било беспредметно: „Док Делор говори, водеће хрватске новине већ разматрају последице поделе Босне.1 Жак Делор је био толико неупућен да је усред кризе могао да изрази „своју забринутост у вези са југословенским политичарима који игноришу проблеме своје земље због опсесије етничким свађама.2 Жак Делор је био блажено несвестан чињенице да „етничке свађе” (ethnic disputes) нису успутне појаве кризе, него – како гласи наслов првог поглавља Гленијеве књиге „Пад Југославије” (The Fall оf Yugoslavia, 1993) – „Срце ствари” („Тhе Heart of the Matter). У срцу ствари је био националистички сукоб, не зађевице око ситница. У праву је Глени када закључује да је политика Европске заједнице у првој половини 1991. „била вођена ставовима који су имали мало везе са Југославијом; била је заснована на потпуном несхватању саме суштине националистичких аспирација”.3

Мeђутим, Џонатан Ајл је потпуно у заблуди када тврди да је неистинита тврдња да је рат у Хрватској избио, јер „је председник Фрањо Туђман одлучио да игнорише захтеве за заштиту српске мањине на територији своје републике”.4 Наравно да је рат управо због тога избио. Зато је неистинита и његова тврдња да „Београд није желео преговоре: био је убеђен да Запад неће урадити ништа и започео рат”.5 Аутор потпуно погрешно резонује: „Најбољи показатељ да је рат имао мало везе са заштитом Срба у другим републикама пружа чињеница да је насиље прво почело у Словенији, републици са најхомогенијим етничким саставом.”6 Заправо, сукоби у Хрватској почели су још пре рата у Словенији. У том смислу аутор греши, али је у праву када примећује да су западне и руске дипломате биле потпуно наивне када су током словеначког рата наставиле да подржавају јединствену Југославију.

За време рата у Хрватској западне дипломате су стално спонзорисале прекид ватре, али нису се бавиле средишњим питањем: питањем граница. Без тога, сви прекиди ватре били су осуђени на пропаст.

2. Рат у Босни и Македонији

Још гору ствар западне земље су учиниле када су послушале мишљење правног експерта Роберта Бадинтера (Robert Badinter), по коме треба признати Словенију и Хрватску, али не Босну и Херцеговину и Македонију. Тиме су заправо и те две републике присилиле да се изјасне о независности. Све је то било парадоксално и катастрофално: „Парадоксално, политика Запада, која је почела са покушајем да се задржи цела Југославија, завршила се присиљавањем Босне и Македоније да затраже независност на основу критеријума који су тешко примењиви на њихове посебне сучајеве. Ти западни политичари, који су потрошили месеце покушавајући да зауставе ширење сукоба, завршили су 1991. годину помажући да се постави темељ за страшно крвопролиће које је доминирало следећом годином”.7

Јoш апсурдније су се западне дипломате понеле када је реч о Босни и Херцеговини. Најпре су негирале могућност признања не само Босне и Херцеговине, већ и Словеније и Хрватске, али су одједном промениле мишљење. Посебно је трагикомичан био амерички министар спољних послова Џејмс Бејкер (James Baker). Ајл духовитo примећује: „Министар спољних полова Бејкер доживео је изненадно обраћење на путу за Сарајево: некада се заклињао да никад неће признати оне републике које је сврстао у сецесионистичке, а сада се Бејкер залагао за признавање Босне као једног ентитета, као најбољу гаранцију за одржање јединства земље.”8 Уколико је Бејкер заиста желео „јединство земље” (keeping the county together), онда је његово инсистирање на „признању Босне као једног ентитета” (recognition of Bosnia as a singlе entity) имало управу супротан ефекат. У Лисабону је Алија Изетбеговић пристао на кантонизацију Босне, али је под утиском Бејкеровог обраћења и посебно потпоре Ворена Зимермана (Warren Zimmermann), последњег америчког амбасадора у Београду (1989-1992), одустао од тога. То значи да је Америка минирала преговоре и припремила пут за рат. Рат је постао неминован када су 6. априла 1992. Европска заједница и САД признале независност Босне и Херцеговине.

Имајући у виду Венс-Овенов мировни план, аутор потпуно нетачно закључује: „Стварање велике регије у којој доминирају Срби у северозападу Босне представља прећутно прихватање војне победе Срба.”9 Истина је управо супротна. Као што је Миша Глени већ исправно уочио: „Венс-Овенов мировни план подразумевао је да и босанска влада и босански Срби учине значајне уступке. Босански Хрвати, и по продужетку влада у Загребу, били су савршено задовољни планом”.10 Супротно од Ајловог мишљења, тај план не представља „прећутно прихватање војне победе Срба” („a tacit acceptance of the Serbs’ military victory”). Миша Глени објашњава зашто: „Прво, он је инсистирао да врате 60% територије (25% укупне босанске територије) коју су војно освојили у рату којег сматрају грађанским (јединствен резултат грађанског рата). То је укључивало тако кључне градове као што су Звроник, Братунац, Вишеград, Фоча, Босански Нови и Рогатица. План негира постојање северног коридора, а јужи пут ка источној Херцеговини био би пресечен. Поред тога, Венс-Овенов мировни план посебно негира средишњи ратни циљ – формирање независне државе изван Босне и Херцеговнине са правом да се успоставе везе са трећим странама (тј. Србијом и Крајином). Дакле, Ванс-Овенов мировни план је био тежак да га прогутају и Муслимани и Срби, мада је проблем за босанску владу био олакшан тиме што су њихове опције биле стриктнo ограничене због војне слабости.”11

Лора Силбер (Laura Silber) и Алан Литл (Allan Little) у књизи Смрт Југославије (The Death of Yugoslavia, 1996, преведена 1996) такође дају објашњење за српско одбијање плана: „Не само да би босански Срби морали да предају велике комаде територије већ би и део српског становништва остао у изолованим и рањивим подручјима.12 И Дејвид Овен (David Owen) је јасан. Говорећи о плану којег је предложио са Венсом, он у књизи „Балканска одисеја” (Balkan Odyssey, 1995, преведена 1996) примећује: „Као што смо се прибојавали, врло лоше је деловала на мишљење босанских Срба, јер је јасно показивала да би провинције са изразитом српском већином представљале 43 одсто од укупне земљишне површине Босне и Херцеговине, док им је војно дејство дотад донело власт над неких 70 одсто територије. Уколико би босански Срби прихватили нашу мапу или били присиљени на повлачење, повукли би се са око 38,6 одсто територије Босне и Хегцеговине коју су држали.13 Џонатан Ајл је потпуно неупућен када тврди да Венс-Овенов план „напросто жели да смањи српску окупацију”.14 Ајл, следећи западне предрасуде, не може да објасни зашто су босански Срби одбили план, ако им је он толико повољан. Такође не може да објасни зашто су Хрвати прихватили план не трепнувши, а Бошњаци после нешто оклевања. Очигледно, писац не познаје ситуацију на терену, а и под утицајем је онога што је лорд Овен назвао „стравична машина дезинформисања, која је радила у САД”.15 По тој пропагандној машини, Срби су овим планом награђени за своју агресију. Заправо, они се њиме лишавају својих националних права.

Џонатан Ајл греши и када каже: „Национализам није рационално осећање.16 И поред те и других грешака у процени, аутор је ипак у праву у својој основној тези: западне дипломате нису схватале ситуацију и често су је чиниле још гором. Он има право када западним дипломатама, а и свима осталима упућује реторска питања: „Зашто да се унутрашње границе Југославије држе недирнутима? Ко су људи одрeђени на самоопредељење? Да ли право на самоопредељење постоји? Ако постоји, зашто се не примењује на Србе, барем у републици Босни, где ниједна национална заједница нема већину?”17

При крају књиге, Ајл тврди да се „употреба силе никад не исплати.18 Не може се ипак рећи да је то опште правило. Писац такође тврди: „Рат у Југославије је вероватно неизбежан”.19 Taчније би било рећи да је сукоб био неизбежан, али рат није. Рат се могао избећи давањем уступака свим странама. Он је избио зато што се српској страни они нису нудили. Постоји ипак једна реченица која је готово иста онаква какву би написао Самјуел Хантингтон: „Крај идеолошких сукоба довео је до тога да су ратови вероватнији, а не мање вероватни, ако ни због чег другог, а оно, јер су улози мањи.20

3. Закључак

Студија Британца Џонатана Ајла „Европа и Југославија: поуке из неуспеха” садржи и тачне и нетачне оцене. Потребно је доста знања и мудрости да се то двоје може правилно разлучити.

Библиографија

  1. Glenny, Misha, The Fall of Yugoslavia: The Third Balkan War, Penguin Books, London, 1993.

  2. Еyal, Jonathan, Europe and Yugoslavia: Lessons From a Failure, Royal United Services Institute for Defense Studies, London, 1993.

  3. Овен, Дејвид, „Балканска одисеја”, Радио Б92, Београд, 1996.

  4. Силбер, Лора и Алан Литл, „Смрт Југославије”, Радио Б92, Београд, 1996.

  5. Хантингтон, Семјуел П., Сукоб цивилизација и преобликовање светског поретка, 2. издање, ЦИД, Подгорица; Романов, Бања Лука, 2000.

1 Jonathan Eyal, Europe and Yugoslavia: Lessons From a Failure, Royal United Services Institute for Defense Studies, London, 1993, стр. 13: While Delors talked, a leading Croat daily was already discussing the implications of Bosnia’s carve-up.

2 Ibidem, стр. 13: his ’dismay about Yugoslav politicians who ignored their country’s problems because of their ’obsession’ with ethnic disputes.

3 Misha Glenny, The Fall of Yugoslavia: The Third Balkan War, Penguin Books, London, 1993, стр. 16: „was a policy dictated by considerations which had little to do with Yugoslavia; it was based on a complete misreading of the very nature of nationalist aspirations”.

4 Jonathan Eyal, Europe and Yugoslavia: Lessons From a Failure, Royal United Services Institute for Defense Studies, London, 1993, стр. 23: „president Franjo Tudjman decided to ignore the demands for protection from the Serbian minority on his republic’s territory.

5 Ibidem, стр. 23: Belgrade wanted no negotiations: it was persuaded that the West would do nothing, and unleashed the war”.

6 Ibidem, стр. 23: The best indication that the war had little to do with the protection of ethnic Serbs in other republics was provided by the fact that violence started first in Slovenia, the one republic with the most homogenеous ethnic makeup.

7 Ibidem, стр. 50: Paradoxically, a Western policy which began by trying to keep Yugoslavia together, ended up in forcing Bosnia and Macedonia to ask for their independence on the basis of a criteria which hardly applied to their particular circumstances. Those Western politicians who spend months trying to prevent the spread of violence, concluded 1991 by helping to lay ground to the horrible carnage which dominated the following year.

8 Ibidem, стр. 63: Secretary of State Baker had a sudden conversion on the road to Sarajevo: having vowed ’never’ to recognize those republics he branched as mere ’secessionist’, Baker now urged the swift recognition of Bosnia as a single entity, as the best guarantee for keeping the county together.

9 Ibidem, стр. 70: „The crеation of a large Serbian-dominated province in the north-west of Bosnia represents a tacit acceptance of the Serbs’ military victory.

10 Misha Glenny, The Fall of Yugoslavia: The Third Balkan War, Penguin Books, London, 1993, стр. 225: The VOPP involved both the Bosnian government and the Bosnian Serbs making substantial concessions. The Bosnian Croаts, and by extension the government in Zagreb, were perfectly satisfied with the plan.

11 Ibidem, стр. 225-226:Firstly, it insisted that they hand back 60 per cent (25 per cent of Bоsnian territory as a whole) of the territory which they had conquered military in what they perceived to be a civil war (a unique outcome to a civil war). This included such crucial towns as Zvornik, Bratunac, Višegrad, Foča, Bosanski Novi and Rogatica. They would be denied a northern corridor, while the southern route to eastern Hercegovina was also broken. In addition, the VOPP specifically denied them their central war aim – the formation of an independent state outside Bosnia-Hercegovina with the right to forge constitutional links with third parties (i.e. Serbia and the Krajina). So the VOPP was hard for both Moslems and Serbs to swallow, although the problem for the Bosnian government was ameliorated somewhat inasmuch as their options were strictly limited because of their military weakness.

12 Лора Силбер и Алан Литл, „Смрт Југославије”, Радио Б92, Београд, 1996, стр. 315.

13 Дејвид Овен, „Балканска одисеја”, Радио Б92, Београд, 1996, стр. 117.

14 Jonathan Eyal, Europe and Yugoslavia: Lessons From a Failure, Royal United Services Institute for Defense Studies, London, 1993, стр. 71: merеly seeks to reduce Serbian occupation.

15 Дејвид Овен, „Балканска одисеја”, Радио Б92, Београд, 1996, стр. 126.

16 Jonathan Eyal, Europe and Yugoslavia: Lessons From a Failure, Royal United Services Institute for Defense Studies, London, 1993, стр. 76: „Nationalism is not a rational feeling.

17 Ibidem, стр. 77:Why should Yugoslavia’s internal frontiers be preserved intact? Who are the people entitled to ’self-determination’? Does a right of self-determination exist? And if yes, why was it not applied to the Serbs, at lest in the republic of Bosnia, where no community was in a majority?

18 Ibidem, стр. 78: „the use of force pays every single time”.

19 Ibidem, стр. 79: „The war in Yugoslavia was probably inevitable.

20 Ibidem, стр. 79: „The end of ideological confrontations has made wars more, rather than less likely, if only because the stakes are much smaller.