Владислав Ђорђевић: „EВРОПА И ЈУГОСЛАВИЈА” („EUROPE AND YUGOSLAVIA”)

Студија Британца Џонатана Ајла (Jonathan Eyal) „Европа и Југославија: поуке из неуспеха” (Еurope and Yugoslavia: Lessons From a Failure, 1993) бави се односом Западне Европе према сукобу у Југославији. Она има и добрих и лоших страна. Чини се да Ајл, за разлику од свог земљака Мише Гленија (Misha Glenny), никада није био на терену. Да јесте, сигурно би приметио да је ЈНА у почетку рата у Хрватској заиста своју улогу схватала као спречавање рата између Срба и Хрвата. Он одбацује такву тврдњу, јер никада није био на терену.

1. Рат у Словенији и Хрватској

Ипак, студија није без тачних опажања. Ајл с правом истиче да су западне дипломате билe незналице када је у питању југословенско питање. Они су још доста дуго пошто су Словенија и Хрватска изабрале националистичка и сецесионистичка руководства подупирали идеју о опстанку Југославије. Њих је мучило питање независности Словеније и Хрватске. То је било беспредметно. Словенија и Хрватска нису имале нимало воље да остану у Југославији. Оно што су те две републике радиле на дипломатском пољу било је отезање и заваравање. У томе су били прави мајстори, посебно Будимир Лончар, министар спољних послова и Стипе Месић, председник Председништва СФРЈ. Дипломате Европске заједнице и Сједињених Америчких Држава биле су крајње наивни.

Право питање је било – како је тачно увидео Миша Глени који је био на терену, и касније Семјуел Хантингтон (Samuel Huntington) – питање мањина, тј. питање неодговарајуће границе. Жак Делор (Jacques Delors), један од бриселских дипломата, говорио је о опстанку Југославије када је то већ било беспредметно: „Док Делор говори, водеће хрватске новине већ разматрају последице поделе Босне.1 Жак Делор је био толико неупућен да је усред кризе могао да изрази „своју забринутост у вези са југословенским политичарима који игноришу проблеме своје земље због опсесије етничким свађама.2 Жак Делор је био блажено несвестан чињенице да „етничке свађе” (ethnic disputes) нису успутне појаве кризе, него – како гласи наслов првог поглавља Гленијеве књиге „Пад Југославије” (The Fall оf Yugoslavia, 1993) – „Срце ствари” („Тhе Heart of the Matter). У срцу ствари је био националистички сукоб, не зађевице око ситница. У праву је Глени када закључује да је политика Европске заједнице у првој половини 1991. „била вођена ставовима који су имали мало везе са Југославијом; била је заснована на потпуном несхватању саме суштине националистичких аспирација”.3

Мeђутим, Џонатан Ајл је потпуно у заблуди када тврди да је неистинита тврдња да је рат у Хрватској избио, јер „је председник Фрањо Туђман одлучио да игнорише захтеве за заштиту српске мањине на територији своје републике”.4 Наравно да је рат управо због тога избио. Зато је неистинита и његова тврдња да „Београд није желео преговоре: био је убеђен да Запад неће урадити ништа и започео рат”.5 Аутор потпуно погрешно резонује: „Најбољи показатељ да је рат имао мало везе са заштитом Срба у другим републикама пружа чињеница да је насиље прво почело у Словенији, републици са најхомогенијим етничким саставом.”6 Заправо, сукоби у Хрватској почели су још пре рата у Словенији. У том смислу аутор греши, али је у праву када примећује да су западне и руске дипломате биле потпуно наивне када су током словеначког рата наставиле да подржавају јединствену Југославију.

За време рата у Хрватској западне дипломате су стално спонзорисале прекид ватре, али нису се бавиле средишњим питањем: питањем граница. Без тога, сви прекиди ватре били су осуђени на пропаст.

2. Рат у Босни и Македонији

Још гору ствар западне земље су учиниле када су послушале мишљење правног експерта Роберта Бадинтера (Robert Badinter), по коме треба признати Словенију и Хрватску, али не Босну и Херцеговину и Македонију. Тиме су заправо и те две републике присилиле да се изјасне о независности. Све је то било парадоксално и катастрофално: „Парадоксално, политика Запада, која је почела са покушајем да се задржи цела Југославија, завршила се присиљавањем Босне и Македоније да затраже независност на основу критеријума који су тешко примењиви на њихове посебне сучајеве. Ти западни политичари, који су потрошили месеце покушавајући да зауставе ширење сукоба, завршили су 1991. годину помажући да се постави темељ за страшно крвопролиће које је доминирало следећом годином”.7

Јoш апсурдније су се западне дипломате понеле када је реч о Босни и Херцеговини. Најпре су негирале могућност признања не само Босне и Херцеговине, већ и Словеније и Хрватске, али су одједном промениле мишљење. Посебно је трагикомичан био амерички министар спољних послова Џејмс Бејкер (James Baker). Ајл духовитo примећује: „Министар спољних полова Бејкер доживео је изненадно обраћење на путу за Сарајево: некада се заклињао да никад неће признати оне републике које је сврстао у сецесионистичке, а сада се Бејкер залагао за признавање Босне као једног ентитета, као најбољу гаранцију за одржање јединства земље.”8 Уколико је Бејкер заиста желео „јединство земље” (keeping the county together), онда је његово инсистирање на „признању Босне као једног ентитета” (recognition of Bosnia as a singlе entity) имало управу супротан ефекат. У Лисабону је Алија Изетбеговић пристао на кантонизацију Босне, али је под утиском Бејкеровог обраћења и посебно потпоре Ворена Зимермана (Warren Zimmermann), последњег америчког амбасадора у Београду (1989-1992), одустао од тога. То значи да је Америка минирала преговоре и припремила пут за рат. Рат је постао неминован када су 6. априла 1992. Европска заједница и САД признале независност Босне и Херцеговине.

Имајући у виду Венс-Овенов мировни план, аутор потпуно нетачно закључује: „Стварање велике регије у којој доминирају Срби у северозападу Босне представља прећутно прихватање војне победе Срба.”9 Истина је управо супротна. Као што је Миша Глени већ исправно уочио: „Венс-Овенов мировни план подразумевао је да и босанска влада и босански Срби учине значајне уступке. Босански Хрвати, и по продужетку влада у Загребу, били су савршено задовољни планом”.10 Супротно од Ајловог мишљења, тај план не представља „прећутно прихватање војне победе Срба” („a tacit acceptance of the Serbs’ military victory”). Миша Глени објашњава зашто: „Прво, он је инсистирао да врате 60% територије (25% укупне босанске територије) коју су војно освојили у рату којег сматрају грађанским (јединствен резултат грађанског рата). То је укључивало тако кључне градове као што су Звроник, Братунац, Вишеград, Фоча, Босански Нови и Рогатица. План негира постојање северног коридора, а јужи пут ка источној Херцеговини био би пресечен. Поред тога, Венс-Овенов мировни план посебно негира средишњи ратни циљ – формирање независне државе изван Босне и Херцеговнине са правом да се успоставе везе са трећим странама (тј. Србијом и Крајином). Дакле, Ванс-Овенов мировни план је био тежак да га прогутају и Муслимани и Срби, мада је проблем за босанску владу био олакшан тиме што су њихове опције биле стриктнo ограничене због војне слабости.”11

Лора Силбер (Laura Silber) и Алан Литл (Allan Little) у књизи Смрт Југославије (The Death of Yugoslavia, 1996, преведена 1996) такође дају објашњење за српско одбијање плана: „Не само да би босански Срби морали да предају велике комаде територије већ би и део српског становништва остао у изолованим и рањивим подручјима.12 И Дејвид Овен (David Owen) је јасан. Говорећи о плану којег је предложио са Венсом, он у књизи „Балканска одисеја” (Balkan Odyssey, 1995, преведена 1996) примећује: „Као што смо се прибојавали, врло лоше је деловала на мишљење босанских Срба, јер је јасно показивала да би провинције са изразитом српском већином представљале 43 одсто од укупне земљишне површине Босне и Херцеговине, док им је војно дејство дотад донело власт над неких 70 одсто територије. Уколико би босански Срби прихватили нашу мапу или били присиљени на повлачење, повукли би се са око 38,6 одсто територије Босне и Хегцеговине коју су држали.13 Џонатан Ајл је потпуно неупућен када тврди да Венс-Овенов план „напросто жели да смањи српску окупацију”.14 Ајл, следећи западне предрасуде, не може да објасни зашто су босански Срби одбили план, ако им је он толико повољан. Такође не може да објасни зашто су Хрвати прихватили план не трепнувши, а Бошњаци после нешто оклевања. Очигледно, писац не познаје ситуацију на терену, а и под утицајем је онога што је лорд Овен назвао „стравична машина дезинформисања, која је радила у САД”.15 По тој пропагандној машини, Срби су овим планом награђени за своју агресију. Заправо, они се њиме лишавају својих националних права.

Џонатан Ајл греши и када каже: „Национализам није рационално осећање.16 И поред те и других грешака у процени, аутор је ипак у праву у својој основној тези: западне дипломате нису схватале ситуацију и често су је чиниле још гором. Он има право када западним дипломатама, а и свима осталима упућује реторска питања: „Зашто да се унутрашње границе Југославије држе недирнутима? Ко су људи одрeђени на самоопредељење? Да ли право на самоопредељење постоји? Ако постоји, зашто се не примењује на Србе, барем у републици Босни, где ниједна национална заједница нема већину?”17

При крају књиге, Ајл тврди да се „употреба силе никад не исплати.18 Не може се ипак рећи да је то опште правило. Писац такође тврди: „Рат у Југославије је вероватно неизбежан”.19 Taчније би било рећи да је сукоб био неизбежан, али рат није. Рат се могао избећи давањем уступака свим странама. Он је избио зато што се српској страни они нису нудили. Постоји ипак једна реченица која је готово иста онаква какву би написао Самјуел Хантингтон: „Крај идеолошких сукоба довео је до тога да су ратови вероватнији, а не мање вероватни, ако ни због чег другог, а оно, јер су улози мањи.20

3. Закључак

Студија Британца Џонатана Ајла „Европа и Југославија: поуке из неуспеха” садржи и тачне и нетачне оцене. Потребно је доста знања и мудрости да се то двоје може правилно разлучити.

Библиографија

  1. Glenny, Misha, The Fall of Yugoslavia: The Third Balkan War, Penguin Books, London, 1993.

  2. Еyal, Jonathan, Europe and Yugoslavia: Lessons From a Failure, Royal United Services Institute for Defense Studies, London, 1993.

  3. Овен, Дејвид, „Балканска одисеја”, Радио Б92, Београд, 1996.

  4. Силбер, Лора и Алан Литл, „Смрт Југославије”, Радио Б92, Београд, 1996.

  5. Хантингтон, Семјуел П., Сукоб цивилизација и преобликовање светског поретка, 2. издање, ЦИД, Подгорица; Романов, Бања Лука, 2000.

1 Jonathan Eyal, Europe and Yugoslavia: Lessons From a Failure, Royal United Services Institute for Defense Studies, London, 1993, стр. 13: While Delors talked, a leading Croat daily was already discussing the implications of Bosnia’s carve-up.

2 Ibidem, стр. 13: his ’dismay about Yugoslav politicians who ignored their country’s problems because of their ’obsession’ with ethnic disputes.

3 Misha Glenny, The Fall of Yugoslavia: The Third Balkan War, Penguin Books, London, 1993, стр. 16: „was a policy dictated by considerations which had little to do with Yugoslavia; it was based on a complete misreading of the very nature of nationalist aspirations”.

4 Jonathan Eyal, Europe and Yugoslavia: Lessons From a Failure, Royal United Services Institute for Defense Studies, London, 1993, стр. 23: „president Franjo Tudjman decided to ignore the demands for protection from the Serbian minority on his republic’s territory.

5 Ibidem, стр. 23: Belgrade wanted no negotiations: it was persuaded that the West would do nothing, and unleashed the war”.

6 Ibidem, стр. 23: The best indication that the war had little to do with the protection of ethnic Serbs in other republics was provided by the fact that violence started first in Slovenia, the one republic with the most homogenеous ethnic makeup.

7 Ibidem, стр. 50: Paradoxically, a Western policy which began by trying to keep Yugoslavia together, ended up in forcing Bosnia and Macedonia to ask for their independence on the basis of a criteria which hardly applied to their particular circumstances. Those Western politicians who spend months trying to prevent the spread of violence, concluded 1991 by helping to lay ground to the horrible carnage which dominated the following year.

8 Ibidem, стр. 63: Secretary of State Baker had a sudden conversion on the road to Sarajevo: having vowed ’never’ to recognize those republics he branched as mere ’secessionist’, Baker now urged the swift recognition of Bosnia as a single entity, as the best guarantee for keeping the county together.

9 Ibidem, стр. 70: „The crеation of a large Serbian-dominated province in the north-west of Bosnia represents a tacit acceptance of the Serbs’ military victory.

10 Misha Glenny, The Fall of Yugoslavia: The Third Balkan War, Penguin Books, London, 1993, стр. 225: The VOPP involved both the Bosnian government and the Bosnian Serbs making substantial concessions. The Bosnian Croаts, and by extension the government in Zagreb, were perfectly satisfied with the plan.

11 Ibidem, стр. 225-226:Firstly, it insisted that they hand back 60 per cent (25 per cent of Bоsnian territory as a whole) of the territory which they had conquered military in what they perceived to be a civil war (a unique outcome to a civil war). This included such crucial towns as Zvornik, Bratunac, Višegrad, Foča, Bosanski Novi and Rogatica. They would be denied a northern corridor, while the southern route to eastern Hercegovina was also broken. In addition, the VOPP specifically denied them their central war aim – the formation of an independent state outside Bosnia-Hercegovina with the right to forge constitutional links with third parties (i.e. Serbia and the Krajina). So the VOPP was hard for both Moslems and Serbs to swallow, although the problem for the Bosnian government was ameliorated somewhat inasmuch as their options were strictly limited because of their military weakness.

12 Лора Силбер и Алан Литл, „Смрт Југославије”, Радио Б92, Београд, 1996, стр. 315.

13 Дејвид Овен, „Балканска одисеја”, Радио Б92, Београд, 1996, стр. 117.

14 Jonathan Eyal, Europe and Yugoslavia: Lessons From a Failure, Royal United Services Institute for Defense Studies, London, 1993, стр. 71: merеly seeks to reduce Serbian occupation.

15 Дејвид Овен, „Балканска одисеја”, Радио Б92, Београд, 1996, стр. 126.

16 Jonathan Eyal, Europe and Yugoslavia: Lessons From a Failure, Royal United Services Institute for Defense Studies, London, 1993, стр. 76: „Nationalism is not a rational feeling.

17 Ibidem, стр. 77:Why should Yugoslavia’s internal frontiers be preserved intact? Who are the people entitled to ’self-determination’? Does a right of self-determination exist? And if yes, why was it not applied to the Serbs, at lest in the republic of Bosnia, where no community was in a majority?

18 Ibidem, стр. 78: „the use of force pays every single time”.

19 Ibidem, стр. 79: „The war in Yugoslavia was probably inevitable.

20 Ibidem, стр. 79: „The end of ideological confrontations has made wars more, rather than less likely, if only because the stakes are much smaller.

 

1 коментар


  1. Ради историске истине, извесна “невидљива рука” подешавала је догађаје тако да су Срби били главна мета напада у Југословији 90-тих година 20-ог столећа, која је постала експериментални полигон НАТО пакта у тз. “новом светском поретку” Џорџа Буша – старијег или у тз. “перестројки” Михаила Горбачова.
    Чињеница је да су рат изазвали у Југославији свемоћни западно-европски и амерички империјалисти – тријалисти, оличени у корпоративном eстаблишменту идеолошког, окултног, идолатријског друштва чаробњака међународне масонерије, римских католичких темплара-интермариумаца, муџахедина, кабалиста-циониста, тз “великих изабраника” и њихових моћних чланова великих финансијера, који настављају да спроводе планове и намере тз „Светске Федералне Владе“ и тз. „невладиних организација“, међу којима се између осталих, посебно истичу Сорош и Олбрајт (Види:http://www.globalsecurityjusticegovernance.org/publications-resources/re…), United World Federalists; World Federalist Movement; Federal World Government; World Federalists; Union of European Federalists; Constituent Assembly of the European Federation; Унија европских федералиста – U. E. F. Serbia…).

    Њихов је циљ да Србе и Русе сведу на меру безначајних народа у тз „новом светском поретку“ за којег се између осталих залажу и извесни „Срби“ и „Србкиње“ као представници београдског-јосипградског, масонско-комунистичког рајетинског естаблишмента, као и тзв. мултикорпоративне, фашистичке, интернационалне „невладине организације“ у Београду-Јосипграду.

    Сурова је истина да су извесни западно-европски и амерички империјалисти били и остали смртни непријатељи нашег обезглављеног, обесправљеног, потлаченог и окупираног несрећног србског народа. Зато се може поставити питање: зашто није дошло до реализације тзв. „Плана З – 4“ који је према њиховом пројекту, кобајаги нудио крајишким Србима известан степен аутономије у Републици Хрватској?

    Такозвани „План 3 – 4“ био је без икакве сумње перфидна пдодвала западно-европских и америчких империјалиста-тријалиста, што сведочи Џонатан Ајл у расправи коју је објавио под насловом “The war in Yugoslavija: some preliminary lessons”, где између осталог стоји:

    “… ‘ План нуди Србима све што могу добити у реалном свету. Они никад неће имати њихову државу у Хрватској и никад неће бити Велике Србије’. Биле су то речи старијег америчког посланика који је посетио Балкан у почетку 1995 године и који је припремио најновији мировни план …” ( Види: Jonathan Eyal, The war in Yugoslavia: Some preliminary lessons, “RUSI Journal”, London, England, April 1995, стр. 29).

    Eнглески текст гласи:

    “… ‘The plan offers the Serbs everything they could possibly achieve in the real world. They will never have there own state in Croatia and there will never be a greater Serbia’. Those were the words of a senior American official visiting the Balkan in early 1995, and clutching the latest set of ‘pace plans’…” (Vidi: Jonathan Eyal, The war in Yugoslavia: Some preliminary lessons, “RUSI Journal”, London, England, April 1995, p. 29).

    У овом контексту није без интереса да поменемо извесне биографске белешке о Милошу Минићу (1914-2003), кроатофилу, Брозовом великохрватском емисару код Драже Михаиловића, једном од вођа студената комуниста и скојеваца бечко-берлинских марксиста баљезгара на Београдском универзитету, који су били обухваћени парамилитарном комунистичком, интернационалистичком, фабијанском, бундистичко-бољшевичком, интермариумском и кроатофилском пропагандом, међу којима су се посебно истицали у антисрбској и антидржавној активности побеснела деца буржоаског, београдског, рајетинског, денационализованог и дегенерисаног естаблишмента.

    Имајући и виду да је Минић био у више махова хапшен у Београду ради ношења транспарената по задатку Покрајинског Комитета КПЈ за Србију, на којима су биле исписане различите парамилитарне комунистичке фразе и пароле, као и ради извикивања различитих парамилитарних комунистичких фраза и парола на београдским студентским демонстрацијама, између којих бисмо поменули:

    Живела солидарност револуционарних радника и сељака и осталих нација Југославије а пре свега Србије са Албанским нацонално-револуционарним покретом и Косовско-Метохијским Комитетом!
    • Доле са крвавом србијанском монархијом!
    • Живела борба расходованог и угњетеног албанског народа за независну и уједињену Албанију!
    • Доле велико-српска политика националног угњетавања!
    • Живела самостална Хрватска, Македонија, Црна Гора, Словенија, Босна, Војводина и Србија!
    • Живела федерација независних радничко-сељачких република на Балкану!
    • Доле велико-српска хегемонија!
    • Живела Балканска комунистичка федерација!
    • Живела Комунистичка Интернационала!
    • Живела радничко-сељачка влада!
    • Доле са војно-фашистичком диктатуром!
    • Доле велико-српска политика националног угњетавања!
    • Доле хегемонистичко-империјалистичка политика крваве владавине велико-српског фашизма!
    • Живеле радничке и сељачке совјетске владе у Србији, Хрватској, Словенији, Македонији, Косову, Црној Гори, Босни и Војводини!…

    ***

    Имајући на уму да су се „српски“ комунисти – кроатофили удружили са љутим србским непријатељима, да су плански заоштравали несугласице између појединих покрајина и да су изазивали верску и националну мржњу једних против других, да би их довели до најоштријих сукоба. Имали су изразито непријатељски однос према србском народу и држави, прелазили су преко виталних интереса своје отаџбине и своје србске нације из које су потицали, у потпуности су прихватили антисрбску, расистичку бечко-берлинску марксистичку пропаганду и фабијанску, бундистичко-бољшевичку „доктрину“ совјетског дикатора Ј. В. Стаљина „да они имају право и дужност да сваког социјалисту угњетачке нације, који не води овакву пропаганду, сматрамо империјалистом и нитковом…“ (Види: Стаљин J. Питање лењинизма, Београд, 1946, стр. 60).

    Све је то било унапред припремљено, организовано и усмеравано јер је главна оштрица трулог буржоаског, експерименталног, расистичког национал-социјализма и фашизма, као и Брозовог великохрватског, робовласничког, корпоративног интермариумизма, бундизма, троцкизма-бољшевизма, фабијанизма, као и рајетинског „српског“ кроатофилског естаблишмента била усмерена у ХХ столећу у борби против нашег несрећног, потлаченог, обесправљеног, осакаћеног и обезглављеног србског народа. Све је ишло по плану љутих србских напријатеља. Комунисти су „докрајчили српство какво је вековима стварано, неговано и поштовано“, према једној оцени професора Душана Батаковића.

    Опште је познато да је Минић за време покретања Брозове буржаско-демократске револуције у Србији 1941 сарађивао са извесним четничким одредима Краљевске Југословенске Војске у Отаџбини, који су били под командом Драже Михаиловића. Два пута је одлазио са комунистичким партијским руководиоцима на Равну Гору. На дан 19. септемра 1941. године састао се и са Дражом Михаиловићем у селу Струганику код Ваљева. Био је у пратњи вишеструког агента Јосипа Броза Тита, пилигринског фратра, самопроглашеног генралног секретара КПЈ и Павелићевог великохрватског емисара, који је радио и за Хитлеров АБВЕР, према сведочењу немачког обавештајца, Бернарда Емскотера на судском процесу у Хамбургу 1946. године:

    „Тито је био наш агент. Зато је Отсек за Балкан, Министарства спољних послова Трећег Рајха, убацио Тита преко Швајцарске у Југославију. Наши стручњаци сматрали су да се морају активирати све расположиве снаге против монархиста и србске династије, снаге на чијем се челу доцније појавио Михаиловић…“ (Види: The Chicago Tribune, 6. Јune, 1946; The New York Evening Sun, 12. Јune, 1946).

    На другом састанку са Дражом Михаиловићем 26. октобра 1941. године Броз је захтевао да састанку присуствује енглески командос, капетан Хадсон, са којим је био у вези, који је био у мисији енглеског интелиџенс сервиса ради покретања диверзантских акција у Србији, које су извођене на захтев Виктора Ротшилда, шефа енглеских диверзантских и обавештајних сервиса BIC-а и МI5 у току Другог светског рата (Види: Ben Mаcintyre, Agent zigzag – A true story of nazi espionage, love, and betrayal, New York, 2007, стр. 160; Lynn Philip Hodgson, Inside – Camp X, The top secret World war ‘secret agent’ training school’ – Strategically placed in Canada, Port Perry, Ontario, Canada, 2002, стр. 206/208).

    У вези с тим поменули бисмо Енвер Хоџу, који је то презентирао у књизи, коју је објавио под насловом “Imperialism and the revolution” у којој дословно пише да је Броз „тајно радио за интелиџрнс сервис…“ – “The Yugoslav revisionist leadership with Tito at the head, which had long been worked on secretly by the Intelligence Service…

    The rabid anti-communist, Churchill, took a direct and personal part in ensuring that Tito and his group were placed in the service of capitalism. During the war he sent ‘his most trusted friends’, as the British leader put it, and later his own son, to Tito’s staff. Eventually, he himself met Tito in Naples of Italy in May 1944, in order to make quite sure that Tito would play no tricks…” ( Види: Enver Hoxha, Imperialism and the revolution, Tirana, 1979, стр.51-54).

    Какву значајну и важну улогу је играо југословенски робовласник и диктатор Јосип Броз Тито у буржоаском западно-европском и америчком империјалистиочком естаблишменту, види се и по једном разговору, који је вођен између Рокфелера и њега. За време њиховог разговора, Рокфелер је рекао Брозу:

    „Свет те треба и ја мислим да си то показао још више на недавним састанцима у Хавани где си играо веома важну улогу…“ – “Rockefeller says to Tito: “The world needs you and I think you have demonstrated that even more at these recent meetings in Havana where you played a very important role…” (Види: Larry Abraham, Call it conspiracy, Wаuna, Wa., USA, 1985, стр. 38).

    Имајући на уму да је Броз 1941. године стигао из Хрватске у Србију са знањем и одобрењем хрватског поглавника Анте Павелића и Еугена – Диде Кватерника, шефа јавне сигурности “Независне Државе Хрватске”, сина хрватског маршала Славка Кватерника и енглеског интелиџенс сервиса, ради извођења Ротшилдових диверзантских акција и покретања тз. буржоаско-демократске револуције, како то кажу „српски“ комунисти-интернационалисти у духу њихове терминологије, која им је послужила само као нагли прелаз у перманентну интермариумску-фашистичку, велико-хрватску, фабијанску , бундистичку и троцкистичко-пролетерску револуцију.

    Што се пак тиче Брозовог одласка из Павелићевог Загреба у Београд 1941. године, једно сведочанство је оставио енглески конзул у Краљевини Југославији, Стефан Клисолд у књизи коју је објавио под насловом “Whirlwind – An account of Marshal Tito’s rise to power”, где између осталог стоји:

    „Када је била образована Павелићева „Независна Држава Хрватска“, у којој је под бајонетима Италијана и Нeмаца била устоличена усташка власт, пришао је једног дана Поглавнику шеф јавне сигурности „НДХ“, Дидо Кватерник и рекао му: ‘Ти се Поглавниче сећаш како је Лењин дошао да подигне револуцију у Русији. Немци су га пропустили преко своје земље у једном блиндираном вагону. Ми не бисмо могли наћи драгоценији експерт за Србију од Тита. Срби ће имати да плаћају за то следећих двадесет година…’ Поглавник је био одушевљен и одмах је Кватернику дао упуства да се Тито пребаци у Србију…“ (Види: Stephen Clissold, Whirlwind – An account of Marshal Tito’s rise to power, London, England, 1949, стр 99).

    Такође, имајући на уму да су комунисти, политички осуђеници, који су били на издржавању казне у казненим заводима у Сремској Митровици и Леопоглави, пактирали са хрватским усташама и заједнички радили на рушење Југославије. О томе њиховом пактирању писали су они сами у књизи коју су објавили под насловом „РОБИЈА“, коју су илегално публиковали у Загребу, 1936. године (Види: Уређивачки одбор, Робија, Загреб, 1936).

    О сарадњи хрватских усташа и „српских“ комуниста-интернационалиста, кроатофила и рајетина писао је Павелићев и немачки гост у Загребу, Брозов емисар и комунистички идеолог Милован Ђилас у књизи коју је објавио под насловом “Мемоари једног револуционара”, где дословно стоји:

    “ …да су хрватске усташе усвојили и признавали српске комунисте једино због тога што су сматрали да су они постајући комунисти престајали бити Срби…” – “He accepted the Serbian Communist only because he assumed that becoming Communists they had ceased to be Serbs…” (Види: Milovan Djilas, Memoir of a Revolutionary, New York, 1973, стр. 220).

    Ђилас је заиста био у потпуном праву. Такође и Дража Михаиловић је дошао до такве оцене, прозрео је улогу Брозове велико-хрватске, интермариумско-фашистичке, фабијанске, троцкистичко –бундистичке, бољшевичке, кроатофилске проаустро-угарске комунистичке рајетинске клике у Србији, када је својим потчињеним командантима рекао:

    “Треба да знате да се на челу партизана налазе Хрватске Усташе, којима је за циљ да гурну наш народ у братоубилачки рат” (Види: Јован Марјановић, Прилози историји сукоба НОП и четника Драже Михаиловића у Србији 1941 године, Историја XX века – Зборник радова, Kњ. I, Београд, 1959, стр. 217).

    Оно што Дражи Mихаиловићу вероватно није било познато, да су “српски” комунисти-интернационалисти, бечко-берлински марксисти баљезгари истакли на првом месту своју тактичку и стратегијску солидарност са хрватским усташамо у току 1930. године у своме часопису “Класна Борба”, да остваре велико-хрватске снове, где између осталог стоји:

    “У случају револуције у Хрватској н. пр. дужност је радника и сељака Србије да се ставе, под водством КПЈ, на страну хрватских маса и против војно-фашистичке диктатуре. Они не смеју пуцати на хрватске усташе; они не смеју превозити војнике и муницију; они морају објавити масовни политички штрајк” ( Види: Убавка Вујошевић и Жарко Протић, Класна Борба, Орган КПЈ, Секција комунистичке Интернационале, Књига II, 1930, 1934 И 1937. Репринит издање. Извори за историју СКЈ – Издавачки Центар Комунист, Београд, 1984, стр. 816).

    Када је крајем 1941. године после пада тзб. „Ужичке републике“ главнина Брозових великохрватских партизанских пролетера и Ротшилдових диверзаната побегла из Србије у Црну Гору а затим и даље у западну Босну, Минић је остао у Србији да се скрива по сеоским шталама. Међутим, као политички инструктор и руководилац парамилитарних, интернационалних комунистичких партијских ћелија око Чачка, Ужица, Ваљева и Пожеге, није имао много среће јер је од партије био у више махова укорен. То потврђује и Вера Милетић – “Мира” – “Борка” ( илегална имена: Стојадиновић Мира и Миловановић Миленија, – п. п.) у једном документу који је пронађен међу исвесним списима истакнутог обавештајца Краљевине Југославије, где дословно стоји:

    “Милош Минић, адвокатски приправник из Чачка. Учествовао у студентском покрету у Београду као један од руководилаца. У свом округу радио као партијски организатор 1941 године, послат од ПК, као инструктор ПК, у Ваљевски округ на рад, где остаје до краја 1942 године. Због слабости у раду суспендован и враћен у Чачански округ, где је данас секретар ОК…”

    Ваља поменути да се Милош Минић скривао извесно време у току рата и у штали истакнутог сеоског монархисте и Дражиног присталице г. Пантовића у селу Љутици код Пожеге… Није се усуђивао у току 1942-44 године да излази из сеоских штала и да настави са Ротшилдовим диверзантским акцијама против немачких национал-социјалистичких пљачкаша и окупатора, који су стрељали у Србији за једног убијеног Немца стотину недужних и несрећних потлачених Срба, а за рањеног педест. Тако је дочекао и Совјестску армију, која је одиграла у споразуму са извесним западно-европским и америчким империјалистима пресудну улогу са својим операцијама у Србији у јесен 1944. године, јер је омогућила Брозовој интермариумској-фашистичкој, великохрватској и антисрбској клики да се дочепа власти, што комунисти нерадо истичу у својим идеолошким и пропагандним публикацијама. Јер комунистима пропаганда служи као наука! (Види: Редакционнаја Коллегоја: Научние основи коммунистическој пропаганди – Материаали международнога симпозиума, Москва, 1975).

    У совјетском часопису “Новаја и Новејшаја Историја”, Москва, 1960, број 5, на стр. 133, стоји да су совјетске трупе за истеривање немачких окупационих трупа из Србије употребиле: деветнаест пешадијских дивизија, пет стотина тенкова, две хиљаде авиона и девет пешадијских бугарских дивизија (Види: Редакционнаја Коллегоја: Новаја и Новејшаја Историја, Москва, 1960, број 5, стр. 133).

    Истини за вољу, на овом месту поменули бисмо и једну дискусију која је вођена између војводе Павла Ђуришића и генерала Драже Михаиловића почетком марта 1943. године у Црној Гори. Ђуришић је за време дискусије изложио план да у садејству са извесним четничким јединицама из Србије, Црне Горе, Источне Босне и Херцеговине нападну Брозове пролетере на Неретви. Међутим, Михаиловић је то одлучно одбио! Ђуришићу је рекао:

    “Ја морам да сачувам Србију за одлучну акцију. Мене не интересују Брозови пролетери, ја ћу Београд заузети за 24 сата!” Ђуришић је био изненађјен и није очекивао такав одговор. Вратио се потиштен са штабском четом у своју јединицу, која се налазила на једној висоравни изнад Калиновика, легао је на траву, откинуо је сламчицу и почео да је грицка, окренуо се према заласку сунца, уздахнуо и проговорио: “Зло ће бити, не било га!…” Овај случај је остао у дубоком сећању поручнику Урошу М. Зоњићу, официру у штабу Врховне Команде Краљевске Југословенске Војске у Отаџбини. Три године касније, Дража се слично изразио и за време монтираног процеса 1946, када је одговарао на постављена инквизиторска питања Млоша Минића, рекао је:

    “… Србију као језгро морао сам сачувати за главну акцију!”

    Догађаји су показали да је Београд био и за Броза и његову великохрватску, интермариумску-фашистичку и „српску“ кроатофилску парамилитарну рајетинску клику од виталних интереса за отимање власти а не Загреб у којем су хрватске усташе остале целу једну недељу после Хитлеровог самоубиства.

    Врло је интересантан податак др Милоша Секулића, да је Дража Михаиловић уочи тз. „Башког конгреса“ покушао у јануара 1944. године да преко англо-америчких обавештајних сервиса, који су организовали, усмеравали и контролисали мрачне силе на Балканском полуотоку, као што то чине и данас, да ступи у преговоре са велико-Хрватом, совјетским, западно-европским и америчким империјалистичким агентом Јосипом Брозом Титом. Према др Милошу Секулићу Дража Михаиловић је преко њега и преко тз. „привременог националног одбора тражио од наше Владе у Лондону да се анулира Обзнана и призна Комунистичка партија…“ (Види: Др Милош Секулић, Глас српске општине, London, England, број 319, од 24. априла 1974, стр. 4; Михаило Минић, Расуте кости – 1941- 1945, Detroit, Michigan, U. S. A., стр.81).

    Обзнана је укинута на захтев Драже Михаиловића Краљевском Уредбом бр. 893 од 17. новембра 1943. године по којој се стављају ван снаге:

    а) Закон о заштити јавне безбедности и поретка у држави са свима његовим изменама и допунама, и
    б) Закон о Државном суду за заштиту државе са свима његовим изменама и допунама…“

    Ову Уредбу су потписали: Краљ Петар II, претседник Владе др Божидар Пурић, и министри: Владета Милићевић, Светозар Рашић, Иво Чичин-Шаин и др Борислав Анђелиновић (Види: Службени део Краљевске Уредбе, Службене новине Краљевине Југославије -Ратно издање, Кaиро-Лондон, 31 децембар 1943).

    Међу извесним списима истакнутог обавештајца Краљевине Југославије, које је мени пред смрћу оставио, пронађено је и једно Минићево писмо са Упитником за Кадрове, које је лично потписао и својеручно написао о себи 20. августа 1943. године. Питања на која је морао да одговори комунистичкој ћелији Покрајинског Комитета КПЈ за Србију, била су следећа:

    I. ОПШТИ ПОДАТЦИ

    1. Име и презиме, као и партијско име уколико га је имао?
    2. Дан месец и година рођења, место рођења и срез?
    3. Тадање занимање?
    4. Шта му је био отац по занимању и има ли кога из породице у служби непријатеља?
    5. Читав период школовања и васпитања, брачно и породичо стање, да ли је пре ступања у партију био члан каквих политичких, спортских и културних организација, односи са другарицом (женом, ако је жењен), имовно стање и материјални услови за време школовања, да ли је био у каквој државној или приватној служби где и које време?
    6. Да ли је пре ступања у партију био члан које друге политичке партије или њене омладинске организације?

    II. ПАРТИЈСКА БИОГРАФИЈА

    7. Које је године постао члан партије и при којој партијској организацији?
    8. Име члана партије који га је увео у партију?
    9. Да ли је полозио какву специјалну партијску заклетву или дао нарочиту обавезу?
    10. Да ли је претходно и колико времена био члан СКОЈА (Савеза Комунистичке Омладине Југославије)?
    11. Да ли је био члан и функционер каквих удружења која су имала левичарско комунистички карактер и као таква била под контролом партије где и колико?
    12. Детаљан партијски развој и стаж и функције које је заузимао?
    13. Да ли је учествовао на појединим партијским конференцијама и конгресима?
    14. Како је од надлежних форума оцењиван његов партијски рад пре 1942?
    15. Да ли је када и ради чега кажњаван од стране надлежних партијских форума?
    16. Да ли је и када хапшен од стране полиције, одговарао пред судом и био на робији?
    17. Како се је држао пред класним непријатељем ?
    18. Критика, самокритика, мане и недостатци, карактерне и остале личне особине?
    19. Учесће у Партизанској борби?
    20. У којима је партизанским одредима све био и колико времена?

    III. НИВО ИЗГРАДЊЕ

    21. Која је важнија дела из области марксизма и лењинизма све прочитао и простудирао?
    22. Општи ниво партијске изградње?
    23. Знање из области марксизма и лењинизма?
    24. Да ли је похађао какав партијски курс где и када?
    25. Да ли има каквих специјалних стручних знања из области марксизма и лењинизма?

    ***

    Као што се види питања су врло детаљна, озбиљна и деликатна. На њих се под претњом строге партијске казне у случају давања лажних и непотпуних података морало тачно и брзо одговорити и врдања није било. Одговори на ова питања пружали су прилично тачну и јасну слику о политичком и партијском раду, нивоу изградње, карактерним и моралним особинама тадашњих партијских и државних руководилаца. А сада да верно пренесемо оно што је у то и по партију а и по његов даљи партијски развој и успон у критично време августа 1943, један од најважнијих од њих нарочито по својој улози као Јавни тужилац Милош Минић – Црни – Милутин написао. (Његов извештај написан је на једном табаку грубе ратне фабрикације избледеле кариране хартије, хемијском плавом оловком, једва читљивим и доста несређеним и нервозним рукописом и заузима прве две сртране табака и од треће једну четвртину. Минић је покушао да одговори на свих 25 постављених питања, само је у своме одговору прескочио са питања под редним бројем 18) на питање под ред. бројем 23. Иако је и на мања важна питања под ред. бројевима 19, 20, 21, и 22, која се углавном тичу нивоа партијске изградње и образовања, учешћа у партизанским одредима и т.д., ипак више негативно одговорио. Одговор гласи…

    I. ОПШТИ ПОДАТЦИ

    Зовем се МИЛОШ МИНИЋ са партијским и конспиративним именом – Милутин – Црни.

    Рођен сам 28. 8. 1914 у селу Прељини, срез Љубићски, Србија, Југославија. По занимању сам адвокатски приправник. Отац ми је по занимању самоуправни ( општински ) чиновник и немам никог из уже породице у служби непријатеља. По свршетку основне школе учио сам и свршио осморазредну гимназију у Чачку. По свршетку гимназије уписао се на Правни факултет ( Унив. у Београду ). Завршио студије на овом факултету и запослио се у привартној служби. На служби остао 8 месеци. За време студија сам се издржавао од личне зараде и живео у тешким материјалним условима. На другој години студија оженио сам се са (Милком Јанковић ) студенткињом филозофије из Чачка. Лични односи између мене и другарице били су и до данас остали чисти и другарски. У младости у гимназији био сам две године члан Соколског Друштва ( гимнастичка организација под контролом државе) и спортских футбалских клубова. Пре ступања у КПЈ нисам био члан ниједне друге партије нити сам припадао омладинској организацији какве друге партије.

    II. ПАРТИЈСКА БИОГРАФИЈА

    Члан КПЈ постао сам 1936 године у Београдској универзитетској организацији. У партију ме је увео друг Пуниша Перовић, студ. права. У партију сам ступио а да претходно нисам био кандидат. Од пролећа 1935 до зиме 1936 био сам члан у Универзитетској организацији СКОЈА . Поред тога био сам члан руководства Опште студентске Мензе, Студентског Правничког Друштва, Удружења Студената за Узајамну Помоћ ( Потпорна Задруга) у Апстиненском Студентском друштву (Антиалкохоличари) и у Уједињеној студентској Омладини повремено као представник Народних студената.

    Што се тиче мојих функција у партији и СКОЈУ оне су се кретале овако:
    Био сам кратко време у Факултетском руководству СКОЈА. У 1938 био сам кратко време у Обласном Комитету Партије за Србију као руководилац СКОЈА, био сам кратко време у Универзитетском руководству партије, а после тога члан ОК (Окружног Комитета) Партије за округ Чачак 7 – седам месеци, Окружни руководилац и секретар Окружног Комитета Партије за Крушевачки Округ, затим Покрајински инструктор при Окружном Комитету Ваљево и сада (август 1943) секретар ОК (Окружног Комитета Чачак).

    На Партијским конференцијама и конгресима нисам био никад. Односно био сам на једној окружној конференцији ОК Чачак и једној окружној конференцији ОК Крушевац. Затим сам био на три покрајинска партијска саветовања у 1940 години два пут и једном пред рат 1941 (датума се не сећам). Што се тиче оцене мога партијског и политичког рада од стране надлежних партијских форума могу да изјавим следеће: Надлежни Форуми нису ми саопштавали како су оцењивали мој рад пре 1942 године – мислим да су оцењивали добро. Мој рад од марта 1942 до августа 1943 године, ПК (Покрајински Комитет за Србију) оценио је као слаб. У априлу 1943 ПК ми је саопштио да сам кажњен скидањем са функције инструктора ПК и опоменом због непријатељског држања у случају истраге по случају друга “СЕЉАКА” ( Мирка Томића, – п. пр.) и догађаја на територији ОК Ваљево од децембра 1941 до марта 1942 године. Као и због слабих резултата рада на територији ОК Ваљево у раздобљу од априла 1942 године до фебруара 1943 године.

    На питање у вези са мојим хапшењем и кажњавањем од стране полицијских власти као и о моме држању у тешкој ситуацији у рукама класног непријатеља (полиције) могу да изјавим следеће:

    Хапшен сам од полиције више пута и кажњаван полицијским казнама (највећа казна 40 дана затвора). Под истрагом нисам био. Управа Града Београда тражила ме у зиму 1939 године по терећењу Крагујевчана због брошуре “Ко има право да говори у име Србије”, али сам тада отишао у илегалност и провео месец и по дана, после чега сам се легализовао. Затим по наређењу Министарства Унутрашњих послова Управа Полиције у Чачку тражила ме је да ме упути у логор у пролеће 1940, али сам тада опет отишао у илегалност и као илегалац живео и радио све до напада Немаца на нашу земљу (6 априла 1941 године). Нисам имао прилике да се нађем у тежој ситуацији у рукама класног непријатеља. О мојим карактерним и личним особинама, оданости партији и сналажљивости, успесима и слабостима у партијском раду могу да кажем следеће:

    Мислим да сам одан партији, поштен, пожртвован, у реду, тачан у извршењу задатака, мислим даље да нисам кукавица, да нисам неиницијативан, да сам дисциплинован и да нисам несамокртитичан. Даље о својим слабостима мислим: да сам плахе нарави, да ми се понекад дешава у раду да упустајући се у ситнице губим из вида главне ствари, да нисам довољно оштар у критици погрешака и слабости других другова, боље рећи да сам и сувише благ. У 1942 ( био написао и 1943 па затим прецртао, – пр. п.) години испољио сам несналажење у тешким условима рада, задрт и непартијски став у случају друга “Сељака” (Мирка Томића, – пр. п.). Најзад често се дешава да преузимам на себе и дужности које би требало другима доделити, не спроводећи на тај начин правилну расподелу рада.

    III. УЧЕШЋЕ У ПАРТИЗАНСКОЈ БОРБИ

    Од почетка стварања партизанских одреда у нашој земљи партија ми је додељивала све до данас ( августа 1943) дужности партијског функционера ван одреда, па према томе у одред нисам ни ступао.

    IV. НИВО ИЗГРАДЊЕ

    Прочитао сам прилично велики број књига Маркса, Енгелса, Лењина и ( мање ) Стаљина. Неке на пр: Историја СКП Бољшевика, Основи Лењинизма, Држава и Револуција, Лењинова књига Од Буржоаске ка Пролетерској Револуцији, Политичку Економију од више писаца, као и још неколико наших књига учио сам као уџбенике. Али моје знање из Марксизма и Лењинизма није сређено и систематско. Затим са великим бројем основних и главних дела Марксизма и Лењинизма ( на пр: Капитал, остале Лењинове књиге, Питања Лењинизма од Стаљина, Национално ПИТАНЈЕ од СТАЉИНА), нисам упознао, па је моје знање из Марксизма и Лењинизма крње и недовољно.

    Никад никакав партијски курс нисам похађао. Истина на Универзитету сам мислим у 1938 години похађао курс за СКОЈЕВЦЕ по проблемима омладинске борбе на основу одлука VI Конгреса омладинске Комунистичке Интернационале. Ни на овоме курсу нисам могао непрекидно присуствовати због презаузетости у масовним организацијама у којима сам у то време радио. Овим курсом руководили су другови: Павле Пап, Иво Рибар и садашњи издајник Ратко Митровић. Из појединих грана Марксизма и Лењинизма немам никаквих стручних специјалних знања.
    20. VIII. 1943 год.
    МИЛУТИН

    ***

    Ово би били оригинални податци које је својеручно написао и потписао Милош Минић са партијским именом Милутин датирани као што се види 20. августа 1943, као свој одговор на Упитник за Кадрове достављен му од стране денационализованог, дегенерисаног, рајетинског и кроатофилског руководства Брозовог Покрајинског Комитета КПЈ за Србију и њему као таквом изузев потребног објашњења за једно илегално име и два три имена Скојевских курсних руководилаца и предавача, које Минић у претпоследњој тачци спомиње сматрамо нису потребни никакви други ни нарочити коментари.

    Једино да напоменемо, да када тако висок партијски функционер који је једно време чак покривао и тако одговоран и деликатан положај инструктора Брозовог Покрајинског Комитета КПЈ за Србију говори о слабости своје партијске и политичке изградње, шта је тек остало за остале „српске“ мање истакнуте и школоване денационализоване и дегенерисане рајетинске руководиоце чије ће исповести и податци мало касније доћи на ред. И то главом Милош Минић високо факултетски образован правник, човек који је сматран за првокласног теоретичара и изграђеног идеолога у вишим партијским круговима денационализованог и дегенерисаног рајетинског естаблишмента у Србији. Не излази ли несумњиво из овога да су Комунистичку Партију Југославије са малим изузецима а са њоме и грађански рат и револуцију у нашој несрећној отаџбини водили и извели обичне незналице, демагози, шарлатани и недошколовани медиокритети па су као такви били чак и у редовима факултетски образованих људи, међу које је спадао у првом реду и Милош Минић…

    Минић је као Јавни тужилац генералу Драгољубу – Дражи Михаиловићу, добро одиграо своју џелатску улогу у познатом монтираном процесу јула 1946 године а касније и против партијских другова приликом сукоба Коминформ – Броз најављеног званично јуна 1948. године. Умео је да се као искусни и конспиративни лисац определи и прилагоди у новонасталој ситуацији и у току 1966. године, када је свргнут Брозов рајетин, Александар Ранковић, његов партијски друг!

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!

WordPress spam blocked by CleanTalk.