Бранко В. Николић: ОПОЗИЦИЈА: ДА ЛИ СЕ МОГЛО ПОБЕДИТИ У БЕОГРАДУ?

Да би могле да се схвате све димензије, садржина и значај управо одржаних избора за одборнике у Скупштини града Београда, основано може да се претпостави да у анализи теме вероватно није довољан стандардни политички тј. практичан и прагматичан те искуствен методолошки приступ. Наиме, и више је то него сложен, вишезначан те политички, друштвено, економски, психолошки, морално, естетски и културолошки актуелан и футуролошки значајан те потенцијално на краћи рок и пресудан феномен; а да би се могло и смело у његову промишљању и тумачењу да приступи једноставно, једнознанчно и упрошћено. Због свега тога те изборе треба посматрати, анализовати и интерпретовати и са психолошке, етичке, моралне, друштвене те логично и политиколошке тачке гледишта и критичке дистанце; али, и у контексту уобичајене нам политичке па и политикантске праксе, прагматике, искуства, стереотипа као и својеврсног политикоидног фолклора, предрасуда, тлапњи, минимитова па и индивидуалне те и страначке митоманије на самој граници социјалне патологије а понегде и покаткад и индивидуалне психопатологије.

1.Затомити привремено кад то већ није могуће за стално нарцисоидност, егоцентричност, егоманију, егоизам, мегаломанију, клептоманију за влашћу, привилегијама и синекурама; сујету, завист, неискреност, претворност, лицемерје, „лажну заставу“; нереалне амбиције, очекивања и захтеве без покрића одговарајућим способностима; илузије о личној улози и значају у политичкој (микро)историји, ситносопственичку филизофију етичког и моралног релативизма те безосећајности и несолидарности са народом; шибицарску логику неодговорности према демократији, српскоме друштву, народу и држави; те оданост и верност систему приоритета и вредности какистократије као животном, друштвеном и политичком идеалу, канону и циљу. Интереси и потребе политичке странке треба увек и свагде да буду испред и изнад личних интереса и потреба, а интереси и потребе демократије као политичког поретка те српског друштва и народа треба увек и свагде да буду испред и изнад интереса и потреба групе, клана, лобија и странке. А веома је важно да се има и објективан те целовит увид у сопствено образовање, знање те политичку и политиколошку културу; као и у политички потенцијал те величину и домете свога „лика и дела“.

2. Настојати да се буде реалан, пристојан, скроман, самокритичан и са увидом у личне политичке, друштвене и интелектуалне могућности и ограничења; као и моралан, саосећајан, солидаран и одговоран према другима и околини; те према демократији, српскоме друштву, народу и држави у целини. Знати да бити опозиција недемократској власти значи да се „унапред“ само по себи даје и легитимитет тој истој власти, а без икакве могућности да се у представничком телу уради ишта позитивно за демократију, друштво, народ и државу. Сем да се буде директан и битан саучесник у антидемокртској политичкој диверзији стварању привида демократије, односно прикривања и лажног легитимисања недемократске власти као – демократске!

3. Већ и сâм здрав разум и искуство, а не само логика кажу и потврђују да се „мали“ и слабији да би могли да се успешно супротставе и одбране од „великих“ и моћних, морају да удруже те заједничком формацијом, снагом и умећем супротставе великом и моћном. А „велики и моћни“ у изборнополитиколошком речнику је – хегемон странка те још и „catch all“ странка овде конкретно Српска напредна странка, која је ка томе у симбиози са државом те има могућност и у претходним изборним циклусима потврђену праксу јавне и тајне (зло)употребе државне управе те јавних служби и ресурса. Не каже народ случајно да „Сложна браћа кућу граде, а несложна је разграђују“! С тим да у политици предизборно удруживање странака у коалицију не значи и спајање односно стапање у страначки монолит, шта подразумева губитак страначке формалне односно организационе индивидуалности те идеолошког и политичког идентитета. Него је то изборна коалиција, савез разнородних страначких идеолошких и политичких индивидуалности, али са јединственим изборним и највишим могућим политичким, друштвеним, моралним и хуманим задатком и циљем; а тај је да се на изборима постигне најбољи могући резултат односно освоји натполовична већина мандата у представничком телу тј. да се победи, те на демократски и легалан начин одбране институције демократске државе и друштва!

4. Научити да је циљна представа односно политички и друштвени циљ сразмерног (пропорционалног) изборног система и његова главна социополитиколошка карактеристика то, да се гласови бирача шта је то год могуће сразмерније (еквивалентније) односно квантитативно верније претварају у посланичке или одборничке мандате. Те уз то да шта већи број изборних листи односно гласова бирача суделује у расподели посланичких или одборничких мандата, тј. да не буду неискоришћени те симболички речено да „пропадну“ односно буду изгубљени. Шта је изборни цензус виши а број посланичких или одборничких мандата који се расподуљују у изборној јединици мањи, то више сразмерни изборни систем изневерава своју циљну представу и приближава се циљној представи већинског изборног система, и тиме постаје мање сразмеран односно умањује своју могућност да што сразмерније и „поштеније“ претвара гласове бирача у посланичке или одборничке мандате. Последица тога је да се за странке које на изборима у просеку добијају хипотетски „средњи“ број гласова бирача те оне странке које у односу на изборни цензус добијају „гранични“ број гласова а то за ове друге значи негде између 5 и 7 одсто, у правилу нешто увећава најмањи број гласова бирача који њихова изборна листа мора да добије да би могла да освоји један мандат, као и то да ће да се увећа број изборних листи и гласова бирача који због високог изборног цензуса неће моћи да суделују у расподели мандата по Донтовом методу те да ће да остану неискоришћени односно да ће да буду изгубљени. Варијанта сразмерног изборног система у којој као на управо одржаним локалним изборима у Београду остане испод цензуса односно буде изгубљено чак 19,30 гласова бирача, по својој циљној представи је више већински изборни систем односно скоро да би могло да се каже да је то „лажни“ сразмерни систем!

5. Шест изборних листа (тзв. „колона“) истинске опозиције колико их је учествовало на изборима за одборнике у Скупштини града Београда, увећало је расипање гласова њихових бирача те умањило њихову могућност да освоје већи број одборничких мандата; и паралелно такође увећало је могућност да већи број гласова опозиционих бирача него шта би то био да су опозиционе странке биле удружене на једној или две изборне листе, не суделује у расподели одборничких мандата тј. да остане испод цензуса и неоскоришћен. У томе треба и тражити главни или један од битних узрока мале излазности на изборе опозиционих бирача, а не само у њиховој наводној незаинтересованости, лењости, малограђанској инерцији и самодовољности, недовољној демократској политичкој култури и традицији, те друштвеној и политичкој неодговорности. Напротив, код већине њих неизлазак на изборе био је израз бирачке апатије и/или протеста! И то двоструког протеста: 1. против истинске опозиције због тога шта се нису удружили у једну или две изборне листе и тиме спречили расипање гласова, те уједно их тиме охрабрили и мотивисали да изађу и гласају на изборима; и 2. протест против власти и СНС-а због тога шта сви учесници нису равноправни у изборноме процесу и медијском третману, те избори као целина нису слободни, регуларни и демократски!

6. Шест изборних листа истинске опозиције психолошки и морално неповољно су деловале на потенцијалне бираче тих странака. Откриле су им и потврдиле политичку, друштвену, образовну, психолошку и моралну чињеницу да председници и вођства неких опозиционих странака немају нити елементарно уставноправно и политиколошко знање о сразмерном изборном систему; да су им лични и страначки интереси испред и изнад општих интереса друштва и народа као и саме демократије, и ка томе да су сујетни, егоцентрични и суревњиви као и што су политички, друштвено и национално несолидарни и неодговорни. У том контексту све је то потенцијалне бираче истинских опозиционих странака деморалисало, демотивисало, довело у бирачку апатију и дестимулисало да уопште изађу на изборе и гласају! Више изборних листа (тзв. „колона“) истинских опозиционих странака такође збуњују њихове потенцијалне бираче, и доводе их у дилему („избор пре избора“) за коју листу да гласају. Наиме, ти бирачи имају толико демократске политичке културе, знања, морала те личне и друштвене одговорности па добро знају да постоји ризик да се њихови гласови растуре на више изборних листа те да због тога остану испод цензуса и неискоришћени. Или ако листа и пређе изборни цензус, знају да самостално у расподели неће моћи да освоји онолико одборничких мандата колико би максимално могла да их освоји када би ти исти гласови били обједињени на једној (или највише две) заједничкој изборној листи свих истинских опозиционих странака!

Политички избори нису фудбал а да би могли да се буквално пореде, али условно и уз мало маште извесна међусобна аналогија ипак може да се нађе. Тренер фудбалског тима тактику игре за утакмицу планира и креира према карактеристикама игре и квалитету противничке екипе и њених играча, правилима фудбалске игре као и условима у најширем смислу у којима ће утакмица да се игра. Аналогно томе, „тренер“ односно председник истински опозиционе странке тактику за изборну „утакмицу“ треба да планира и креира према:

1. Противничкој „екипи“ а то је како се то стручним политиколошким речником каже хегемон и „catch all“ странка СНС и ка томе у симбиози и (зло)употреби свих постојећих јавних и тајних ресурса државне и јавне управе, њени коалициони партнери, сателитске странке и колаборационе опозиционе политичке странке.

2. Правилима изборне „игре“ а то је сразмерни изборни систем који овде конкретно има специфично висок изборни цензус од 5 одсто добијених гласова бирача по једној изборној листи, и за тај и толики цензус релативно мали број од 110 одборничких/посланичких мандата у Скупштини Београда и 250 у Народној скупштини Србије. А шта то значи и какав утицај има на шансе да пређу изборни ценсус листе „средњих“ и „малих“ странака (а то су све изузев СНС-а), може да се види из податка да се у немачки савезни парламент Бундестаг уз тај исти цензус од 5 одсто добијених гласова по листи бира око 35о посланика и то управо зато да се увећа могућност да „мале“ и „средње“ странке пређу изборни цензус и уђу у представничко тело!

3. Условима у којима се одржава изборна „утакмица“, а то су: а) политички процес у држави који је по многочему ван и насупрот стандардима демократске и правне државе; б) изборни процес који је према искуству са досадањих избора био испод и насупрот демократских стандарда, далеко од слободних те компетитивних избора и медијских слобода у којима су позиција и истинска опозиција равноправни медијски, финансијски, логистички и инфраструктурно; те у којима државна администрација те јавне службе као и „дубока“ држава нису директно и индиректно логистичка база и подршка владајућој странци/коалицији у изборној кампањи и изборном процесу. Већ и за просечно образованог, моралног, саосећајног, солидарног те друштвено и национално одговорног човека кога још служе здрав разум и интелигенција, то би заиста требало да буде довољно да може да одабере политички и друштвено те за истинску опозицију и демократију најбољу изборну тактику за локалне изборе у Београду. Но, да ли су претходно наведени уставноправни, политиколошки, политички, друштвени те и емпиријски са досадашњих избора аргументи и показатељи били довољни председницима и вођствима неких опозиционих странака да одаберу логичну, ефикасну и најбољу тактику за локалне изборе у Београду? На основу резултата избора који су одржани

4. марта 2018.г. и на којима је изборна Листа „Д. Ђилас-Београд одлучује, људи побеђују“ добила 18,93 одсто гласова изашлих бирача и освојила 26 одборничких мандата, Листа „А. Шапић-Градоначелник“ добила 9,01 одсто гласова и освојила 12 мандата, а изборне листе „ДЈБ и Двери-Да ови оду, а да се они не врате“, „НДБГ-Жута патка-К. Радовановић“, „Да ослободимо Београд-ДС, СДС, НОВА и ЗЕП-Зелени“ и „Шта радите бре-Марко Бастаћ“ добиле су по 3,89; 3,44; 2,25 и 0,44 гласова бирача и остале испод изборног цензуса тако да су њихови гласови изгубљени, очигледно је и јасно да нажалост – нису били довољни! Хипотетски удружене, те би изборне листе заједно имале 37,96 одсто гласова бирача, но то није и најважнији ефекат којег би дала предизборна коалиција тих странака. Неупоредиво је важнији и значајнији психолошки, морални и политички утицај који би то и такво предизборно удруживање односно коалиција опозиционих странака имала на бираче опозиције, у смислу да би отворила наду и веру да се може да победи на изборима, те да заиста има смисла, мотива и разлога да се изађе на изборе! У том и таквом друштвеном, психолошком те моралном контексту и атмосфери, основано може да се претпостави и са великом вероватношћу остварења и предвиди да би излазност тако мотивисаних опозиционих бирача на изборе била много већа. Није уопште нереално предвидети да би излазност била 10 па можда чак и до 15 одсто већа него шта је то стварно била, а онда би резултат избора био сасвим другачији те за истинску опозицију, грађане и демократију у Републици Србији оптимално повољнији! По свему ономе шта се види и зна, Србија се данас неоспорно налази у политички и друштвено пред-демократском стању! Због тога су неосноване оцене и јавно изнети ставови о идеолошки и политички нелогичним односно некомпатибилним изборним коалицијама, тзв. непринципијелним и „неприродним“ и томе сличним коалицијама. У условима пред-демократског стања у којем не постоје икакве могућности за истински демократске изборе те са сразмерним изборним системом који има високи изборни цензус и релативно мали број одборничких мандата у изборној јединици те који је због тога више већински него сразмерни систем, не само да не постоје идеолошке, политичке, друштвене, културолошке и моралне препреке за изборну трансидеолошку сарадњу свих истинских опозиционих странака; него штавише постоји демократски императив за коалиционом сарадњом свих истинских опозиционих странака у најширем идеолошком и политичком спектру! Логично, уз директно учешће грађанских иницијатива и удружења, невладина сектора односно удружења цивилнога друштва, верских заједница, слободних и друштвено ангажованих интелектуалаца и уопште свих којима је демократија односно демократски политички и друштвени поредак пре свега и изнад свега у списку животних приоритета. Шта значи да критеријуми за формирање демократске изборне коалиције не могу да буду уско идеолошки и политички, него широко програмски на платформи општедруштвеног и заједничког политичког изборног циља, а то су одбрана демократије и успостављање стварног демократског политичког и друштвеног стања и поретка у Републици Србији! Због тога су у демократској изборној коалицији да су лидери били политички, друштвено и национално одговорни те солидарни и могли да учествују: ДС, ДЈБ, ПСГ, СДС, ПзП, Левица Србије, НС, Покрет за спас Србије – Нова Србија, Двери, Здрава Србија, Народна странка, Покрет „Цела Србија“ „Не да(ви)мо Београд“, „Покрет 7 захтева“, „Протест против диктатуре 2017“, ПУФ и други покрети, странке, грађанске и невладине организације и удружења.

Ко би могао да буде #zajednickikandidat ?

4. ИЗБОРНОГ ЛЕГИТИМИТЕТА НЕМА БЕЗ ИСТИНСКЕ ОПОЗИЦИЈЕ! Легитимитет победнику даје и чињеница да су избори били демократски, а то значи да су на њима учествовале и истински опозиционе странке. И управо због тог потоњег већ и само суделовање истинских опозиционих странака на изборима, није тек формалноправни акт без директних и далекосежних политичких, правних и друштвених дејстава и последица! О чему се ту ради? Политички избори нису олимпијске игре на којима је према пароли њихова модерног оснивача односно обновиоца барона Пиера де Кубертена, прије свега важно учествовати. Наиме, већ и само суделовање истинских опозиционих странака на изборима само по себи даје изборима атрибут – демократских, те шта је готово још важније те по ту исту демократију потенцијално још опасније и штетније, даје победнику демократски политички легитимитет. Без суделовања истинских опозиционих странака на изборима они не могу да буду демократски, и шта је једнако политички важно, хипотетски победник ма ко то год да био не може да добије демократски политички легитимитет нити ће међународна политичка заједница да му га призна! Шта значи да је истинска опозиција (а не Вучићева колаборациона!) СНС-у и коалиционим партнерима важна и потребна јер без њеног учешћа на изборима они не могу да буду квалификовани као демократски, нити победник ма ко то да био може да добије међународно признат демократски политички легитимитет. Па онда ко то још након тих непорецивих изборнополитичких чињеница може да каже да истинска опозиција нема аргумената, средстава и начина да присили недемократску власт да створи услове да избори буду слободни, равноправни и демократски? Само онај ко је колаборациониста и „пета колона“ недемократске власти и ауторитарног председника! Па када је то тако а заиста јест тако, то значи да истинска опозиција имала валидне и међународно релевантне и прихваћене демократске политичке аргументе на основу којих је могла да постави и реализује демократски императив, а тај је да у свему и у свим деловима изборне кампање и самог изборног процеса буде потпуно равноправна са СНС-ом, њеним коалиционим партнерима, сателитским странкама и колаборационим опозиционим странкама!

А не да се понаша мазохистички попут „жртвеног јагњета“ као да ужива да је понижавају, уцењују, малтретишу те спроводе не само психичку него чак и физичку тортуру; и дозвољава да буде објект и жртва монструозних манипулација, замена теза, хистерично-театралне патетике и ленирифеншталовске естетике, пренемагања и глумљења жртве, уцена, претњи, застрашивања, подвала, куповања и крађе гласова, хушкања, јавног линча, сатанизације и перманентног јавног проказивања и приказивања као реметилачког фактора наводне друштвене идиле, хармоније и благостања; „трулим“ демократским правилима наметнутог али стварно непотребног и непожељног друштвеног зла те државног непријатеља и издајника број један! Истинска опозиција не би смела да суделује на изборима ако нису остварени сви услови за равноправно изборно такмичење владајуће коалиције, сателитских странака и колаборационих опозиционих странака са једне стране демократског рубикона, и истинских опозиционих странака са друге стране. Бирачки одбори персонално морају да буду вишестраначки и у свом сталном а не само у проширеном саставу, бирачки спискови морају да буду уређени тако да буду истоветни стварном броју бирача, а у Републичком изборном поверенству истинске опозиционе странке морају да укупно имају једног члана више односно натполовичну већину у односу на СНС, њене коалиционе партнере, сателитске странке и колаборационе опозиционе странке. Посебно је на београдским изборима требало контролисати да ли је уназад шест месеци од дана последњих избора било масовног „пресељавања“ односно мењања пребивалишта из других делова Србије за Београд. У противном, истинска опозиција ради сама против себе, против демократије, те и против српског друштва, народа и државе! Свако онај ко ће у будућности под било којим и каквим изговором и „високим“ принципом да суделује на изборима за које нису обезбеђени сви услови за равноправно такмичење позиције и истинске опозиције, не може за то да има икаква ваљаног демократског аргумента и оправдања сем лажног позивања на демократију да би се безуспешно прикрила истина да је то директна опструкција, издаја и удар на ту исту демократију! Демократско понашање није да се неодговорно, компулзивно и „самоубилачки“ учествује на недемократским изборима, него је суделовање на тим и таквим изборима негација демократије и антидемократско понашање те „нож у срце“ демократије, демократског бирачког тела и демократског друштва. Ко суделује на недемократским изборима а то су они избори на којима позиција и истинска опозиција немају равноправне све услове у надметању за гласове бирача, био тога свестан или не, знао то или не знао те хтео то или не хтео; директно учествује у подривању демократије, издаји те исте демократије и сâм је колаборант и „пета колона“ СНС-а, њених коалиционих партнера, сателитских странака и колаборационих опозиционих странака! Да ли је написано тек доконо теоретисање и псеудоакадемско нагваждање, или има везе са животом који је и политика? Одговор је пред нама!

Министар унутрашњих дела „др“ Небојша Стефановић управо је након скупштинске расправе о амандманима на предлог Закона о странцима изјавио да опозиционе критике броја амандмана које је поднела владајућа коалиција лично тумачи као позив да се провери мишљење грађана о томе како је радио СНС, односно да што пре треба да буду избори и да народ каже шта мисли. (Заиста, унук достојан наследник „демократе“ деда Ћеће, нема ту шта да се каже!) А „пацификовани“ таблоид дан касније „зна“ још и више, па спекулише о ванредним парламентарним изборима већ у децембру месецу 2018. године! У сваком случају кад год и како год да било, врло је извесно да парламентарни избори неће да буду у редовном року. Шта значи да су пред истинском опозицијом, демократском јавношћу па и целим друштвом нови изазови! Да ли ће истинском опозицијом и даље владати губитнички „синдром Титаника“, а српским друштвом „туга“ демократије? Или ће на опозициону политичку сцену уместо псеудофилозофâ са „пашњака“, коначно ступити политичар и колико-толико достојан наследник истинског филозофа, демократе, друштвеног визионара и хуманисте? Име му знадете, био је само један!

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!

WordPress spam blocked by CleanTalk.