Бег из 5 у 4

Након дугих и тешких разговора успели сте да се око важног питања договорите са вашим старим пријатељем. Нашли сте компромисно решење. Њиме ни ви, ни ваш пријатељ, нисте баш у потпуности задовољни. Али . . . Због тога се, ваљда, и зове компромисно.

Пут до овог решења је био дуг и трновит, јер га је оптерећивала историја ваших међусобних односа. Нисте увек лепо живели са вашим пријатељем. Иако сте комшије, било је ту свега. Свађа, тешких речи, псовки, па чак и физичких обрачуна.

Право је чудо да се још увек сматрате пријатељима. Бар је то ваше становиште.

Међутим, боље је овако. Закопати ратне секире, заборавити све ружне ствари које су се десиле и кренути од почетка. Од нуле. Не враћати се у прошлост, гледати само у будућност.

Нажалост, нисте се пуно удаљили од нуле, а прошлост се већ поновила.

Ви сте урадили све што је било до вас да компромисно решење остане у животу, а ваш пријатељ баш ништа.

 

Свака се школа плаћа

 

Крај. То је то. Више од себе нећете правити будалу. Доста је било. Доста сте се само ви трудили и држали слова компромисног решења. Нећете више правити уступке вашем пријатељу.

„Пријатељу“. За почетак, тако га више нећете ословљавати.

Гледаћете како да умањите штету коју сте сами себи начинили придржавајући се договора и од сад – само свој интерес гледати.

С досадашњим „пријатељем“ у будуће контактирати само колико се баш мора. А мораће те. Живите један поред другог, али нема више прављења „компромиса“.

Ви сте вашу лекцију научили.

 

Тако се ради

 

Тако се то ради у обичном животу. Кад те неко пређе, и то више пута на исту фору, ако имаш бар мало памети више нећеш исту грешку понављати.

Платио си цех, али си бар научио: Од таквих бежи што даље.

А ако би цех плаћао неко други? Да ли би и онда требали да бежимо од таквих „пријатеља“?

Пристојан свет таква питања не поставља.

Али ако сте баш знатижељни, послушајте ову кратку причу:

 

Ка компромису бежанија

 

Веле људи да се ова прича стварно и збила. Да није у питању плод нечије маште.

Једном малом, лепом земљом управљаше једни те исти људи већ сијасет година. Ти људи себе прозваше политичарима. Већина становника те земље им то повероваше. Поједине од њих, ова у суштини добра раја, и за вође своје изгласа.

Тешко време стисло ту малу земљу. Сви и све се окренуло противу ње. Тешко раја живеше. Ал’ не и политичари њени. Што земљи и раји теже ишло, њима беше боље.

Ваљда зато што се политиком бавише.

Елем, они све политичаре из околних земаља, и са оним с којим су ратовали и са оним с којим још да ратују не беаху стигли, пријатељима викаше.

А са пријатељима се и око највећег проблема некако договорити можеш.

Нарочито ако је по среди какво обећање о будућем бољем сутра.

Решише ти политичари да своју рају у то боље сутра одведу, па шта кошта да кошта. За цену не питаше. Њу ће и онако раја платити.

Њихови са запада пријатељи већ живеше у том бољем сутра. Питаше њих политичари: ‘оће те ли и нас у ваше боље сутра примити?

Западни пријатељи им рекоше – може, али ваша земља мора неке услове испунити. Које и какве, у ходу ћемо вам саопштавати.

Поведоше политичари рају своју путем обећаног бољег сутра. Мало – мало застану, па се са својим пријатељима око наставка пута нешто договарају.

Све што политичари на тим договорима својим пријатељима обећају, они и ураде. Њини пријатељи, вала не. Кажу једно, раде друго.

Али политичари, вође те мале земље, не одустају. Договарају се и даље. Од договорених обавеза не беже.

Није важно што се њини пријатељи свог дела договора не држе. Јок. Кога брига за то. Политичарима је важно што их њини пријатељи западни с трона ове мале земље склонити неће. До год их слушају.

До краја света, раје ће све цехове плаћати.

 

Бајковити кошмар

 

Да се вратимо у реалност.

Ономад смо чули да од наше велике победе (5:0) и формирања Заједнице српских општина неће бити ништа. Да ми због тога можемо мирне душе прекинути преговоре са нама самима ( преговоре Београд – Приштина).

Е, ал’ чули смо још и да то нећемо урадити.

Јесте, само смо се ми држали сваког слова Бриселског споразума, али . . .

Ако напустимо преговоре, наљутићемо наше пријатеље из ЕУ. Зар пред сам улазак у ЕУ да нам залупе врата. Такорећи, пред носом. Не иде.

Нећемо бежати од преговора. Ми од проблема не бежимо.

 

Нисмо ми . . .

 

Ангела Меркел, рецимо.

У интервјуу за „Вечерње новости“ Вили Вимер, доајен немачке политике ( „Како су уништили СФРЈ тако уништавају свет“ од 11. марта 2018, стр. 17) је лепо рекао:

„Прича о 2025. години као датуму за приступање Србије ЕУ је бежање Ангеле Меркел од њених садашњих канцеларских обавеза. Када 2018-те говорите да ће неки проблем бити решен 2025, јасно је да нисте заинтересовани да се проблем заиста и реши.“

Зашто смо онда ми заинтересовани? Је л’ наш интерес да наставимо са преговорима?

Урадили смо све да Бриселски споразум, који је скроз на нашу штету, заживи. Не чињењем друге стране он је пропао. И?

Ми би и даље да се договарамо и трагамо за компромисним решењем.

 

Помоћ из Америке

 

Иако у последње време дигитални урокази касне, тачно на време, као и увек, стиже америчка коњица.

Да спасе ствар. Смисли ли су Амери план у 4 тачке.  Тај план треба да нам буде путоказ ка компромисном решењу. Решењу које нас неће понизити и које ћемо ми моћи да прихватимо.

А ако га прихватимо, Амери ће нам гарантовати да ћемо једног дана бити примљени у ЕУ.

Пријатељски, нема шта.

Још ако нам обећају да ни наше политичаре, своје „пријатеље“ неће дирати, да ће их оставити у седлу . . . ихааај!

Срећи нашој краја бити неће. Има да прођемо као раја из оне крате приче.

С обзиром да ће у наше име за компромисом трагати људи који су успели да у политици нађу оно чега тамо сигурно нема – пријатељство – има да нас нема.

Ко нам је крив, ми смо их бирали . . .

 

 

 

 

16 коментара


  1. Za zlocin genocida nije bitna brojka vec namera u izvrsenju zlocina…Presudu o genocidu prihvatio je i stalni medjunarodni sud u Hagu u procesu BiH vs Srbija.Srebrenica jeste crna stranica u istoriji Srbije.Treba i napomenuti da postoje mnogobrojne zloupotrebe ovog masakra u politicke svrhe i to na sve strane…

     
    Одговори

    1. Наравно да је број страдалих важан, зато се и упиру око бројке која је пласирана, а господин Каргановић је у претходном тексту одлично посајнио под којим се околностима дошле до прихваћен (лажно наметнуте) бројке, зато је и било толико притисака и на комисију и на парламент Српске да се оваква извештај некако прогура, јер говорити о геноциду са бројем од 1.920 страдалих (од којих најмање 627 у борбама) ипак не иде.

      Квалификација геноцид за догађаје у јулу 95-е је апсолутно неодржива, да би неко дело могло добити квалификацију геноцид а по правној дефиницији геноцида из 1948-е, мора бити присутно потпуно истребљење једне етничке групе (што наравно није случај) или мора садржавати следећих 5 дела (у наставку иде copy/paste, зато наставак иде латиницом);

      (a) Ubijanje pripadnika grupe (određenog naroda);
      (b) Uzrokovanje teških tjelesnih i mentalnih povreda pripadnicima grupe;
      (c) Namjerno podvrgavanje grupe takvim životnim uslovima koji prouzrokuju njeno potpuno ili djelimično uništenje;
      (d) Uspostavljajuči mjere s namjerom spriječavanja rađanja u okviru grupe;
      (e) Prinudno premještanje djece iz jedne u drugu grupu.

      Овде можда постоје дела под а и б (али следећи ту логику и злочини над Србима у ужем Сарајеву, или у Кравици, или пак У Сијековцу се могу оквалификовати као геноцид), док апсолутно нису присутна дела под тачкама ц-е.

      И побогу, докле више тај мазохизам, зашто у коментару Србији стављаш крст срама за догађај за који нема кривице. Поменуо си процес БиХ против Србије, и управо је овај процес то доказао, и потпуни је пораз тужиоца (БиХ).

      У пресуди у тачкама 2-4 овако пише дословно (опет copy/paste);

      (2) sa trinaest glasova za i dva protiv:
      Utvrđuje da Srbija nije počinila genocid putem svojih organa ili osoba čije djelovanje povlači njenu odgovornost prema međunarodnom običajnom pravu, suprotno obavezama iz Konvencije o sprječavanju i kažnjavanju zločina genocida;

      (3) sa trinaest glasova za i dva protiv:
      Utvrđuje da Srbija nije učestvovala u udruživanju radi izvršenja genocida, niti da je podsticala na genocid suprotno obavezama iz Konvencije o sprječavanju i kažnjavanju zločina genocida;

      (4) sa jedanaest glasova za i četiri protiv:
      Utvrđuje da Srbija nije saučestvovala u genocidu suprotno obavezama iz Konvencije o sprječavanju i kažnjavanju zločina genocida;

      А ево како је то у члану 5) став 413, у образложењу пресуде написано и то дословно;

      (5) Zaključak o odgovornosti države za događaje u Srebrenici prema članu III st. (a) Konvencije o genocidu 413. U svjetlu dostupnih informacija, Sud smatra, kako je već rečeno, kako nije dokazano da su masakri u Srebrenici počinile osobe ili drugi subjekti koji su rangirani kao organi tužene strane (ПС; тужена страна СРЈ). Sud također smatra kako nije dokazano da su ovi masakri počinjeni prema instrukcijama ili po naredbi organa tužene strane, niti da je tužena strana vršila efektivnu kontrolu nad operacijama u toku kojih su ovi masakri počinjeni, a koji predstavljaju zločin genocida kako je to rečeno u stavu 297.
      Tužilac nije dokazao da su savezne vlasti iz Beograda, ili bilo koji
      drugi organ SRJ, dali instrukcije da se počine masakri, a još manje da
      su takve instrukcije date sa specifičnom namjerom (dolus specialis) koja
      karakteriše zločin genocida, a koja bi morala postojati kako bi tužena
      strana bila smatrana odgovornom po ovom osnovu. Sve upućuje na suprotno:
      odluku da se pobiju odrasli muškarci muslimanske zajednice u Srebrenici donijeli su neki članovi Glavnog štaba VRS, ali bez instrukcija ili efektivne kontrole SRJ.

      Ја сигурно нисам тај који нешто уважава одлуке межународног суда (поготово не прване наказе Хашког квази-суда з аратне злочине не простору бивше Југе), али и по овој пресуди кривцем није означена ни СРЈ (тада), ни Српска, ни ВРС (наравно, чији сам припадник био читав рат у БиХ) ниоје ни главни штаб ВРС, већ неки чланови главног штаба ВРС (а и ту свега беше, свакојаких притиска и подлости да се неки окриве, и да укаља образ неким часним официрима ВРС).
      На крају слажем се са тобом да постоје многобројне злоупотребе овог масакра у политичке сврхе, али није лоше понеку и о томе написати.

       
      Одговори

    2. У том случају било је стотине хрваских и мулсиманских „сребреница“ које још нису осуђене. Зашто се издаваја само Сребреница? Ваша логика, као и обично, показује озбиљне недоследности. Ви сте једина црна страница где год се појавите.

       
      Одговори

  2. Postoji naredba predsednika Karadzica da se muslimanima u Srebrenici onemoguce uslovi za zivot,to je kao dokazni materijal korisceno u Hagu vise puta.Tako da se to moze dovesti u vezu sa tackom C.

     
    Одговори

      1. 8.marta 1995. godine predsednik Karadzic izdaje naredbu da ce operacije stvoriti nepodnosljivu situaciju opste nesigurnosti bez nade za prezivljavanje ili zivot obe enklave…Misli se na Zepu i Srebrenicu
        Ova naredba je dokazni materijal prihvacen od sudskih Veca oba haska Tribunala.

         
        Одговори

        1. Inače haški tribunal se proslavio pogotovu kada su ustaški generali u pitanju. Biti tupadžija kao ti je najlakše, teško je shvatiti zašto je nešto tako kako jeste.

           
          Одговори

          1. Vidiš da taj za koga je svaki magarac intelektualna gromada lupeta gluposti,
            tema je NEPOSTOJEĆI LAŽNI GENOCID,
            a magarčina piskara o nekakvim Karadžićevim naredbama i o sudu čija je jedina funkcija da klerofašističke pse rata oslobodi krivice, a nevine osudi.

             

  3. Vreme ce sigurno uciniti BESMISLENOM priču

    o GENOCIDU u Srebrenici,

    tamo je streljano oko 1500 muslimanskih razbojnika (što jeste bio ratni zločin, ali ne genocid)

    zbog ubijanja više od 3500 Srba, uglavnom neboraca, tokom četiri
    godine (1992–1995), i gde je oko 1500 naoružanih muslimana ubijeno u pokušaju proboja srpskih položaja, uprkos lokalnom primirju. „Međunarodna zajednica“ je to nazvala genocidom u kom je navodno stradalo oko 7000 muslimana – sve odraslih muškaraca, nasuprot srpskih žena i dece koje je pobio, poklao muslimanski zapovednik iz Srebrenice, Naser Orić.

    No, nažalost po ovu antisrpsku igru brojki, stvarna cifra mrtvih muslimana u
    Srebrenici, mimo postreljanih – što jeste bio ratni zločin, ali ne genocid –
    kreće se oko 3000. Ali možda je i to previsoka procena, budući da čak i uz
    dovlačenje leševa iz čitave Bosne, u Potočarima kraj Srebrenice nema više od
    2500 grobova, dok su neke osobe sa spiska onih koje su Srbi “streljali” glasale
    na mnogim „demokratskim“ izborima potom organizovanih od bosanskohercegovačke islamističke vlade i međunarodnih namesnika kojima su Amerikanci dali ovlašćenja na kojima bi im diktatori pozavideli.

     
    Одговори

  4. Američki profesor demantuje tvrdnju o 8000 ubijenih muslimana. Apsurdne su optužbe da se desilo „ubistvo naroda“
    jer su žene i deca prevezeni na sigurno, kaže Edvard Herman
    + + +
    Predsednik Grupe za istraživanje Srebrenice američki profesor Edvard Herman rekao je da ne postoje verodostojni dokazi za tvrdnju da su Srbi u Srebrenici ubili 7.000-8.000 muslimana.
    – Haški tribunal je, zbog političke kalkulacije, 27. jula 1995. godine tužio srpsko rukovodstvo zbog zločina nad narodom i to samo tri dana nakon što je šef istraživanja za Bosnu Herbert Viland saopštio da iz saznanja na licu mesta nije našao nijednu jedinu osobu koja je mogla da posvedoči egzekucije

    – rekao je Herman.
    On je ocenio da je politika SAD ugrozila ljude u zaštićenim zonama,

    jer nije demilitarizovala enklave i dodaje da se verzija masakra na osnovu temeljnog istraživanja dovodi u pitanje.

    Herman je ocenio da je apsurd da se u Srebrenici odigralo „ubistvo naroda“ i
    dodao da su sve žene i deca autobusima prevezeni na sigurno i da je sam Haški
    tribunal priznao da je nepoznat broj nestalih mogao pasti u borbama.

     
    Одговори

  5. Karadžić kriv kao i Klinton

    Edvard Herman je rekao da se Radovan Karadžić ni po čemu ne razlikuje od ostalih učesnika rata i da ga smatra znatno manje krivim za masovna ubistva nego Bila Klintona, Medlin Olbrajt i Tonija Blera.
    I Ričard Holbruk je, kako kaže Herman, lažov i licemer.
    – On i sada, kao i ranije, širi preuveličani broj od 300.000 mrtvih u balkanskom ratu – ističe Herman.
    – Kada se srebrenički masakr dogodio u julu 1995. u Bosni je besneo rat već tri godine.

    Zapad se već rano stavio na stranu muslimana i Srbe proglašavao nitkovima. Naročito su Nemačka, Austrija, Vatikan, a zatim i SAD sledile sopstvene interese.
    Demonizacija Srba je bila vrlo efektivna

    – kako bi njihovo pogrešno ponašanje bilo jedinstveno.

    Ali i njihovi etnički rivali su u tom ratu činili strašne zločine.

    Pomislite samo na glavu muslimanske vojske u Srebrenici Nasera Orića.
    On se tada pred Bilom Vilerom iz „Toronto stara“ hvalisao da je ubijao srpske civile. Tvrdio je da je u jednoj akciji ubijeno 114 Srba – priča Herman.

    On je dodao da su muslimanske trupe imale naređenje za provokativne postupke i da su umesto da brane Srebrenicu, jake muslimanske trupe naredile da 5.500 muškaraca napusti grad.

    – Nemilosrdno fokusiranje na Srebrenicu konačno

    je OMOGUCILO etničko čišćenje Srba koje je potpomagala Amerika,

    a koje se odigralo narednog meseca u Hrvatskoj (akcija „Oluja“)
    – zaključio je Herman.

     
    Одговори

  6. „Deset srebreničkih pitanja:
    1. Ako je Srebrenica bila demilitarizovana i zaštićena zona, kako to da je ona koršćena za „odmor, obuke, opremu i napade Orićevih jedinica na srpske položaje“ (izveštaj generalnog sekretara UN od 16. marta 1994. i 30.
    maja 1995. godine)?
    ——-
    2. Ko je od posmatrača UN i predstavnika velikih sila, iako su znali kolika je tenzija između zaraćenih strana, dozvoljavao Naseru Oriću da Srebrenicu kao „demilitarizovanu zonu“ koristi praktično kao vojnu bazu (izveštaj Holandskog instituta za ratnu dokumentaciju, april 2002. godine)?

    Da li su tako i oni višestrano umešani u planiranje i izazivanje etničkih sukoba u
    Srebrenici?
    ——-
    3. Da li je Alija Izetbegović preko svog srebreničkog zapovednika, po zlu poznatom Naseru Oriću, mesecima i mesecima pre jula 1995. godine, svesno napadao i ubijao Srbe, želeći da ih isprovocira da uzvrate udarac na Srebrenicu, koja je trebalo da posluži kao mamac i žrtveno jagnje za aktivno uključivanje NATO-snaga u sukob? Da li je zaista tačno da je američki predsednik Bil Klinton rekao Izetbegoviću da mora biti ubijeno više od 5.000 muslimana ako želi da NATO napadne Srbe?
    ——–
    4. Da li je Naser Orić, po Izetbegovićevom naređenju, neposredno pre jula 1995. godine, bio planski povučen iz Srebrenice sa svojim ljudima, ostavivši za sobom na hiljade ljudi bez komande?
    ——–
    5. Da li je veliki deo muslimanskih vojnika pokušao proboj prema Tuzli i Žepi? Da li je tačno da se na hiljade muslimanskih vojnika probilo i godinu dana kasnije prijavilo OEBS-u za glasanje na izborima?

    Gde su ti „nestali“ ljudi sada?
    ——–
    6. Gde su dokazi? Gde je 8.000 leševa? Koliko ih zapravo ima?

    Kako se sprovodi i ko sada sprovodi obdukciju leševa?
    ———
    7. Gde su famozni satelitski snimci Sjedinjenih Američkih Država koji pokazuju stravične srpske zločine, a na koje se pozivala Medlin Olbrajt? Zašto je stavljen embargo službene tajne na te navodne satelitske snimke sledećih 30 do 50 godina, od strane američke, britanske i francuske države?

    Zašto ih ne pokažu javnosti?
    ———-
    8. Zašto se ne izvrši detaljna analiza tačnosti svedočenja glavnog haškog svedoka Dražena Erdemovića, koji svedoči da je za nepuna četiri sata, zajedno sa još sedmoricom ljudi koje poimenice navodi, ubio 1200 ljudi, tako što ih je izvodio po grupama od deset ljudi, odvodio ih skoro 200 metara do mesta zločina, onda ih ubijao, pa proveravao urađeno, pa se odmarao i pio,
    pa onda sve ispočetka i tako 120 puta?

    Zašto se ne ustanovi da mu je za takav monstruozan zločin trebalo bar 20 sati? I gde je tih 1043 leša jer je kasnije na tom mestu pronađeno 157 leševa?
    ————
    9. Zašto niko od preostale sedmorice iz Erdemovićeve grupe, koji su navodno pobili 1200 ljudi, nije uhapšen, procesuiran i izveden pred lice pravde, iako se zna ko su i gde trenutno žive?

    Da li se neko plaši da „glavni svedok“ ne postane „lažni svedok“?
    ————-
    10. Da li je, na kraju, slučaj Srebrenica medijski pripreman, predimenzioniran i svesno iskrivljen da bi se stvorila slika o „zlim genocidnim Srbima“ i tako ublažila kritika javnosti na stotine hiljada proteranih Srba iz Kninske Krajine

    (samo dvadeset dana posle navodnog genocida u Srebrenici),
    bombardovanje Republike Srpske

    (samo mesec i po dana posle navodnog genocida u Srebrenici),

    zatim bombardovanje Srbije

    (kao izgovor da se ponovo ne dogodi navodni genocid u Srebrenici) i tako dalje…“

     
    Одговори

  7. IBRAN MUSTAFIĆ je jedan od osnivača SDA iz Srebrenice :

    BOŠNJACI UBILI DO HILJADU „NEPODOBNIH SUNARODNIKA” IZ
    SREBRENICE

    Tokom proboja ka Tuzli u julu 1995. likvidirani oni koji nisu smeli da se
    živi dokopaju slobode.

    Najmanje između 500 i 1.000 Bošnjaka iz Srebrenice ubijeno je od sunarodnika
    tokom proboja ka Tuzli u julu 1995. godine, zato što su postojali spiskovi onih
    koji „ni po koju cenu ne smeu živi da se dokopaju slobode“, izjavio je jedan od
    osnivača SDA iz Srebrenice Ibran Mustafić.
    On je rekao da je o spiskovima „nepodobnih Bošnjaka“ znalo muslimansko
    rukovodstvo sa Alijom Izetbegovićem na čelu, a da mu je postojanje ovakvog
    spiska potvrdilo više desetina ljudi.
    „Najmanje 10 puta sam to čuo i od nekadašnjeg načelnika policije Hakije
    Meholjića,
    naveo je Mustafić, koji je dugogodišnji član organizacionog odbora za obeležavanje događaja u Srebrenici.

    Prema njegovim rečima, spisak je pravila srebrenička mafija, usko vojno i
    političko rukovodstvo u Srebrenici, koje je od 1993. godine bilo „gospodar
    života i smrti“.
    „Da sam mogao da sudim Naseru Oriću u Hagu, ja bih mu za zločine nad Srbima presudio najmanje 20 godina zatvora.

    Ali, za zločine nad sunarodnicima presudio bih mu najmanje 200.000 godina.

    On je najodgovorniji što je Srebrenica postala najveća mrlja u istoriji čovečanstva.

    On je i 1993. godine, kada je ova enklava umalo osvojena, pobegao iz Srebrenice. Pobegao je i 1995. godine“, rekao je Mustafić.

    On je napomenuo da su zločin u Srebrenici isprovocirali Izetbegović i
    tadašnji predsednik SAD Bil Klinton.

    „Srebrenica je apsolutno dogovorni genocid između međunarodne zajednice i Alije Izetbegovića, odnosno između Izetbegovića i tadašnjeg predsednika SAD Bila Klintona.

    Zato je za mene mnogo veći zločin od onog počinjenog jula 1995. godine bio trenutak kada je u Memorijalni centar zakoračio Bil Klinton.

    To je bio trenutak kad se zločinac vratio na mesto zločina“, rekao je Mustafić.

     
    Одговори

    1. II deo
      ——————-
      Hakija Meholjić
      komandir bošnjačke policije u Srebrenici i član ratnog Predsjedništva ove opštine Hakija Meholjić. Meholjić je danas predsjednik SDP-a
      u Srebrenici i član Odbora za obilježavanje 11. jula, dana stradanja Bošnjaka Srebrenice.

      Meholjić: Upozoren sam da se čuvam jer sam na spisku za likvidaciju

      Meholjić zna da su postojali spiskovi za likvidaciju srebreničkih Bošnjaka koji su previše znali, ali je potvrdio i da je lično bio upozoren „da se čuva”

      Meholjić je rekao da mu je prilikom povlačenja u koloni prišao Hamdija Fejzić, aktuelni potpredsednik Skupštine opštine Srebrenica i rekao mu da se – čuva jer je na spisku za likvidaciju.

      „Pitao sam ga – od koga da se čuvam?

      A on je odgovorio: Dovoljno sam ti rekao”, priča Meholjić i navodi
      da je kada je saznao za tu opasnost počeo da „igra svoju igru”.

      „Odvojio sam se od kolone koja se već više puta prekidala u opštem rasulu i kada sam stigao na teritoriju pod kontrolom Armije BiH, prikrio
      sam se nekoliko sati i nisam odmah izašao iz šume iako su me poimenično dozivali, što znači da je neko pratio i tačno znao da sam bio u toj grupi”, ispričao je Meholjić.

       
      Одговори

  8. Meša Selimovic

    Najzamršeniji ljudi na svijetu.

    Ni s kim istorija nije napravila takvu šalu kao s nama muslimanima.
    Do jucer smo bili ono što želimo danas da zaboravimo.
    Ali nismo postali ni nešto drugo.
    Stali smo na pola puta,zabezeknuti.
    Ne možemo više nikud. Otrgnuti smo, a nismo prihvaceni.
    Kao rukavac što ga je bujica odvojila od majke rijeke, i nema više toka ni ušca, suviše malen da bude jezero, suviše velik da ga zemlja upije.
    S nejasnim osjecanjem stida zbog porijekla, i krivice zbog otpadništva, necemo da gledamo unazad, a nemamo kamo da gledamo unaprijed, zato zadržavamo vrijeme, u strahu od ma kakvog rješenja.

    Preziru nas i braca i došljaci, a mi se branimo ponosom i mržnjom. Htjeli smo da se sacuvamo, a tako smo se izgubili, da više ne znamo ni šta smo.

    Šta smo onda mi? Lude? Nesrecnici?

     
    Одговори

  9. Док год је таквих „бранитеља“ Србије и Српства ми ћемо ићи из пораза у пораз.Они који немају доказе почињу да исте фабрикују,они који не умеју да поставе било какву теорију верују у теорију завере…Инаце у пресуда се превасходно односи на кршење члана 2а и 2б Конвенције…

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!