Бег из 5 у 4

Након дугих и тешких разговора успели сте да се око важног питања договорите са вашим старим пријатељем. Нашли сте компромисно решење. Њиме ни ви, ни ваш пријатељ, нисте баш у потпуности задовољни. Али . . . Због тога се, ваљда, и зове компромисно.

Пут до овог решења је био дуг и трновит, јер га је оптерећивала историја ваших међусобних односа. Нисте увек лепо живели са вашим пријатељем. Иако сте комшије, било је ту свега. Свађа, тешких речи, псовки, па чак и физичких обрачуна.

Право је чудо да се још увек сматрате пријатељима. Бар је то ваше становиште.

Међутим, боље је овако. Закопати ратне секире, заборавити све ружне ствари које су се десиле и кренути од почетка. Од нуле. Не враћати се у прошлост, гледати само у будућност.

Нажалост, нисте се пуно удаљили од нуле, а прошлост се већ поновила.

Ви сте урадили све што је било до вас да компромисно решење остане у животу, а ваш пријатељ баш ништа.

 

Свака се школа плаћа

 

Крај. То је то. Више од себе нећете правити будалу. Доста је било. Доста сте се само ви трудили и држали слова компромисног решења. Нећете више правити уступке вашем пријатељу.

„Пријатељу“. За почетак, тако га више нећете ословљавати.

Гледаћете како да умањите штету коју сте сами себи начинили придржавајући се договора и од сад – само свој интерес гледати.

С досадашњим „пријатељем“ у будуће контактирати само колико се баш мора. А мораће те. Живите један поред другог, али нема више прављења „компромиса“.

Ви сте вашу лекцију научили.

 

Тако се ради

 

Тако се то ради у обичном животу. Кад те неко пређе, и то више пута на исту фору, ако имаш бар мало памети више нећеш исту грешку понављати.

Платио си цех, али си бар научио: Од таквих бежи што даље.

А ако би цех плаћао неко други? Да ли би и онда требали да бежимо од таквих „пријатеља“?

Пристојан свет таква питања не поставља.

Али ако сте баш знатижељни, послушајте ову кратку причу:

 

Ка компромису бежанија

 

Веле људи да се ова прича стварно и збила. Да није у питању плод нечије маште.

Једном малом, лепом земљом управљаше једни те исти људи већ сијасет година. Ти људи себе прозваше политичарима. Већина становника те земље им то повероваше. Поједине од њих, ова у суштини добра раја, и за вође своје изгласа.

Тешко време стисло ту малу земљу. Сви и све се окренуло противу ње. Тешко раја живеше. Ал’ не и политичари њени. Што земљи и раји теже ишло, њима беше боље.

Ваљда зато што се политиком бавише.

Елем, они све политичаре из околних земаља, и са оним с којим су ратовали и са оним с којим још да ратују не беаху стигли, пријатељима викаше.

А са пријатељима се и око највећег проблема некако договорити можеш.

Нарочито ако је по среди какво обећање о будућем бољем сутра.

Решише ти политичари да своју рају у то боље сутра одведу, па шта кошта да кошта. За цену не питаше. Њу ће и онако раја платити.

Њихови са запада пријатељи већ живеше у том бољем сутра. Питаше њих политичари: ‘оће те ли и нас у ваше боље сутра примити?

Западни пријатељи им рекоше – може, али ваша земља мора неке услове испунити. Које и какве, у ходу ћемо вам саопштавати.

Поведоше политичари рају своју путем обећаног бољег сутра. Мало – мало застану, па се са својим пријатељима око наставка пута нешто договарају.

Све што политичари на тим договорима својим пријатељима обећају, они и ураде. Њини пријатељи, вала не. Кажу једно, раде друго.

Али политичари, вође те мале земље, не одустају. Договарају се и даље. Од договорених обавеза не беже.

Није важно што се њини пријатељи свог дела договора не држе. Јок. Кога брига за то. Политичарима је важно што их њини пријатељи западни с трона ове мале земље склонити неће. До год их слушају.

До краја света, раје ће све цехове плаћати.

 

Бајковити кошмар

 

Да се вратимо у реалност.

Ономад смо чули да од наше велике победе (5:0) и формирања Заједнице српских општина неће бити ништа. Да ми због тога можемо мирне душе прекинути преговоре са нама самима ( преговоре Београд – Приштина).

Е, ал’ чули смо још и да то нећемо урадити.

Јесте, само смо се ми држали сваког слова Бриселског споразума, али . . .

Ако напустимо преговоре, наљутићемо наше пријатеље из ЕУ. Зар пред сам улазак у ЕУ да нам залупе врата. Такорећи, пред носом. Не иде.

Нећемо бежати од преговора. Ми од проблема не бежимо.

 

Нисмо ми . . .

 

Ангела Меркел, рецимо.

У интервјуу за „Вечерње новости“ Вили Вимер, доајен немачке политике ( „Како су уништили СФРЈ тако уништавају свет“ од 11. марта 2018, стр. 17) је лепо рекао:

„Прича о 2025. години као датуму за приступање Србије ЕУ је бежање Ангеле Меркел од њених садашњих канцеларских обавеза. Када 2018-те говорите да ће неки проблем бити решен 2025, јасно је да нисте заинтересовани да се проблем заиста и реши.“

Зашто смо онда ми заинтересовани? Је л’ наш интерес да наставимо са преговорима?

Урадили смо све да Бриселски споразум, који је скроз на нашу штету, заживи. Не чињењем друге стране он је пропао. И?

Ми би и даље да се договарамо и трагамо за компромисним решењем.

 

Помоћ из Америке

 

Иако у последње време дигитални урокази касне, тачно на време, као и увек, стиже америчка коњица.

Да спасе ствар. Смисли ли су Амери план у 4 тачке.  Тај план треба да нам буде путоказ ка компромисном решењу. Решењу које нас неће понизити и које ћемо ми моћи да прихватимо.

А ако га прихватимо, Амери ће нам гарантовати да ћемо једног дана бити примљени у ЕУ.

Пријатељски, нема шта.

Још ако нам обећају да ни наше политичаре, своје „пријатеље“ неће дирати, да ће их оставити у седлу . . . ихааај!

Срећи нашој краја бити неће. Има да прођемо као раја из оне крате приче.

С обзиром да ће у наше име за компромисом трагати људи који су успели да у политици нађу оно чега тамо сигурно нема – пријатељство – има да нас нема.

Ко нам је крив, ми смо их бирали . . .