Никола Варагић: Информациони рат

Никола Варагић

 

Први део

 

Практично сви мејлови, сајтови и блогови које имамо, и, посебно, све друштвене мреже на којима имамо профиле, у власништву су корпорација из Нато држава – сервери, на којима су наши подаци, налазе се у некој од Нато држава. Свака држава има војску и обавештајне службе, које учествују у информационом рату против непријатеља. У овом делу света, за НАТО (или за Запад), вековни непријатељ број један је православна Русија. Зашто је то тако, и одакле толика мржња према Русији, није тема овог текста – то је чињеница.

Срби се, традиционално, од стране војних стручњака са Запада, третирају као “мали Руси“.

У Србији делују стране обавештајне службе. Међу грађанима Србије постоје они који воле Русију и они који воле Запад. Стране тајне службе добро знају ко је у Србији русофил, а ко је еврофил. Тајне службе моћних држава добро знају ко је русофил, а ко је еврофил, у свакој држави у Европи, и шире. То се односи и на све људе који су активни на интернету и имају своје блогове, сајтове/медије и/или профиле на друштвеним мрежама. Ко се мало истиче, лако се уочи и евиндентира. То је посао људи који раде у тајним службама и за то су плаћени, а посао им је данас олакшан када имају напредне технологије и роботе.

Нато алијанса и Русија поново се налазе у стању “хладног рата“. У овом тренутку, мале су шансе да се “хладни рат“ ускоро заврши, веће су шансе да дође до војног сукоба. Чак и ако не дође до војног сукоба, економски и културни рат између Запада и Русије може да букне још више. Европа може да се подели као 1054. или 1945. године, односно, можда ће да се изгради неки нови берлински зид, и буквално и фигуративно, од Балтичког до Јадранског мора. То значи да може/мора да дође и до поделе интернета.

Ако Велика Британија, САД, Немачка и остале Нато државе покрену још јачи напад на Русију, то ће значити да ће и информациони рат бити жесток, а у том рату ће страдати сви русофили који су активни на интернету и зависе од корпорација које су под контролом Нато алијансе. Дакле, у Нато државама могу да одлуче да угасе све блогове и сајтове који се налазе на Вордпресу и сличним платформама чији се сервери налазе на Западу, или да угасе све профиле на друштвеним мрежама Фејсбук, Твитер и Линкедин, чији се сервери такође налазе на Западу, оних људи за које они процене да су у питању “русофили“ који спроводе непријатељску пропаганду и “дезинформишу“ становнике Запада. Нико и ништа не може спречити тајне службе Нато држава да угасе све сајтове и профиле “непријатеља“, па и ако се ради о милионима људи. На Западу имају планове како да десетине милиона људи у што краћем року затворе у логоре, а да избришу милионе сајтова и профила могу притиском на једно дугме, тј. кликом на базу података “русофила“ у Србији, Бугарској, Грчкој, Румунији… Не морају ни да вам угасе сајт и профил – могу да отежају приступ вашем сајту, да не деле ваше објаве на друштвеним мрежама, да убаце вирус и слично.

Колико смо спремни за нове кризе у рату између Запада и Русије? Колико смо спремни за информациони рат? Ми немамо канале преко којих можемо да пласирамо вест и истину, чак ни у својим државама, а камоли у свим православним државама, или у целом свету. Ми радимо преко мрежа које контролише непријатељ, који је окупирао део наше државе. Да ли је дошло време да се створе телекомуникационе и друштвене мреже које ће покрити и повезати све словенске и православне државе, чији ће се сервери налазити у словенским и православним државама? Не смемо и даље да зависимо од сателита и сервера који су у власништву оних који одређују шта је “политички коректан“ говор и спроводе цензуру, оних који сматрају су православци њихови непријатељи, или да су Словени нижа раса. Са изградњом православног пута, морамо да стварамо и православни интернет.

Русија има своје сателите, сервере, мејлове и друштвене мреже. Суштина је да се направе и свеправославне и свесловенске телекомуникационе и информатичке везе и друштвене мреже. Мајкрософт, Гугл и Фејсбук су државни пројекти, под контролом су тајне службе САД, настали су и постоје зато што су потребни САД. Исто тако је и Твитер пројекат британске државе и енглеске тајне службе – пре неких осам година, када је била неизвесна судбина те компаније на слободном тржишту, британска држава је стала из те компаније, британска влада је наредила свим својим службеницима да морају да користе Твитер, то су почеле да раде и неке славне личности, пошто је енглеска тајна служба схватила какав је потенцијал друштвена мрежа што се тиче прикупљања података и манипулисања са информацијама. САД су имале Фејсбук, Велика Британија је добила Твитер, а највеће корпорације на Западу су почеле да притискају своје запослене да морају да имају налоге на тим мрежама. Наравно, на Западу живи дијаспора из целог света, па су те мреже брзо стекле велики број корисника и ван Запада. То је тајна успеха Фејсбука и Твитера.

Да ли нешто слично може да се уради у овом нашем делу света? Како да се реши проблем телекомуникационе инфраструктуре, који језици да се користе? Запад има технологије и инфраструктуру, све државе Запада међусобно сарађују, и окупљене су у Нато алијанси и Европској унији, док је владајућа елита Запада повезана преко Комитета 300, Билдерберг групе, Трилатералне комисије, Римског клуба, прихваћен је енглески језик… Словенске и православне државе немају ништа од тога, оне су углавном атомизоване колоније. Русија то има, јер је империја. Међутим, да би овакав пројекат успео, он не сме да буде пројекат руске тајне службе, са циљем да се спроведе русификација (на колонијални начин).

У овом тренутку, ако говоримо о стварању свеправославне друштвене мреже, то би могла да буде нека приватна иницијатива (на пример, инвеститори, ИТ стручњаци и иноватори из православних држава покрећу ту мрежу), коју би подржале неке православне државе (а неке, у овом тренутку, не би). Пошто не постоје велике и заједничке корпорације, банке и фондови (нпр. са акционарима из више православних држава), нити је елита православних народа повезана и организована попут западњачке (пошто већину унутар владајућих елита православних народа у овом тренутку чине они који служе владајућој елити Запада), те не постоји неки свеправославни центар који би стао иза једног таквог пројекта, онда једино преостаје да све Православне Цркве стану иза једног таквог пројекта, и да оне позову све православце да отворе налоге или профиле на тој свеправославној друштвеној мрежи. Тај пројекат би подржали православни верници, затим словенофили или русофили (а међу њима и они који су левичари, или пагани), из свих држава средње и источне Европе и са Балкана. Ако би сви они брзо и масовно прешли на ту свеправославну друштвену мрежу, после тога би се укључили наши људи из расејања, а онда свако ко жели из целог света.

У православним народима постоје стручњаци (наследници Тесле и Пупина) који би могли да направе боље друштвене мреже, него што су то ове западњачке, које сада користимо, нашли би се инвеститори (постоје богати људи међу православним верницима – успешни предузетници, спортисти, научници… из православних држава и расејања), тако да остаје само питање да ли постоје таква свест и таква воља, међу православним верницима или у православним народима. Јер, ако постоје таква свест и таква воља, питање технологија и финансирања (и рекламирања) може да се реши, а свеправославна друштвена мрежа брзо може (посебно ако пројекат подрже све Православне Цркве) да стекне десетине милиона корисника, а касније да има преко 100 милиона корисника. Онда би на тој мрежи објаве слободно и без страха од цензуре делили сви православни и патриотски сајтови из свих православних држава и расејања, и наравно, сви корисници из целог света. Онда би и компаније из православних држава, и из целог света, саме долазиле и плаћале рекламу на мрежи која окупља преко 100 милиона људи. Та мрежа би била најслободније место на интернету (за оне који не злоупотребљавају слободу, посебно када су у питању деца) што се тиче слободе говора, и најбезбедније што се тиче заштите података њених корисника. Исто тако могу да настану свеправославни медији, а са медијима и друштвеним мрежама, и заједничка продукција играних, документарних и цртаних филмова, музике, итд.

Морамо да имамо наше сервере, мејлове, друштвене мреже и медије, колико год да је нама православнима мрско све око технике, технологије и новца. Они су средство да штитимо идентитете наших народа, културу и веру, и да наши језици, културе и народи, (п)остану ближи једни другима – а све са циљем да се у овом свету и даље чује Реч Божја. На Западу се више не може наћи хришћански садржај у медијима, цензуру спроводе антихришћани, Кина ствара свој интернет и своје мреже, Индија такође, муслимани имају своје медије, створиће и свој интернет. Дакле, православно учење ће, у будућности, моћи да се преноси једино ако створимо православне медије и друштвене мреже (те мреже данас, практично, замењују мејлове и видео платформе попут Јутјуба, али и конвенционалне медије).

То је прилика да се створи нешто ново, и боље, од Гугла, Фејсбука, Твитера, Јутјуба и Инстаграма, што може да замени све што сада користимо, и да на једном месту имамо све што је потребно за размену порука, видео записа, слика, текстова, вести или информација.

Други део

Након што сам написао текст Информациони рат, очекивано, јавили су се и они који су сигурни да би тај свеправославни интернет који предлажем да се направи, био, у суштини, исти као и евроатлантски, па је избор да бираш да ли да те цензурише ЦИА/МИ6 или КГБ (тј. ФСБ). Био сам свестан таквих примедби, и још више, колико је тешко направити било шта у што неће моћи да уђе било која тајна служба било које државе на свету.

Због тога сам у првом тексту написао: “Међутим, да би овакав пројекат успео, он не сме да буде пројекат руске тајне службе, са циљем да се спроведе русификација (на колонијални начин). У овом тренутку, ако говоримо о стварању свеправославне друштвене мреже, то би могла да буде нека приватна иницијатива (на пример, инвеститори, ИТ стручњаци и иноватори из православних држава покрећу ту мрежу)… Та мрежа би била најслободније место на интернету (за оне који не злоупотребљавају слободу, посебно када су у питању деца) што се тиче слободе говора, и најбезбедније што се тиче заштите података њених корисника“. Надам се да ће се појавити таква група стручњака и инвеститора – тачније, да ће се они окупити, пошто у свим православним државама и у расејању имамо успешне ИТ компаније и угледне стручњаке, као и довољно богатих људи спремних да уложе новац. Наравно, ту рачунам и руске стручњаке и инвеститоре, и на постојећу инфраструктуру и освојене технологије које Русија има. Суштина је да та мрежа буде слободна у смислу да се поштује култура дијалога, да и другачији има право на своје мишљење. У том смислу, они који би створили ту мрежу, поштовали би све законе и кодексе што се тиче заштите података. Да ли би они продавали податке и од тога живели? Да ли могу да створе мрежу у коју нико са стране не може да уђе и украде податке? Ако прво не буду радили, а друго буду могли (ако смисле такав проналазак/патент), то ће бити њихова велика предност у односу на конкуренцију (која то сада не може), на слободном светском тржишту.

Такође, неки су мој текст разумели тако да ја предлажем поделу Интернета, и да мислим да ту Србија има неку своју улогу. Чињеница је да је подела Интернета нешто што се већ догађа – оставио сам везе или линкове у првом тексту, ка вестима, из који се види да је Русија припремила свој интернет и да Иран ускоро добија свој. Кина има свој интернет, Запад има свој интернет. Србија ту нема никакву улогу – ако велике силе одлуче да поделе Интернет, Интернет ће бити подељен. Или, ако велике силе одлуче да спроводе цензуру – спроводиће цензуру на Интернету и Србија то не може да промени. То је нешто о чему морамо да мислимо, пошто велике силе на томе увелико раде, и траје хладни рат Запада против Русије – неко на Западу, у сваком тренутку, може да одлучи да нам угаси сајтове и профиле, да спроводи цензуру, само зато што су Срби “мали Руси“.

Дакле, не предлажем поделу Интернета, него указујем, да постоји реална опасност да ће велике силе (да одлуче) да поделе Интернет, и да ми морамо о томе да мислимо на време – посебно ми који не можемо лако и брзо сами да га створимо, те предлажем да направимо неки план, шта да радимо у том случају. Србија је мала држава, нема ресурсе да сама тако нешто ради, мора да се удружи са другим државама, а природно је да то буду државе, или народи, који су нам најближи. То су словенски и православни народи. Зато сам предложио стварање свеправославног интернета (и друштвене мреже), ослоњеног, у почетку, ако то буде неопходно, на руске технологије и инфраструктуру руске државе, односно, мора да се нађе начин да свеправославни интернет обухвати и постојећи руски интернет (са својим друштвеним мрежама), пошто је и руски интернет православни интернет (тако да не буде под контролом ни руске ни било које друге тајне службе), и језици су нам слични.

На православном интернету не мора да постоји само православна друштвена мрежа. Ако буде толико добар, и православни интернет и православну друштвену мрежу, користиће и они који се сада смеју мом тексту и питају се “о чему овај пише“, и србофоби и русофоби који се сада плаше или јеже или гаде свега што је православно, и сигурни су да ће оно што се произведе у државама као што су Србија, Бугарска, Русија… бити лошег квалитета, као што је то било оно што су производили СФР Југославија и СССР.

Верујем да већина људи на свету не жели да се Интернет подели, да се свака цивилизација затвори у својим границама, па онда сваки народ или свака култура. Већина људи не жели такву атомизацију и гетоизацију света. Не желим ни ја да се подели Интернет. Нико не зна ни како би то тачно изгледало – да ли ће исти сателити и исти предајници и исти оптички каблови преносити податке и једних и других и трећих, или ће свако да има све своје… Међутим, ако до тога дође (без обзира на жеље нас који живимо у Србији), где је место Србије – да ли ће моћи да “седи на две столице“, тј. да буде укључена и на евроатлантски и на руски интернет, па ко жели може да користи један или други, или оба (као што сада може да буде и на евроатлантским и на руским душтвеним мрежама, или, да користи и Гугл и Јандекс да шаље мејлове, итд.)? Шта ако Србија мора да изабере само један? Шта ако Србија не буде могла да користи ниједан – ако нас Запад искључи са свог интернета, а на руски интернет не будемо у стању, на пример, због техничких разлога да се прикачимо (или нас ни Русија не жели) тако брзо? Да ли и Србија онда мора да ствара свој интернет, или заједно са још неким државама које такође остану и ван евроатлантског и ван руског?

Уколико не дође до поделе Интернета између великих сила, тако да свака цивилизија има свој – ако не будемо морали да стварамо наш свеправославни интернет – остаје насушна потреба да настану и свеправославни медији и друштвене мреже, а са њима и заједничка продукција играних, документарних и цртаних филмова, музике, итд. То је прилика да се створи нешто ново, и боље, и од Гугла, Фејсбука, Твитера, Јутјуба и Инстаграма, и од постојећих руских друштвених мрежа и сервиса, а што може да замени све што сада користимо, те да на једном месту имамо све што је потребно за размену порука, видео записа, слика, текстова, вести или информација. Ако већ говоримо о слободном светском тржишту и слободном Интернету, иновацијама и предузетништву.

Зашто да не постоји и свеправославна друштвена мрежа и свеправославна телевизија (која ће бити гледана у свим православним државама и у свим православним домовима широм света)? Може да настане више друштвених мрежа, које ће повезивати православне народе и православне вернике широм света – породична, пословна или забавна друштвена мрежа. Исто важи и за православне медије – може да постоји православна телевизија само за децу, за пословне људе, за вернике и теологе, телевизија која ће да пушта православну музику и филмове, итд. Наравно, свако може да буде део те православне мреже и да остане део неке друштвене мреже коју сада користи, тј. ако се Интернет не подели – нека свако користи коју год хоће и коликогод  хоће друштвених мрежа или нека прати све медије ако жели.

Када се на једном месту окупе паметни и способни Срби, Руси, Бугари, Грци, Јермени… они могу да направе врхунске ствари. До сада у историји нисмо имали случај да су се око било ког пројекта окупили најбољи из свих православних народа, или из свих словенских народа. У области телекомуникација и информатике, православни и словенски стручњаци су најбољи на свету, али они углавном раде за компаније са Запада (још од времена Тесле и Пупина). Наравно, они раде, и оснивачи су и домаћих компанија – у свакој православној држави постоје домаће ИТ компаније. Међутим, не постоје компаније или брендови који су присутни на тржиштима свих правoславних држава, нити постоје велике компаније које су настале тако што су се удружили стручњаци и инвеститори из више њих, или из свих, православних народа. Потребне су такве компаније у свим областима привреде, а не само у области медија и ИТ сектора.

Оне су средство да православне државе стекну економску независност, да стварамо своје медије и да штитимо идентитете наших народа, културу и веру, и да наши језици, културе и народи, (п)остану ближи једни другима – а све са циљем да се у свету чује Реч Божја.

Христос је рекао да тамо – где су двоје или троје (тј. више људи) окупљени у Његово име – и Он је међу њима. Да ли смо ми – православни верници и народи – окупљени у Христово име? Зашто смо се разделили? Ко нас је разделио? Ако смо се ми, православни верници и народи разделили, какав пример дајемо неправославнима – у чије име проповедамо (као мисионари)? Ко може једини да нас окупи? Докажимо да смо заиста православни и да је Христос међу нама. То је потребно да докажемо делима, тако што ћемо градити културне, научне и спортске везе између наших народа и држава, тако што ћемо градити аутопутеве, железничке пруге и пловне канале који ће повезивати наше државе, и тако што ћемо стварати медије и друштвене мреже које ће окупљати православне и словенске народе. На првом месту, тако што ће Православна Црква остати Саборна, тј. све православне цркве ће превладати све расколе и створиће саборни дух између свих православних цркава, народа и верника.

 

 

3 коментара


  1. Kad se radi o promociji Hrvata i Hrvatske dovoljno govori cinjenica da na primer Turisticka organizacija Srbije za promociju godisnje ima 200.000 Evra a Hrvatska Turisticka organizacija 4 Miliona. Samim tim to dosta govori. Isto tako oni rade posao dok mi sedimo i preklapamo prazne price. Koliko god da su drzava koja je u problemima i davi se u svojim dugovima, oni rade maksimalno na promociji svoje zemlje. Isto tako njihova dijaspora za razliku od nase je potpuno ujedinjena u cilju promovisanja i odrzavanja Hrvatske. Mi smo od II svetskog rata imali 5 grupa podeljenih koje su se vise borile izmedju sebe za prestiz u dijaspori nego sto su bili jedinstveni u stavu da treba pomoci svoju drzavu. Ego i neznanje nas ubija kao i ne poimanje skromnosti, zahvalnosti precima i potpuno ne poznavanje prave istorije Srba. Hrvati se drze one Gebelsove da 1000 puta ponovljena laz polako postaje istina. Ali oni imaju plemeniti cilj u smislu odrzanja svoje drzavnosti koju nisu imali do 93 godine proslog veka. Uvek tudji vazali i uvek drzava koja je bila neciji sluga. Sami smo krivi… Serijal je odlican i jedan Englez, Finac, Kinez ili Brazilac koji to gleda potpuno uvazava velicinu kojom su prikazali drzavu. Da se ne ponavljam i ne duzim ali SAMI SMO KRIVI jer ne mozemo da postignemo u nicemu nacionalni konsenzus o tome i uvek se nadje neki hejter da lepe ideje gurne u fioku gde chami cekajuci bolja vremena.

     
    Одговори

  2. Sve je to super…samo sto mi Srbi previse paznje pridajemo seriji „Hrvatski kraljevi“ ,a istoriografija za sve njih,sem jednog,ne zna da li su uopste postojali.

    Primer: opisuju jednog kralja,45-60 minuta pricaju,sta je jeo,pio ,sa kim se druzio,sta je uradio…da bi na kraju rekli „jedini sacuvani spomen o njemu je njegovo ime u jednom kamenom zapisu“…pa ko koga tu z.j.b.va?!

    Oni nas,a mi laprdamo o toj seriji kao najobicniji diletanti.

     
    Одговори

  3. Хрватима нема право нико замерити што раде на промоцији свог културног идентитета и своје историје. Да ли овој (добро направљеној) серији има нелогичности (а има, како је то запазио аутор текста), у овој причи је мање важно.

    Али, право питање је где су ту Срби. Зашто ми не радимо и не улажемо у промоцију нашег културног идентитета, и наше историје. А имамо шта понудити, имамо на шта бити поносни. Наша историја је истина и трагична и препуна бурних догађаја, беше и периода дугих несрећних векова, али је и препуна примера херојства, величанствених, и оно пто је важно, много је списа остало од савременика тих времена (и српских, али и оних који би граничили са Србима, византијских, франачких и угарских писаца), као сведочење том времену.

    Е сад, да ли смо постали жртве данашњег времена (и када је о историји говорити нешто накарадно и назадно) када се фаворизују неке „нове вредности“, или прејака беше контаминација у земљи коју су Југом звали, и где није било пожељно, или готово „јерес“ причати о прошлости народа (читај српског рода) са ипак подоста богатијом историјом од других у тој земљи, и када се онако перфидно наметало да историја почиње од 1941-е, ко ће га знати, али данас у нашем роду када се крене о историји причати, присутна је одбојност, па и гадљивост, а серије које бу обрађивале нашу новију историју (рецимо одличне документарно-игране серије „Кнежевина/краљевина Србија“, „Трагом Карађорђа“ или пак одличне игране серије „Крај династије Обреновић“, „Последња аудијенција“, па и „Равна гора“), осуђене су на лош пријем код српских гледалаца (навикнутих на Пинк садржаје и друго ријалити смеће), уз обавезне прозивке и бесмислене осуде.

    А имамо одличне историчаре, и у прошлости, имамо и данас иако се некако намећу квази-историчари који историју обликују по жељама данас у Србији владајућег режима, и њихових газди, тако и фаворизују неке безначајне историјске догађаје. Одличну књигу „Историја Срба“ од В.Ћоровића, уз напомену да су ово у ствари сабрани рукописи до 1940-е (самим тим и нису обухваћени неки списи са којима смо упознати у новијем времену) требао би сваки Србин да прочита.
    Некако поред одбојности присутан је и селективан приступ, тако намећу се неки догађаји који су једино вредни помена, самим тим и личности.
    На то указује и аутор овог текста, па су ту (из старије историје, тј пре најезде азијатских хорди на ове просторе које неки воле Османлијама звати) четири личности, велики жупан Стефан Немања, Свети Сава, цар Душан и кнез Лазар, и то је то. У реду јесу ово јако важне личности и за нашу историју, и за наш културни идентитет, али шта је са другим српским владарима. Рецимо оним из династије Немањића. Па сви су јако важни, о свакоме се могу направити одличне емисије у рецимо некој документарно-играној серији (по угледу на оне које прави ББЦ), и нећете ту наћи реченицу као у овој хрватској серији „не постоје званични списи, али…“, јер записа има и превише. Исто важи и за српске владаре од 9.века на даље, и они су значајни, о свакоме од њих се може направити барем по једна емисија. У првој епизоди ове хрватске серије иде следећа реченица; после пораза Људевит је побегао код Срба у (данашњој) северо-источној Босни. Да, тако је, по свим списима и простор данашње БиХ је већ на преласу у 9.век био доминантно српски простор, данашње мапе утемељене на тадашњим франачким и византисјким списима тако га и дефинишу (Сервиа/Servia), додуше у случају птростора БиХ мало је списа пре 12.века, али и средњеовековна Босна беше неспорно српска држава, сви списи (од првог знаног „повеаља Кулина бана“) су писани разним верзијама ћирилице (понекад босанчицом, која је такође верзија ћирилице), владари или пак први краљ Твртко су наводили да су владари /краљеви Србима (србљем) па након тога области којима би владали. И о томе није лоше кроз такав серијал понеку рећи.
    Ипак од тога нема ништа. Таква серија мора имати подршку, и од друштва, и од плебса, и од елите, медијске и политичке, јасно ваља обезбедити и паре (које нису мале, али и нису велике, посебно колико таква серија може бити значајна за наш културни идентитет). Тога наравно нема, ове власти имају друге приопритет, а уместо образовних садржаја свакако је пожељније да иду разни ријалити сддржаји. А можда је и боље што је тако. Ове елита у Србији је и тако овисна од својих господара, како је то и својствено марионетама и послушницима, све сугестије слепо слуша, а ту су и квази-историчари који ће обликовати догађаје по жељама ових стварних господара, па ме је и страх на што би личила тако приказана наша историја.
    Зато, можда је и боље мало причекати са овим пројектом, ваљда ће доћи боља времена, а такав серијал о српској историји, од доласка Срба на Балкан, свакако то остаје обавеза и српским историчарима, и људима из света филма, барем онима којима припадност роду наћем нешто значи.

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!