Остоја Симетић: Наши лидери, наша разочарења

Једног другог деветог марта, с једног београдског балкона узвикивао је „Сви, сви, сви“ бивши комуниста, па онда четник и монархиста, а сада већ НАТО мондијалиста. Велики број Срба је у говоранцијама овог писца видео артикулацију националне свести. Толико је био убедљив, да је на балкону с њим стајао, чак и говорио, чувени Михиз.

Но, то су били почеци обнове вишестраначја у нас  били смо, као народ, пуни елана и поверења. Још нисмо схватали да лидере углавном праве службе, а да им је примарни циљ лично богаћење и воља за моћ. Зато смо тешко подносили кад нас изневере, а сувише смо нада полагали у харизматичне вође. Још један такав се појавио врло брзо. Земљак и кум разбарушеног гатачког псевдочетнка, партизанског сина.

Четнички војвода секулариста и антимонархиста, који се истакао скандалозним игроказима у скупштини зачињеним чупањем микрофона, поливањем водом колега и принуднм изношењем из сале, као и махањем револвером испред највишег нашег законодавног дома у стилу Дивљег Била Хикока. И за њим је кретала маса, веровала му, јер је био оштар на језику и штедар у обећањима. Драгу Машин краја двадесетог века је називао црвеном вештицом, а недуго потом патриотом. Добро, у међувређену је неколико државних, и то луксузних, станова прешло у руке његових првих сарадника. О њима нешто касније.

Након агресије, Срби су се уплашили па су изабрали једног прагматичног типа и једног тихог, одмерено националног. Та двојица вероваше да је наш проблем са Западом демократске природе, те да ће баш они успети да се са Империјом џентлменски договоре да престане с уништавањем Србије. Вероватно им је нешто и обећано. Слично као и Индијанцима век и по раније. Да Запад договоре са својим жртвама не признаје, касно схватише и један и други. Почели су да јасно негодују због тога, још увек верујући да се тај однос да променити. Брзи је ту наивност, нажалост, платио главом, а мирни – каријером и сломом сопствене странке.

Онда је дошао лепи и регионално помиритељски. Тај је мислио да је у Холивуду. Ишао је на утакмице, извињавао се нашим противницима, саосећао са промрзлим кокошкама, а ми смо живели све горе.

Уз лидере, увек је ишла и хорда башибозука, која је харала јавним сектором и бахатила се наочиглед оскудевајућег народа. Тако је народ почео да презире странке и политику.

Онда, разочарани јадним стандардом својих живота и бескруполозношћу партијаша од меснозаједничког до централног нивоа власти, људи су, током и сопственог моралног пада, поверовали двојици конвертита да ће им евроунијатским парама напунити џепове.

Раније помињани станопримци су, после успешне стиропор револуције, зајахали народ, начупали се па међусобно закрвили, а ми смо, сопственом глупошћу, допали канџи озбиљног психопате који, сем прилике за богаћење, у владању види шансу да се свети и иживљава над свима због којих је годинама патио, ждрао се изнутра, који су га побеђивали, понижавали, којима је завидео и коначно их садистички, болесно замрзео.


Њему пишу песме, лик му тетовирају на мишицама, слике му каче о зидове, а он кваса, веруући да је нови Тито. Обећао је нешто наше, да би му туђини допустили да нешто друго наше, заједничко, постане само његово. На његовом двору за отпатке се туку многи. Нарочито бедно и срамотно то чини онај бучни с почетка чланка, његов негдашњи газда. Тип о коме говоримо је померио све границе неукуса и лудила у овој земљи. Осим што за камере ТВ Дневника спасава завејане, присиљава чанколисце да кисну на војној паради иако је расклопиви кишобран измишљен 1850, у плитким ципелама гази набујалу матицу, арлауче на министре и генерале у живом телевизијском преносу, ради 28 часова дневно па прима инфузије и колабира, спава час у касарни, час на поду у Брислу, галами на Змију па му предаје јавни и безбедоносни сектор, судство, катастарске књиге, међународни позвни број итд. О његовом разводу и женидби не сме да се говори и пише, излази на ТВ дуеле својој мами и слојевитој хитнопомоћашици, присиљава лакеје да стружу лед и чисте снег заоденути у билборде његове хајдучке дружине, стално реконструише, води кампање, прети, кука, плаче, уздише, стење… из дана у дан висе му над главом државни удари и атентати. Терористи у аутомобилима крцатим оружјем, уредно остављају своје личне карте, а ту врсту докумената губе и други, њему блиски људи.

Нас овдашње грди што нисмо довољно протестантски вредни, а тамо напољу пушта да га, као псето тапше по врату јунак књиге његовог екс шефа сада потрчка, занимљивог наслова, како оно беше… „Вашингтонски сексуални манијак…“. Наш каудиљо сарађује блиско и са другим западњацима опеваним у књигама истог аутора, овога пута и сам будући њихов рецензент, на пример „Енглески педерски испрдак…“

Њега би да замене један згрчени што слави рођендан сопственом керу у друштву својих твитерских следбеника, онда министар оног лепог над кокошкама бдијућег, затим бивши психов министар што би клањао у Сребреници и давао децу педерима на усвајање, па његов коалициони партнер, покретач породичних шетњи, критичар „Глобалног заГЕЈавања“… онда некада цењени кафански избацивач, медијски магнат и други што их једва чекамо да нас зајашу и исцеде.

Шта може народ да закључи из свега реченог? Да су нам лидери комбинација лопова, хохштаплера, лудака, криминалаца, психопата, наиваца, дивљака, лажова, битанги… Тако се развија свест о немогућности долажења до здравих друштвених промена кроз изборно партијски систем, па људи остају код својих кућа и не гласају. Половина Срба не користи своје активно бирачко право. Смењују се на власти све гори, све грамзивији и све луђи, а народ је све јаднији и сиромашнији. Властима то савршено одговара, јер могу да лагано држе народ у шаху комбинацијом претњи и обећања. Ја смањујем пензије, али други би их укинули. Ја попуштам странцима и Шипцима, али тако вас браним од рата. Или носите пелене на фабричкој траци или цркните од глади, јер сте ленчуге…

Остоја Симетић

Неки беже у иностранство, други трпе и страхују и за оно мало што имају, трећи се ритају да они заседну горе, свако се сналази како уме и зна. Но, ништа од тога није лек за нашу земљу. Пошто се и псевдоелита продаје, и то јефтиније него некада кафанске певаљке, остали смо само сами себи. Покушајмо да пођемо путем интелектуалне, културне и најважније духовне врлинске самообнове. Узора има доста, од грчке демократије до римске републике, али најблиставије сја вечна луча Христова и њоме ваља осветљавати пут кроз тмину данашњице. Свако од себе нека пође, па ће нам Он дати махове.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!

WordPress spam blocked by CleanTalk.