ЗАПАДЊАК И ИДОЛОСЛУЖИТЕЉ или Раскринкани Шешељ

Нико не може два господара

служити; јер или ће једнога мрзити, а другога љубити; или ће се једнога држати, а другога презирати. Не можете служити Богу и мамону.”

(Мт. 6, 24)

Медијска (магијска) Србија у којој живимо почива на свудаприсутном богобораштву, разврату, самовољи, идолопоклонству и велеиздајничком одрицању од Светосавског и Косовског завета. То је посткосовска грађанистичка Србија европских вредности: Србија без државности и српског народа, без Косова и Метохије, Србија без Тројичног Бога.

Један од секуларних кумова христогонитељне Србије могао би бити и Војислав Шешељ.

Војислав Шешељ је према очевом презимену и телесном пореклу Латин (колико нам је познато на српској земљи не постоји православно српско презиме Шешељ), који ће касније бити крштен у православном манастиру Завала, епархије Захумско-херцеговачке. Ипак, обема овим чињеницама Шешељ није дозволио да му одреде национални идентитет.

У духу миленијумске произвођачке идентитетске политике западног света, Шешељ се изјашњава као херцеговачки Србин, не због Свете тајне крштења и свете тајне миропомазања у Светосавској Цркви Христовој којом га је Господ удостојио, већ због имагинарног родослова! За овај свој опсенарски наратив Шешељ добија писано и запечаћено уверење САНУ: да је Србин за стално.

Шешељ је Рођен у Сарајеву (1954). Тамо усваја дијалекатске говорне праксе у којима се слова ч и ћ, односно слова џ и ђ, не разликују. Овако дубока језичка неправилност није својствена православним Србима, поготово не онима из Источне Херцеговине. Шешељ у строгом смислу, ни дан данас не говори стандардним српским језиком, већ чаршијским дијалектом са великом акценатским потешкоћама и прескромним речничким фондом, јер је више књига написао, него што је прочитао.

Широки сарајевски монетарни менталитет, западњачки идолослужитељни култ воље за моћ и богозаборавног сујетног знања, чине свецелу садржину Шешељевог националног и верског идентитета.

Као син жељезничара, преамбициозни члан КПЈ, млади Шешељ се саморазара маштајући о титулама и каријерама, без здравих радних навика, образујући се без Божјег образа класицима марксистичко-лењинистичке непобожне литературе. Такав Шешељ паралисан гомилом световног знања и информација, опијен сопственом радозналом памећу, са меморијском вољом Стендаловог Жилијена Сорела, са образом Гогољевог Павла Ивановича Чичикова и апсурдном теологијом Достојевсковог Кирилова, прерано и пребрзо стиче титулу магистра (из области тзв. опште-народне одбране) потом и доктора наука [из правних наука]. На Сарајевском Универзитету Шешељ је пре свега научио да говори и да пише о нечитаном.

Не кусајући ништа од Цркве, не примајући ништа од благодатног квасца Светих Јеванђеља, Светих Отаца и Светих тајни, неоцрковљени Војислав Шешељ нечистог живљења остаје по унутарњем хабитусу типичан западни интелектуалац протестантског духовног настројења: посветовњачени сујетник жедан фаустовског идеолошког такмичења и воље за моћ. Тако млади Шешељ под шифром „Магистар” постаје сарадник Југословенске службе, јер му ништа туђе није страно.

Београдска академска и научноистраживачка средина никад није прихватила искомплексираног и умишљеног лаика са докторатом, компетентног за познање свих друштвено-хуманистичких и свих природних наука на евросекуларним основама.

Самоуки геније Шешељ остаје омиљени интелектуалац неакадемских људи средње стручне спреме са неповезаним радним стажом, и повлашћени телесни мислилац свих самоуких. Шешељ је доктор туђих, некрштених наука, и професор без континуитета универзитетске каријере.

Шешељ изопачено зазире од политичке и духовне конкуренције. И као самољубиви интелектуалац не трпи постојање Тројичног Бога, плашећи се чињенице да такав Бог уопште постоји!

Корен свих Шешељевих промашаја, самообмана, злоупотреба или манипулација, јесте његово идолопоклоничко српство постављено изнад Свете Литурије и Српске Православне Цркве. То је трбухозборно српство крсних слава и кумова, рођендана и положајника, некрштених народних обичаја и печењара. Шешељ је, истина, носилац ордена СПЦ, ордена који су добили и колеге из земаљске Србије Ивица Дачић, Александар Вулин, Велимир Илић; трилатерална менаџерка страних интереса у Србији, Зорана Михајловић; спортиста Новак Ђоковић…

Као извањац, цео свој, стихијама света уморни и натоварени живот, Шешељ са сарајевским инстиктом западног Херцеговца ревностно презире Жичку, Светосавску Србију Праве Вере, а протестантски педантно игнорише или негира Светитеље и Свето Предање Цркве од Истока. Шешељ је својевремено позивао Српску православну Цркву да се политички огласи, тек када се региструје као политичка странка.

За Шешеља је Србија, оно што је Србија била за Зорана Ђинђића и што је још увек за Александра Вучића: правно лице и добит; туђина која омугућава прескакање степеница и страначке аквизицијске комбинације; медијско опсенарство; буџетски статус; властохлепље; престонички сајам књига…

Осим у Хагу у којем се саможртвено држао херојски, Шешељ „на слободи” никад, и ни у чему научном није био ни први, ни најбољи. А толико је желео. Тако, рецимо, Јован И. Деретић, премда родословни херцеговачки Србин, мотивисан америчким синекурама и сопственим самообманама, конзистентније сведочи реалност српског научног идолопоклонства и верског паганизма и од самог Војислава Шешеља.

Из презира према Светитељима који му као непокајаном човеку нису ни доступни, нити разумљиви, поникла је његова ничеовска потчињеност демону противречја. Шешељ је аутор многобројних духовно болесних медијских и идеолошких патената својствених западњачкој концепцији српства: инсталирао је међу Србе култ медијског простачког свезнања, отац је патриотизма без богољубља и човекољубља, родоначелник је марксистичко-републиканског четништва, један је од покретача русофилије без Богочовека, Пресвете Богородице и Светог Георгија, преузима предузеће чији је оснивач Радмило Богдановић, које се бави политичким услугама, прометом и пропагандом за потребе сваке власти, за ефективу.

Најзападнији Шешељев идеолошки производ не представљају ни његове богозаборавне књиге, ни његова странка, већ идолопоклонички кадрови. У време ово, Шешељ је један од успешнијих манипулатора и произвођача обезбоженог среброљубивог полусвета без праве вере и без професије.

После финансијско-безбедносне западне подршке, настала је хипнотизерска странка финансијских Срба, коју је почетним политичким медиокритетима опремио управо Војислав Шешељ. Јавно-комунално запослени обезбожени радикал у сусрету са новцем, постаје још безбожнији национални европејац (напредњак). А напредњаку је све дозвољено: да шизоидно расцепљен седи на две западне столице пишући истовремено ћирилицом и латиницом; да зарад стабилности западног Балкана страначки ради на потпуној десуверенизацији окупиране државе Србије; да пропагира здравље деце живом затрованим вакцинама; да сведочи породични дух сатанске параде содомита; да афирмише демонску просвету и одузимање деце од родитеља; да указује на хомосексуално правоверје Ане Брнабић, да подржава свесрпску народну душу новосадског exit-a и ђавопоклону промену Богом одређеног људског пола …

Свим плодовима Шешељевих идолопоклонстава и манипулација највише се духовно затровао сам Шешељ.

Његов политички син на власти у Србији главни је западни менаџер дефинитивног раскосовљавања петооктобарске Србије, који се унутар медија лавовски, јеленски и зајечарски бори за интересе грађана.

И док председник Србије прелашћено верује да Александар Вучић одолева свим западним притисцима потписивањем противуставних Бриселских и НАТО споразума и склапањем коалиција са арбанашким ратним злочинцима, хонорарни сарадник Шешељ себе убеђује да је могуће истовремено служити блеризованом, клинтонизованом, меркелизованом и монтенегризованом господар Вучићу и српској држави! Осим новца, као да се назире и дубља душевно-емотивна повезаност две радикално патолошке природе. У ширем смислу, Вучић је поновљени Шешељ, јер је шешељевски настрано преиспуњен осећањем искључивости, супарништва, зависти и сујете! И шешељевски болесно не трпи политичку конкуренцију, за коју би волео да ни физички, ни формално-правно не постоји! Вучић се шешељевски самоуништава противречним маштањем да је и изван медија могуће истовремено бити вечно мртви издајник и вечно живи заточеник Косовског завета. Шешељ га у томе разуме, јер је и он фаустовски мењао Српски завет са Богом Цркве, за мамонизам монетарног завета са Велијаром и Вучићем, уверавајући себе да је интелектуално, научно или идеолошки остао веран српском народу!

Али, нема Заветног Српства без Христа и Цркве Његове.

Све што су богоусиновљени Свети Срби вековима жртвовањем градили и стварали, то ововремени обезбожени Срби раскивају, разграђују и раздају, не признајући себи да је бити власт у Србији као пријатељ или као човек Запада, болест са високим степеном смртног исхода.

Евроатланска христоборачка Србија, плод је освете несветих над Светима.

Без обзира шта океан таме и несмирења у телу Војислава Шешеља буде сам о себи изговарао или мислио, у богочовечанској светлости Српскога завета са Оваплоћеним и Васкрслим Богочовеком, Шешељ се показује као историјски западњак и идолослужитељни житејски среброљубац без страха Божијег, увек на услузи властохлепној слави људској.

Стомакоугађање, медијска магија, скрибоманија или идеологија национализма српских новчаница не могу превазићи онтолошки ужас Шешељеве естрадне егзистенције без Бога.

Јер, само је Цар Небески, Дух Свети Утешитељ.

Павле Ботић

НАПОМЕНА: Други део наслова је редакцијски

 

 

9 коментара


  1. Ahahahahahhaa, kakva gluposti i idiotizam??? Šešelj služi zapadu??? 🙂

     
    Одговори

  2. Rođen je 1954. godine, u siromašnoj porodici, u Sarajevu. Porodica Šešelj, koja potiče iz Hercegovine — iz sela Mareva Ljut u Popovom polju, nadomak sela Zavala — živela je u sklopu stare železničke stanice jer je otac Nikola bio kondukter u ŽTP-u Sarajevo, a majka Danica (devojačko Misita) brinula o Vojislavu i njegovoj sestri Dragici. Kršten je 25. novembra 1955. u manastiru Zavala. Nosi ime po dedi Vojislavu. Krsne knjige porodice Šešelj su tokom rata prebačene u manastir Tvrdoš.
    Istina o Sarajevskom HRVATU, Voislavu Šešelju. Voislav Šešelj je prvi put došao u Beograd, januara 1983 godine. Tom prilikom Vuk Drašković pravi intervju sa njim, za “Omladinske novine”. Na pitanje “šata je po nacionalnosti”, Šešelj odgovara : “Jugosloven hrvatskog porekla”. Po izlasku iz zatvora u Zenici I preseljenja u Srbiju, Šešelj postaje član “Hrvatskog socijaloškog društva” I drži seriju predavanja po Zagrebu, kao član Hrvatskog socijaloškog društva. Na svetu postoje 24 osobe koje se preivaju Šešelj, sve su Hrvati I katolici osim Voislava Šešelja. Šešeljeva rođena tetka živi u Zagrebu , Hrvatica je I katolkinja I čudi se Voislavu koji kaže da je Srbin.

     
    Одговори

  3. Svaka šuša da sebi za pravo da komentariše političke postupke Vojislava Šešelja ne bi li dobili malo prostora. A posebno autor teksta čiji je Šešelj idol bio, a sada je spreman da ga naziva Hrvatom i koristi se najgorim lažima koje su protiv Šešelja korisitili od Vuka do najgore dosovske kamarile.

     
    Одговори

  4. Како вас не мрзи да пишете глупости?! Уместо српски и културни ставите назив издајнички клуб.

     
    Одговори

  5. Као и некада, тако и данас, против Војислава Шешеља су сва средства дозвољена. Па и најгоре лажи које пласирају квазинационалисти блиски ДОС-овским квазинационалним партијама. Ништа не би било чудно да овај аутор текста није о Војиславу Шешељу говорио као свесрпском хероју, а данас доводи у питање његово порекло, знање и политичку поткованост. Овакав текст говори само о аутору и ономе кој је текст окачио, а будући да данима каче текстове против Војислава Шешеља ваљда је свима јасно одакле то долази.
    Што се тиче текста имамо памфлет свих лажи којима су се служили сви противници Војислава Шешеља чак и док је био заточен у Хашком казамату. Додуше Ботић је тада 2014. о Шешељу говорио о свесрпском јунаку, не доводећи у питање порекло и знање које поседује, на интернету постоји и видео снимци. Данас га у овом памфлету назива манипулатором, УДБА сарадником, безбожником и човеком скромног фонда речи, човеком који је више књига написао него прочитао. Читава артиљерија лажи против Војислава Шешеља на једном месту. На страну све али доводећи у питање национално порекло Војислава Шешеља показује одсуство било каквог морала код аутора чланка, на страну УДБА, Хрватство, сиромашан фонд речи, ЦИА и продаја Вучићу. Као да се радило на сакупљању свих могућих лажи на једном месту. Надам се да овакве текстове не штампате за џабе, јер ако већ пишете овако монструзне лажи и водите најпрљавију кампању, онда бар имајте користи – или очекујете искључиво политичку корист ваших страначких налогодаваца. Историја ће говорити о делима Војислава Шешеља и ако ништа бар о његовој 12-годишњој борби против Хашког казамата, одаљен од своје породице, деце и унука успео је да уради оно што нико раније није- да потпуно уништи и изврне Хашки казамат наопачке, вас, ваше страначке колеге и ваше шкработине историја неће ни упамтити, а народ који их буде читао врло брзо заборавити. Лажи кратко трају.

     
    Одговори

  6. Никако се не слажем да је В. Шешељ било какав а не идолослужитељ запада. Тамновао је скоро 12 година, ни крив ни дужан, тако је бар доказао на бесмисленом судском процесу у Хашком трибуналу. Западном, а ла инквизиторском суду за његове не само политичке противнике. Лако је из удобне фотеље одапињати отровне стрелице и то на доказаног противника хегемоније западних алавих сила. Треба ли подсећати да је у опскурном, инквизиторском трибуналу В. Шешељ био тешко оболио, поред срчаних проблема које су му се у хашким казамитима појавиле. Да му је тамо било добро сигурно не би оболио. Сваки човек, политичар нарочито, има својих грешака. Тако и В. Шешељ. Читајући овај испразан, неаргументован текст, стиче се утисак као да су га писале: Наташа Кандић, Соња Бисерко и слични србождери (ке)!?

     
    Одговори

  7. Не улазећи овом приликом у анализу Шешељеве епохе, овде је важна једна ствар, да је Југославија деведесетих година двадесетог столећа плански потпаљена, подривена, нападнута и насилно разбијена споља и изнутра и да је постала полигон завојевачког НАТО пакта и тз. западног новог светског поретка. Српски народ се морао истовремено бранити од домаћих терориста- сепаратиста, које су организовали и усмеравали извесни представници западног естаблишмента и борити се противу завојевачког НАТО пакта. Разуме се, да је за отпор западним империјалистима и НАТО пакту цео цех платио ни крив ни дужан обесправљени и окупирани несрећни српски народ. Оно што треба имати на уму је да су западни империјалисти пројектовали планове и намере у другој половини деветнаестог столећа, да српски народ избришу из групе слободних европских народа и да га потпуно униште, морално и биолошки (Види: Pierre Virion, Bientot un gouvernement mondial? – Une super et contre-eglise, Paris, France, 1967).

    У овом контексту ваља рећи да су извесне компрадорске политичаре и фабијанско-коминтерновску аутоколонијалну интелигенцију организовали, усмеравали и контролисали западно-европски и амерички империјалисти преко извесних окултних, идолатриских, домаћих и туђинских издајничких структура у Београду-Јосипграду и да су осакатили, окупирали, понизили и обесправили наш несрећни србски народ.

    Између осталог, поменули бисмо проф. др Јована Ђорђевића (1908-1989), Павловог и Брозовог експерта за „федералистичко уређење“, који је рођен Београду у чиновничкој породици, која води порекло по оцу из Шабца а по мајци из Панчева. На Универзитет је ступио и то на Правни факултет 1927 а завршио 1937 године. Од краја 1931 до краја 1933 године провео је у Паризу, где је на правном факултету свршио докторат из јавног права. При повратку из Париза, крајем 1933, ступио је на одслужење војног рока у Крагујевцу. Кад је свршио војни рок, вратио се у Београд и запослио као
    преводилац у Министарству финансија. Крајем 1935 изабран је за доцента Правног факултета у Београду на катедри „Уставно и државно право“. У току 1938. године пријавио се на конкурс Рокфелерове научне фондације за годишњу стипендију у циљу научног усавршавања као “visiting professor”. На препоруку његових париских професора, Ситон Ватсона и г. Слободана Јовановића и на основу научних радова, изабран је као једини питомац из Југославије. Ђорђевић је у Енглеској провео 3 месеца 1938 године. У Сједињеним Америчким Државама провео је у току 1939 године 9 месеци. У Енглеској, поглавито у Лондону, радио је на упознавању енглеске политичке науке, на усавршавању језика и упознавању људи и прилика. А, нарочито, на испитивању шта се све у
    Енглеској писало о предмету који је био главни проблем његовог научног изучавања: о федерализму.

    Од његовог активног рада било је ово: одржао је по једно предавање у чувеној „Лондонској школи за економске и друштвене науке“ и у Оксфордском Универзитету. Тема је била Уставни развој Југославије и стање друштвених наука у нашој земљи. Ђорђевић је био присталица југословенског федерализма на аустроугарски, фабијански, интермариумски и коминтерновски начин.

    Да би се добро упознао са Енглеском и енглеском науком, на препоруку Ситон Ватсона, професора Лондонског Универзитета и саме Управе Рокфелерове задужбине, разговарао је у Лондону са многим научницима, професорима, високим чиновницима и посланицима. Тако је имао прилику да подуже разговара и са Атлијем о политичким приликама у свету, у Енглеској и Југославији.

    Предмет његовог изучавања је обухватао: амерички федерализам. Дошао је у додир 1939/40 године и са извесним фабијанско-коминтерновским бечко-берлинским марксистима баљезгарима тзв. „великим кадровима“ и „великим изабраницима“ великохрватске, србофобичне, колонијалне и рајетинске Комунистичке Партије Југославије, која је осакатила српски народ и лишила супстанце стварајући нове нације.

    Имајући на уму закулисни, подривачки и потпаљивачки рад фабијанског естаблишмента у Лондону, енглеског интелиџенс сервиса и Форињ офиса у којем су седели „најбољи експерти“ за федералистичко уређење у свету “ – “World federalist”, њихов утицај почео је да се осећа и на Балкану у извесним закулисним збивањима деветнаестог и двадесетог столећа. Посебно 1903. године када су Енглези створили Балкански комитет – “Balkan Committee”, чији је центар био у Лондону. По њиховом пројекту настала је
    „Млада Босна“, „Црна Рука“, „Бугарска Балканска Лига“ и „Млада Турска“ – “Young Turks” and as the “Young Ottomans”, која је основана у Паризу 1865/67 у склопу „Мацинијевог Европског Револуционарног Комитета“ – “Mazzinini’s European Revolutionary Committee”. Лидер „Младе Турске“ је био Emmanuel Carasso, који је био велики мајстор у македонској масонској ложи у Солуну „Македонија Ускрсла“ – “Macedonia Risorta”, која је била тесно повезана са „Великим Оријентом“ Италије и Француске, као и са „Сједињеном Великом Ложом“ у Лондону.

    У тзв. „Балканском комитету“ који је основан 1903. године седели су људи који нам нису били пријатељи: „Prime Minister William Gladstone, Sir Edward Grey, Aubrey Herbert, Noel Buxton, James David Bourcher, Arthur Evans, R. W. Seton-Watson, Henry Wickham Steed, William Miller, Aubrey Herbert, Mark Sykes, Esme Howard, Propaganda chief John Buchan (Lord Tweedsmuir), James D. Bourchier, Correspondent for the London Time, M. Poncare, Combes, Delcasse, Briand, Viviani, Millerande, Miss Durham, Edward Boyle…“ ( Види: E. N. How the British Started World War I, U.S.A., 1999).

    Додајмо овоме, да је проф. др Јован Ђорђевић, рокфелеровац био познат као левичар у структури колонијалног, предратног, монархистичког, београдског, рајетинског, интернационалистичког и масонско-комунистичког естаблишмента и као уставотворац у Брозовој послератној, републиканској, трулој, буржоаској, робовласничкој, фабијанској, великохрватској, интермариумској и коминтерновској београдизованој-јосипградизованој Југославији и данашњој рајетинизованој и развратничкој Србији са
    извиканом фараонском могилом тзв. „кућом цвећа“ аустроугарског фелдвебела Јосипа Броза „Тита“ , где му се извесни окултисти и идолатристи и извесни „српски“ полтрони и данас клањају на срамоту јуначке Србије.

    На крају да видимо шта о Ђорђевићу каже Рад П. Рашанин и о срамном споразуму Цветковић-Мачек у значајној расправи која је објављена у „Американском Србобрану“ под насловом „Комунистичка Партија Југославије и национално питање – кроз призму комунистичке литературе, извора и докумената“, где између осталог стоји:

    „Ради се о томе да видимо какво је мишљење имао о споразуму Цветковић-Мачек и у вези са њим са делимичним решењем Хрватског питања и успоставом из њега проистекле и формиране Бановине Хрватске, један од главних владиних експерата и саветника који су на њему радили. Иначе комунистички сарадник, шпијун, дугогодишњеи симпатизер и заштитник, за време окупације њихов партијски радник, чланкописац и саветник. као строги илегалац у окупираном Београду др. Јован Ђорђевић, бивши предратни доцент београдског правног факултета, данас редовни професор истог и високи државни и партијски функционер, као што ћемо даље видети. Ово је важно утолико, што се кроз његово мишљење може скоро стопроцентно назрети и партијско мишљење по овоме најважнијем делу Националног питања Југославије, које и поред вечитог и празног истицања комунистичког братства и јединства доживљава баш у нашим садашњим данима своју најакутнију форму ( Да потсетимо на тзв. „Хрватско Пролеће“, Усташки покушај устанка у централној Босни 1973, Карађорђево и даље у вези са тим). Ђорђевић је у чију се детаљну биографију ми овога пута нећемо ближе упуштати, ухапшен августа месеца 1944 од стране српске Специјалне полиције у Београду ( радило се је о великој провали у комунистички техничко-пропагандни форум и апарат у Београду) као строги илегалац који је живео и скривао се пд лажним именима др. Нарко Петровић и др. Зоран Јовановић на која је наравно имао и све могуће најсавршеније фалсификоване исправе. Под истрагом и у притвору код српске полиције остао је све до 3 октобра 1944. Тада је од стране исте на њен захтев пре него што је Специјална полиција пред предсојећом Совјетском најездом напустила Београд одведен у Бели Поток под Авалом и тамо предат Михаиловићевој Команди Београда. Тамо се је како смо касније у емиграцији од извесних преживелих функционера те команде приватно сазнали, позвао на неко строго поверљиво наређење и тајну шифру за ту Команду надлежне владе Сл. Јовановића из Лондона. Према овом наређењу он је од владе и њеног претседника лично пок. Сл. Јовановића одређен и наређено му је да одржава везу и сарадњу са КПЈ ( Како би према Ђорђевићевој изјави на сасалушању код српске полиције Јовановићева влада имала при партији свога поузданог човека и како приликом коначног решавања статуса и будуће судбине државе Југославије не би пречани Србијанце надгласали и т. д. Ово су наводно били савети Сл, Јовановића његовом доценту, предратном ужем сараднику и пријатељу и некадашњем одличном ученику Ђорђевићу, када су се 1941 године последњи пут видели и још пре Јовановићевог напуштања земље опраштали). Било како било тек препредени, покварени и довитљиви Ђорђевић успео је да са овим убеди надлежне у команди Београда и да пре њиховог повлачења за Босну буде пуштен на слободу. Он се је одмах по совјетско-партизанском заузећу Београда, убрзо после 20 октобра 1944 године, пријавио надлежним факторима и одлично уновчио своју дугогодишњу а у првом реду ратну сарадњу са партијом. А партији су тада приликом формирања и преузимања нове власти били и те како потребни стручњаци Ђорђевићевих – способности, кова и карактера. Убрзо је постао помоћник министра за Конституанту, скупштински и правни саветник, законописац и заједно са својим шефом и пријатељем Мошом Пијаде доносилац свих њихових првих правилника и уредаба. Специјално оних из домена организовања нове власти и државне администрације и управе, коју су они заводили. Касније је постао и председник Врховног Законодавног Савета Југославије, задржавајући стално своју катедру редовног професора Правног факултета, постаје и редовни члан њихове назови академије наука, дипломатски и правни саветник при многим међународним комисијама и делегацијама. При томе најревноснији уживалац свих материјалних и политичких привилегија у вези да овим и носилац највећих комунистичких одликовања, поред предратног Св. Саве III степена са којим га је
    заобилазећи надлежног министра просвете, на своју руку и своју одговпрност Драгиша Цветковић одликовао…

    Конкректно у вези са питањем о споразуму Цветковић-Мачек, формирању Бановине хрватске и његовом личном мишљењу у вези са тим с обзиром да је он био поред пок. др. Михаила Илића и др. Ђорђа Тасића један о његових техничких и правних редактора изјавио је и својеручно написао следеће:
    ‘Познато је да је после т. зв. Споразума Цветковић Мачек парламент укинут и да је законодавна функција прешла на владу. Влада је постала законодавни орган. Крајем 1939 године и у првој половини 1940 године, док је ранија ситуација била стагнирала на западу, влада је намеравала да оствари обећање дато народу при доласку на власт кабинета Цветковић-Мачек и да изврши демократизацију земље. Отуда је она позвала као стручњаке државног права професоре: др. Михаила Илића, др. Ђорђа Тасића и мене и замолила нас да израдимо пројекте закона о демократизацији јавног живота. Ми смо израдили ове пројекте: Изборног Закона, Закона о штампи, Закона о удружењима и Закон о збору и договору.

    Пројекат Изборног закона је претрпео знатне измене у Министарском Савету и то у недемократском смислу, односно по жељи сваке партије да своје идеје спроведе. Овај пројекат је објављен, и као што се зна, никада није постао закон у правом смислу, управо није се применио. Остали пројекти су остали у пројектима. Као стручњак за федерализам давао сам своје мишљење у замршеним и тешким споровима по питању уређења Бановине Хрватске и њених односа као федералне јединице, са државом односно централном владом у Београду.

    Услед брзог и више политичког него уставно-правног формулисања основне уредбе о Бановини Хрватској као и услед недовољних познавања механизма и суштине федерације, а нарочито услед слабе и несигурне политичке базе споразума Цветковић-Мачек, сукоби и несугласице између Владе у Београду, управо њеног српског дела и Бановине у Загребу били су чести и сложени. Ми смо покушавали да у ову материју унесемо извесна правна правила и известан логични ред. Наравно оно што је политика кварила нису могли правници да поправе. У једном моменту услед недовршене структуре Федерације у Југославији и услед притиска српског јавног мњења, поверено нам је да израдимо и дефинитивно уобличавање државног преуређења. Ми смо израдили пројекат Словенске Јединице, и Српске Савезне Јединице. Српска Савезна Јединица, колико се сећам, имала се звати СРПСКЕ ЗЕМЉЕ, и предвиђала је широке самоуправе за извесне области у оквиру оног дела Југославије који је остао издавајањем Хрватске и Словеначке у засебне бановине. Као што се зна тај пројекат је остао пројекат. Као што се види тенденција т. зв. политицког законодавства имала је бити демократска, обогаћена модерним тековинама законодавства овога времена у демократским земљама. Тежња Уредбе о дефинитивном преуређењу земље је била да се, према постављеним начелима у Уредби о Бановини Хрватској изведе коначно федерално уређење, задовољавајући при томе интересе српског народа и тежње за аутономијом. Све то у перспективи тадашњих могућности, установа, владајућих схватања и политичких оквира…” (Види: Рад. П. Рашанин, Комунистичка партија Југославије и национално питање – кроз призму комунистичке литературе, извора и докумената, “Американски Србобран”, 29. март 1976, Pittsburgh, Pennsylvania, U.S.A.).

    Имајући у виду, да је са срамним споразумом Цветковић- Мачек, који је направљен у аугусту 1939 године, преварен, осакаћен и угрожен део српског народа, који је препуштен новоформираној Бановини Хрватској и стављен под хрватску власт и
    доминацију, што најбоље одсликава овај цитат проф. др Мирка М. Косића, где дословно стоји:

    ‘Они који 1918 године уобразише да могу ‘све до Граца’ дотераше са својом ‘државотворношћу’ дотле да је Хрватска Бановина 1939 била на неколико километара од Новог Сада и неколико десетина километара од Београда, а 1941 године ‘Независна Држава Хрватска’ у Земуну и на Дрини… А сада није више у питању да ли ће Хрвати бити ‘под Београдом’ нити само то колико ће од преживелих Срба бити у Хрватској, него да ли ће Југославија – ако је уопште буде било моћи имати не само председника владе којег не би хтео Загреб ( а Др. Мачек говори и Американцима и Словенцима да он од Срба ‘верује једино – Гилету из Ниш…’) него да ли би владалац могао бити онај који по схватању Загреба није довољно – ‘Југословен’… А када се зна нпр. да је Др. Мачек и 1939
    преговарао са Италијом ради отцепљења и још 1941 уочи рата и као члан Симовићеве владе у Београду са немачком обавештајном службом имао додира ради образовања Независне Државе Хрватске (Види: Vidi: W. Hagen, Die geheime Front,
    2, Aff. Nibelungen Verlag Linc und Wien, 1950, str. 231-33) онда је јасно колику важност он полаже на ‘југословенство’ владаоца…’ (Види: Проф. Мирко М. Косић, Заблуде и замагљивања у нашој политици, ‘Завичај’, год. I I, број 14, октобар 1953, San Fernando,
    California, U.S.A).

    Што се тиче Уредбе о Бановини Хрватској нарочито је интересантна расправа Јована Пејина, коју је објавио под насловом „Српски отпор Мачековом сепаратизму 1940”, где између осталог стоји:

    „Уредба о Бановини Хрватској објављена је 29. августа 1939. у Службеним новинама Краљевине Југославије. Мачек је 29. августа дао изјаву у Хрватском сабору да питање територија није дато дефинитивно и да је остало отворено.
    Да би постигао што већи успех у комадању Југославије одмах после потписивања споразума и објављивања указа 26. августа о образовању Бановине Хрватске, организације ХСС приступиле су растурању Соколског друштва у новоствореној бановини
    због његовог општејугословенског карактера, а затим је извршен притисак на српске организације које су једна за другом распуштане.

    Растурање српских родољубивих организација био је први корак ка предстојећем прогону Срба. Чиновници, просветни радници и виђенији Срби били су изложени малтретирањима на радним местима, а почела су и малтретирања њихових породица. Овај прогон бановинских власти који је спроводила ХСС окренуо се и ка Хрватима југословенске оријентације, што је довело до исељавања из Хрватске у правцу Београда и Србије из разлога личне сигурности и егзистенције…

    Немачки подаци, у којима се анализирају тадашња збивања, забележили су сукобе између Срба и Хрвата и последице преношења државних послова из министарства у Београду на бановинске органе, затим, око 1500 службеника, инжењера, трговачких и индустријскиј службеника, 800 наставника, све Срби, били су отпуштени из службе у Хрватској са забраном да се било чиме баве, што је изазвало незадовољство у Србији и међу Србима у Хрватској.

    У овом малтретирању грађана, Мачекова Грађанска заштита одиграла је виду улогу. Поједини њени чланови, са или без вођа, слали су истакнутим Србима и Хрватима-Југословенима анонимна писма у којима им се прети смртном казном уколико не напусте Бановину. Убиства су била доказ да писма нису празна претња.

    Бојкотоване су радње које су држали трговци Срби, као и производи из Србије. Поред тога, поједина гласила ХСС јавно су износила мишљења да је Бановина тек почетак остваривања хрватског народног програма.

    Разне вести о намерама хаесесоваца према суседним територијама Босне и Херцеговине, Војводине и Црне Горе, а затим претња онима који сумњају у Бановину Хрватску и ХСС, узнемириле су Србе. Нарочито у крајевима где је уочи пада Хабсбуршке Монархије пружен снажан отпор властима и из чији средина је потекао велик број добровољаца у српској војсци у време ослободилачких ратова 1912-1918. Врхунац осећања несигурности за Србе био је када су проглашени за мањину у Хрватској.

    Због тога су Срби у Книнској крајини приступили мерама да се заштите.
    Први корак учинила је Српска православвна црква. Епархијски савјет епархије Далматинске 7. марта 1940. донео је резолуцију којом је подржао Светосавску посланицу епископа Иринеја „која је истински став народа Епархије далматинске“, а која се односи на будућност оног дела српског живља који се нашао у границама новостворене бановине. Посланица је истовремено значила и програм рад за будућност Срба у Далмацији.

    Поред тога, епископ далматински Иринеј обратио се писмом др Федору Никићу, професору универзитета, у којем га моли да му се пошаље што већи број књига које је издало Министарство просвете поводом 550. годишњице Косовске битке. „Молим да што већи број примерака буде послат мени за овај грешни народ, чије се писмо овде јавно назива ‘смрдљивом ћирилицом’ па се као такво избаци из школа“.

    Поред црквеним власти Далматинске епархије Српске православне цркве, сам народ је почео да се самоорганизује. Разлог овом самоорганизовању, после многих зборова у лето и јесен 1940. у Книну, Косову, Ђеврскама, Кистањама, Жегару, Грчком Исламу, Бенковцу и Жагровићу и организовања посебног тела „Комисија спаса Срба Сјеверне Далмације“, треба тражити у чињеници да су око 1400 наоружаних припадника ХСС-овске Сељачке заштите постали опасни по живот и сигурност појединаца, у првом реду Срба.

    Свој рад Комисија је започела прикупљањем потписа са зах да се срез Книн и Бековац прикључе Врбаској бановини. Захтев почиње:

    Ми Срби Книна, општине Кинн, среза Книн, бивше Бановине приморске сад Хрватске желимо одвајање из Бановине Хрватске и присаједињење Бановини врбаској, односно Србији (Напонена: Докуменат су потписали између осталих Срба северне Далмације, Берић Ј. Бранко, Ненад С. Синобад, Јово Милинчић, Сава Ђ. Омчикус, Владан Ј. Берић, Петар Ј. Бјеговић, Анте Монти, Александар Јовић, Владимир Кусовац, Васо Маглов, Марко Мијаковац, Јован Миливојевић, Ђуро Пуповац, Владе Шибић, Рајко Синобад-Јанковић, Симо Чолаковић, Душан Ћурувија, Лука Д. Кабић, Миле С. Медаковић, Илија Маглов пок. Ђурђа, Миле Ожеговић, Андрија Убавић, Пава И. Петковић, Ђуро Костић, Милојко Бркић, Др. Тоде Новаковић, Др. Чедомил Новаковић, Симо Поповић, Проф. Перо Шегота, Јово Ђ. Војновић, Јандре Јелић, Душан Ј. Сунајко, Јово Сунајко пок Илије, Миле Ћурувија, Лука Н. Новаковић, Јово Марјановић, Раде Деспот, Ђуро Радуловић, Милош Пуповац, Ђуро Марић пок. Тодора, Стеван Маглов, Цимо Цвијетић, Ђуро Ожеговић, Миле Ожеговић пок. Стевана, Раде Радуловић п. Милутина, Милан Бједов, Милан Шолаја, Симо Радић, Душан Чеко, Марко Амановић, Јован Јарамаз Стеванов, Стево Рађеновић Милин, Јово Берић, Милан Гламочлија, Милан Бујатовић, Бранко Јелић, Богдан Бандић, Душан-Божо Петковић, Јандрија Букоровић пок. Јована Никола С. Растовић… Докуменат се налази у Архиву Југославије/Србије у Београду, – п.п).

    Затим следе потписи старешина породица. Захтев је рађен за свако насеље посебно. У срезу Книн укупно је потписало захтев 4537 старешина породица из 23 насеља и то: Книн 74, Отон 98, Оћестово 116, Жагровић 222, Радучић 103, Марковац 87, Рамљане 124, Орлић, Голубић 377, Звијеринац 71, Турић 75, Полача 254, Уздоље 212, Бишкупија 291, Ковачић 184, Книнско поље 81, Стрмица 363, Плавно 559, Пађене 175, Врбник 208, Риђане 100, Мокро Поље 456, и Радљевац 123.

    Да би се добила права слика захтева и воље становништва Книнске крајине, потписе старешина породице треба помножити са броје чланова породица, а према попису становништва из 1931. он је износио 6,6. За присаједињење Врбаској бановини изјаснило се око 30.000 становника Книнске крајине (Види: Јован Пејин, Српски отпор Мачековом сепаратизм 1940, „Интервју“, бр. 242, Београд, 14. септембар 1990, стр. 24-26).

    С обзиром и на то, да је проф. др Јован Ђорђевић, Рокфелеров стипендиста, био аутор „Организационог питања Комунистичке Партије Југославије“ на којем је радио по извесним информацијама уочи и у току Другог светског рата, где између осталог стоји:

    „ Шта је ћелија? … Ћелију сачињавају чланови Партије, чланови ћелије. Број чланова ћелије је најмање три, то је најнижа граница броја чланова Партије који сачињавају једну ћелију…

    На челу сваке ћелије налази се секретар ћелије. Он руководи радом ћелије…Дакле, ћелија је основна партијска организација у саставу једне организације (реонске, месне, среске, окружне), она је основни део једне организоване целине ( читаве
    Партије)…“

    „Рекли смо да је ћелија основна партијска организација. Она улази у јединствени систем организација, са нижим и вишим форумима, које сачињавају Партију.

    Тај јединствени систем организације наше Комунистичке Партије Југославије данас изгледа овако:

    Највиши Партијски форум јесте: Централни Комитет Комунистичке Парије Југославије. Он руководи радом свих партијских организација у Југославији, на чијем челу стоје:

    За Словеначку: Централни Комитет Комунистичке Партије Словеначке.
    За Хрватску: Централни Комитет Комунистичке Партије Хрватске.
    За Македонију: Централни Комитет Комунистичке Партије Македоније.
    За Србију: Покрајински Комитет Комунистичке Партије Југославије за Србију.
    За Црну Гору: Покрајински Комитет Комунистичке Партије Југославије за Црну Гору.
    За Босну и Херцеговину: Покрајински Комитет Комунистичке Партије Југославије за Босну и Херцеговину.
    За Војводину: Покрајински Комитерт Комунистичке Партије Југославије за Војводину.
    За Косово и Метохију: Обласни Комитет Комунистичке Партије Југославије за Косово и Метохију.

    Дајући Централне Комитете Словеначкој, Хрватској и Македонији К.П.Ј. потврђује делом свој став о решењу националног питања у Југославији. Национални Централни (Словеначка, Хрватска и Македонија) и Покрајински Србија, Црна Гора) као и Покрајински (Босна и Херцеговина, Војводина), и Обласни (Косово и Метохија) имају у свом саставу Покрајинске, Обласне, Окружне, Среске, Месне, Општинске и Реонске Комитете…“ ( Види: Организационо питање Комунистичке Партије Југославије, Издање Покрајинског Комитета Комунистичке Партије Југославије за Србију, Београд. 1943).

    У овом контексту бисмо напоменули да се комунистички пројекат у односу на србски народ у потпуности поклапао са Maчековим, Павелићевим, Брозовим великохрватским усташко-комунистичким, фабијанско-коминтерновским, интермаријумским пројектом што сведочи између осталог и Четврта конференција Комунистичке Партије Југославије, где дословно стоји:

    „ПИСМА ЦК КПЈ ПОКРАЈИНСКИМ КОМИТЕТИМА ЗА ХРВАТСКУ И ДАЛМАЦИЈУ О УКЉУЧИВАНЈУ БАЊАЛУЧКЕ И НЕКИХ ДРУГИХ
    ПАРТИЈСКИХ ОРГАНИЗАЦИЈА БОСНЕ И ХЕРЦЕГОВИНЕ У КП ХРВАТСКЕ

    5. фебруар 1935. „Драги другови! IV Конференција наше партије донијела је између осталих, веома важну одлуку о реорганизацији наше партије, односно оснивању комунистичких партија Хрватске и Словеније…

    Питање разграничења. У КП Словеније ући ће организације на територију наставаном Словенцима у Југославији, тј. на територију данашњег ПК Словеније. У КП Хрватске ући ће све организације у Хрватској и Славонији, укључујући Вуковар и Винковце, затим све организације у Далмацији, укључивши Дубровник, и напокон Бањалука, Ливно, Дувно, десна обала Херцеговине искључујући Мостар, тј. западне области Босне и Херцеговине, насељене хрватским становништвом, које граничи са Далмацијом. Ако евентуално накнадно искрсне питање припадности којег мјеста односно организације у тим пограничним областима ЦК КПЈ ће донијети специјално рјешење о томе…“
    (Види: Зборник Хисторијског института Славоније, бр. 10, 1973; према: У. Даниловић, Сјећања, II, На партијском раду у Босни и Херцеговини, приредио: З. Антоние, Београд, 1987, 200—202).

     
    Одговори

  8. Презентовани материјал г. Буковића нам не помаже нарочито, већ још већма замагљује ситуацију.
    За разумевање шта се заиста дешавало најбоље штиво је „Диктатура краља Александра“ Светозара Прибићевића. Из тог исповедног сведочења (да је знао какве ће доказе самоиздаје „западних Срба“ оставити, сигурно се не би ни лаћао пера).
    Светозар Прибићевић је претеча, политички зачетник онога што сам ја назвао 2001. године „аутошовинизмом“.
    Елем, не би Хрвати ништа могли урадити да нису снажно подржани од већине пречанских Срба.
    1) Имајте у виду да по борбености, подршци (новчаној) ратним напорима АУ, па и злочинима, Срби из прека нису много заостајали са Хрватима или мађарима. Чеси су на пример, били много бољи.
    2) Кључни моменат је био 1928. када је краљ Александар хтео да изврши АМПУТАЦИЈУ СЛОВЕНАЧКЕ И ХРВАТСКЕ и заокружи српску државу. (Треба имати у виду да се у то време говорило о Далматинцима и Хрватима као о посебним ентитетима). Словенцима овај Краљев план није одговарао јер нису били сигурни од агресивног аустрофашизма, Хрватима је било мало територија. У таквој ситуацији одлучујући је био став Срба, који су на челу са Светозаром Прибићевићем и његовом СДС, Мачековим прирепком, жустро стали на страну Хрвата, а против, цитирам С.П. „великосрбијанске хегемоније“. Оваква сулуда политика се касније показала и као самоубилачка.
    3) Могу се наводити подаци о противљењу дела Срба формирању бановине Хрватске, али их треба свести на реалну меру. Истина је да се 30.000 Срба побунило против припајања њихових општина бановини Хрватској. Међутим, у тој творевини је живело 850.000 Срба. Зашто се осталих 820.000 (или 96%) није побунило, и од бановине Хрватске (реално зачетка велике хрватске државе) не би било ништа! (Нап: Сремци су нпр једноставно одбили да уђу у састав б. Хрватске).
    Такође, зашто се прећуткује да су у преговорима око формирања Бановине са хрватске стране опет жустро учествовали и Срби? Да ли може да се разуме колико је то у целој збрци слабило позицију централне власти? Фактички спор се исказао као сукоб Србијанаца и хрватско-српске коалиције. Да „чорба буде гушћа“ чак су се неки муслимани показали бољим Србима од „љутих Крајишника“. Најоштрији противник стварања бановине Хрватске са тих простора је био политичар Мехмед Спахо, који је вероватно због тога убијен (отрован)!
    4) Треба разумети да је национални идентитет западних Срба већ тада био дубоко нагрижен. Не сасвим уништен, али веома оштећен. Оно што називамо „другосрбијанштином“ у Србији јављало сасвим ретко, као екстрем или ексцентричност. Рецимо, фудбалер Милутин Ивковић, коме је постхумно накалемљено да је био комуниста, а заправо је био нека врста социјал-демократе са благом дозом „другосрбијанства“. Он је нпр. једини био против да се седиште Фудбалског савеза премести из Загреба у Београд. То му није сметало да се часно бори у Монтевидеу. Оно што се прећуткује је да су сви српски клубови са простора садашње БиХ, стали на хрватску страну. Тако је Славко Загорац, члан чисто српске ФК „Славија“ из Сарајева одбио да игра за нашу репрезентацију у Уругвају. Касније капетан ногометне репрезентације НДХ је био Србин Мирко Кокотовић, који је за ово прегнуће после рата кажњен тако што је био капитен Динама.
    Моного је горе када се са спортског пређе на војни терен. Скоро сви Срби, бивши часници КундК монархије, па и поратни кадрови, чим је избио рат, издали целину свог народа и приступили војним постројбама НДХ, без обзира шта су Хрвати радили од српског народа. Тринаест генерала!!! Па то је уникум!
    Срби из прека нису подељени како се обично мисли да два дела патриоте и комунисте, већ на три дела патриоте, комунисте и усташе.
    5) Затим се око формирања Бановине Хрватске губи реални геополитички контекст. Сама чињеница да је Бановина Хрватска формирана ДАН РАНИЈЕ ПРЕ ИЗБИЈАЊА WW2, све говори. Мачек је претио грађанским ратом који очито, из претходно наведеног се јасно види, не би био српско-хрватски, већ српско-хрватско/српски. И не треба сумњати да би се у сукоб моментално умешале све околне „заинтересоване“ државе, зна се на чијој страни. Колико би такав сукоб коштао још српских глава? Све због самоуништавајуће „парадигме“ западних Срба.
    Светозар Прибићевић је бранио Анту Павелића тврдећи да је у питању „умерени политичар, жртва великосрбијанске репресије“. Када је изнио рат, Хрвати Анте Павелића су буквално масакрирали Прибићевиће. И шта се десило? Преживели Прибићевићи су се прикључили Титу у даљој борби против „великосрбијанске хегемоније“ и шире „братство-јединство“. Исти случај се догодио са фамилијом задртог аустроугара верног „хрватској домовини“ фелдмаршала Светозара Боројевића от Бојне, са додатком да су Хрвати раскопали гроб фелдмаршала от Бојне и кости му разбацали керовима. Стокхолмски синдром је блага лимунада наспрам „Банијског синдрома“.

    У закључку, слободно се може рећи да актуелни политички кадар кој држи Србију под окупацијом, без обзира да ли су на власти или фингирају опозицију, конзумира све најгоре „одлике“ националне дегенерације пречанских Срба. Шешељ је само најодвратнији манекен, не обавезно и најгори међу најгорима.

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!

WordPress spam blocked by CleanTalk.