Симо Крајишник: Рецензија филма Нељубав или Loveless (2017)

Звјагинцев није Тарковски. Таква поређења су наивна, неумесна и површна Тарковски је Русија, метафизика, филозофија, хришћанство, духовност, православље. Звјагинцев је талентовани режисер који снима одличне филмове.

Нељубав је једно врхунско филмско остварење, ако га посматрамо као породичну драму, исечак из живота једне руске, модерне породице средње класе. Међутим, није то само портрет декаденције и пропасти руске породице, него један универзални портрет света Модерне и њених друштвених закона. Начин на који Звјагинцев слика ову своју универзалну слику је ванвременски, емотиван, моћан,  директан и без патетике. Питање је да ли тренутно у свету постоји режисер који оваквом вештином, обичног гледаоца претвара у учесника свога филма.

Брачни пар, Борис и Жења, су у процесу развода. Њих двоје се гаде једно другом и пуни су мржње и презира. Обоје имају нове партнере, па се из тог разлога, њихов дванаестогодишњи син Аљоша, не уклапа ни у чију визију нове породице и живота. Он је просто вишак, плод животне заблуде двоје несрећних људи који су изгубили компас. Аљоша је постао само оружје манипулације, и они га посматрају само као средство, као обичан предмет коме је истекао рок употребе.

Сцена у којој Аљоша у купатилу плаче док слуша родитељску свађу је застрашујућа. То је сцена дечије спознаје живота без љубави, живота без Бога. Дете које то осети, постаје мртво изнутра. Његов живот постаје пакао и он мора да тражи излаз из тог земаљског ужаса.

Како се филм одмотава, видимо да је тај ланац нељубави наследан. Борис нема никог од родбине, а Жења има мајку са којом не разговара већ неколико година, и која према њој не гаји никаква осећања, осим хладноће и параноичног презира.

Жења преузима модел своје мајке у васпитавању Аљоше. Она је хладна, ретко комуницира са њим, а и када то чини, не скида поглед са свог мобилног телефона.

Борис и Жења су класични представници модерног брака отуђеног од својих хришћанских корена и схваћеног као заједнице људи који се међусобно поштују, разумеју и жртвују у име те Божије заједнице. Модерни брак је средство за испуњавање личних, индивидуалних циљева и када се ти уски, себични циљеви остваре, брак губи своју сврху и постаје сметња модерним супружницима. Такав брак је само форма, без суштине. Мртво слово на папиру које ће пре или касније произвести већу или мању мржњу међу брачним парнетрима. Такав брак никада и није био заједница у правом смислу речи, јер никада није било заједничке свести о животу, смислу и жртви.

Звјагинцев у филму приказује још неколико модернистичких појава карактеристичних за декадентни свет у коме живимо. Поред наглашавања кадрова у којима Жења чачка мобилни телефон, Звјагинцев истиче и још једну модернистичку пошаст, а то је патолошко вођење рачуна о физичком изгледу као компензација за апсолутну духовну празнину.

Аљошино бекство од куће је телесна манифестација смрти коју је већ проживео у дубинама свог бића, схватајући да је, ни крив ни дужан, постао терет најближима. Чак ни овај акт несрећног детета не може да победи међусобну мржњу коју осећају његови родитељи. Они ни тада нису у стању да се фокусирају на њега, јер су заузети увредама и тешким речима на рачун оног другог.

При крају филма, постаје јасно да ни Борис ни Жења нису срећни ни у новим браковима у које су ушли. Тај ланац несреће и промашеног живота, отвара једно важно питање: да ли је модерни човек уопште у стању да воли?

Овде питање љубави морамо везати за појам жртве, јер да би се дошло до формуле љубави, прво је потребно развити свест о жртвовању за виши циљ, за другог, за заједницу. Може ли модерни човек то?

Вратићу се  на констатацију са почетка текста, да Звјагинцев, ипак, није Тарковски и неке ограде које вежем за његово дело.

С обзиром на то да ми Срби, врло добро знамо шта значи имати анационалну и апатридну културну квазиелиту, која ће на најгори начин портретисати сопствени народ само да би добила коју фестивалску награду или који долар више, тешко  можемо прећи преко неких ствари у филмовима Звјагинцева, без додатне анализе. То су дневнополитички, политички коректни моменти, који спуштају његов филм са оних висина на које су их  својевремно подизали Тарковски или Бергман. То су моменти који миришу на приземни аутошовинизам као средство додворавања Западу.

Неки од ,,српских“ филмова који смрде на тај одвратни леш аутошовинизма, су Буре барута, Кордон, Турнеја, Беса, Шишање итд.

Но, што се тиче самог филма Нељубав, на првом месту, напоменуо бих да могу разумети  и прихватити критику људи који,  кунући се у православље, живе у тоталном неморалу и пркосу према Богу. То су људи који су отпали од Христа, апостати, преваранти који се лажно представљају као Христови војници, а изнутра поткопавају хришћанске принципе и заједницу. Међутим, код Звјагинцева критика више иде у правцу критике самог православља као чињенице, него критике оних који су од православља отпали. То је јако битан моменат.

Даљи улазак на клизави терен дневне политике представља звучни запис са телевизора о рату у Украјини. Са филмског аспекта ово је споран моменат, али за неки западни фестивал, ово је велики плус.

И, на крају та сцена у којој Жења у мајици са натписом ,,Russia“ стаје на покретну траку и трчи у месту, симболизује Русију која фингира напредак, а у ствари посрће. Руски патриота као што је био покојни Балабанов, би овакву сцену можда и снимио, али би је искористио за критику власти, са руског патриотског становишта, а не са позиције западне, либералне, лудачке кошуље.

Све у свему, када је Звјагинцев у питању, ситуација је крајње сложена, па ми некако по инерцији, на памет падају стихови Фјодора Тјутчева:

 

Не може Русија умом да се схвати

општим се аршином измерити не да

њен лик је чудан и чудно те гледа

у Русију можеш само веровати.

Све у свему, ово је један моћан филм који који препоручујем сваком љубитељу квалитетне филмске материје, али уз једну дозу опрезности и спремности за аналитички приступ појединим сегментима филма.