Владислав Ђорђевић: „ПОЉЕ ЗА НЕОБУЗДАНУ ИГРУ ФАНТАЗИЈЕ”

I

Књига „Српска писма” (2006) др Петра Милосављевића садржи мноштво тачних података који су науци већ одавно добро познати. Добро је да се и шира читалачка публика с њима упозна. Проблем је у томе што се у њој поред тачних информација налазе и нетачне.

II

Први промашај „Српских писма” јесте ауторово лаковерно усвајање информација српских и руских псеудоисторичара. Тако он са одушевљењем пише да за генезу писмености у Европи треба познавати „графију Лепенског вира, винчанско писмо и више типова србице (односно прасловенског писма) која се развијала на евроазијским локалитетима, од Балкана и Подунавља до Мале Азије, Русије и Италије”.1 Али трезвени др Радивој Радић је упозорио: „Винчанско писмо не постоји, оно је само пожељна машта недовољно образованих аматера, Словени немају везе са винчанском цивилизацијом (кад је академик Драгослав Срејовић, археолог светског гласа, рекао да Лепенски вир нема везе са Србима, такви као што је Бранко В. обасули су га дрвљем и камењем) и, најпосле, Велесова књига на коју се славодобитно позива трапав је фалсификат инжењера Јурја П. Мирољубова, који је, као што сам више пута нагласио, у бриљантој студији згромио руски слависта Олег В. Трогов.”2 У овој реченици се Радић обрачунава са псеудоисторичарем Бранком В. али она се може односити и на Петра Милосављевића који пише у истом смислу.

Дакле, бесмислено је то што др Петар Милосављевић писма нађена на неким далеким локалитетима (нпр. у Малој Азији) подводи под назив – како то чини већ Светислав Билбија – „србица”. Нема ниједног озбиљног научника у свету који би та писма тако назвао.

У овом случају Петар Милосављевић излази из сфере науке и прелази у сферу мегаломаније. Он належе на руду псеудоисторичара, па једном пониженом народу нуди славну прошлост коју нико као такву не препознаје.

О псеудоисторијској литератури трезвено пише и др Сима М. Ћирковић у књизи „Срби међу европским народима” (2004): „Та псеудоисторијска литература није изумрла него је у свом последњем таласу настојала да интересовање за српску историју помери према најдубљој старини, где је отворено поље за необуздану игру фантазије.”3 To je савршено тачан опис интелектуалног прегнућа наших псеудоисторичара (Радивоје Пешић, Светислав Билбија, Олга ЛуковићПјановић, Весна Пешић, Јован И. Деретић. Слободан Јарчевић). Ако се овим дилетантима и може опростити упуштање у „необуздану игру фантазије”, то се не може једном угледном универзитетском професору. О заблудама псеудоисторичара учено и духовито пише др Радивој Радић у књигама „Срби пре Адама и после њега” (2003, 2005, 2011, 2015) и „Клио се стиди” (2016).

III

Др Петар Милосављевић некритички належе на руду псеудоисторичара и по томе што истиче вредност „Велесове књиге”. Он пише: „Нарочито је открићем Велесове књиге непобитно доказано да је постојање словенског писма старије од мисије солунске браће.”4 Чест је случај да аутори који нису сигурни у своје тврдње ту своју несигурност компензују јаким емотивним изразима. Пример је: „непобитно доказано”. Заправо, непобитно је доказано да је „Велесова књига” фалсификат. Писмо на тим тобожњим таблицама, које Милосављевић, следећи Пешића и Билбију, назива „влесовица”, јако подсећа на ћирилицу. То је заправо стилизована варијанта ћирилице – продукт невештог фалсификатора из XX века инжењера Јурја П. Мирољубова.

Чак и да је „влесовица” аутентично писмо, то још увек не би значило да се она може сврстати у „српска писма”, како то дилетантски чини др Петар Милосављевић. У том би случају она евентуално могла да се сврста у некакво прасловенско писмо.

Др Петар Милосављевић, подржавајући псеудоисторичаре, знатно је окрњио свој углед научног радника. Дозволио је да га заведу псеудоисторичари жељни публицитета. Он им је лаковерно поверовао.

IV

Још поразније је то што је др Петар Милосављевић хрватску латиницу прогласио изумом Вука Ст. Караџића. Он категорички тврди: „Прву реформу латинице у смеру оне којом се данас служимо начинио је Вук у Првом српском буквару (1827).”5 У том Вуковом делу не налази се никаква латиница. Напросто, Милосављевић је насео на један фалсификат направљен у XX веку. Oбмнаут, он продужује: „У реформисање латинице се затим укључио један Хрват: Људевит Гај.6 Заправо, Гај и круг Илира око њега и јесте примарно засужан за реформу латинице. Али Милосављевћ је доследан у својој заблуди тврдећи да је Гајева реформа „сагласна са Вуковом реформом латинице”.7

Ниједан истраживач до сада није приметио оно што је Милосављевић тобоже открио. То заправо није никаво „откриће”, јер Вук заправо није учинио никакву реформу латинице. Аутор је присиљен да призна да у „свом реформаторском тексту Гај није помињао Вука”.8 У контексту Милосављевићеве тезе то подразумева да је Гај био непоштен, да је прикривао од кога је ту латиницу преузео. Заправо, Гај се није позивао на Вука, јер Вук у његовим реформаторским пословима није играо никакву улогу.

Да је то тако доказује и сâм Вук. Ни у једном свом спису он не спомиње себе као аутора хрватске латинице. Штавише, у „Писмима Платону Атнацковићу” (1845), Вук отворено говори да би она, када би се побољшала, само умножила „Гајеву славу” (фуснота на стр. 23; заправо: 21).

Све то није довољно јасно заблуделом професору, па своју књигу закључује бесмисленом тврдњом: „У периоду превласти сербокроатистике погрешно је представљано да је Гај био први, главни, чак и једини реформатор латинице.”9 Е, да су само сербокроатисти знали оно што сада он зна! Заправо, погрешна је његова теза да је Вук „први, главни” реформатор латинице. Самообманути професор је неумољив. На самом крају књиге он подвлачи да је садашња латиница Јужних Словена „Вукова латиница из 1827. године”. То је ноторна бесмислица. У књижици „Први српски буквар” (1827) Вук не само да не даје „српску латиницу”, него штавише предлаже реформу ћириличког писма тако обазриво да у њему чак даје „Символ православне вере” и „Молитву Господњу” на старој ортографији – црквенословенској ћирилици. Њему тада није ни на крај памети било да православним Србима предлаже некакву реформисну латиницу. Ни у осталим његовим делима нема ни најмање назнаке да би он могао бити реформатор хрватске латинице.

V

Др Петар Mилосављевић је дозволио да га обману разни фалсификатори. Књигом „Српска писма” зашао је у „поље за необуздану игру фантазије”. Трезвеност налаже да га у тумарању тим пољем не следимо.

Библиографија

  1. Караџић, Вук, „Ковчежић за историју, језик и обичаје Срба сва три закона”, Штампарија Jерменскога манастира, Беч, 1849.

  2. Караџић, Вук (прев.), „Нови завјет”, Штампарија Јерменскога манастира, Беч, 1847.

  3. Kaраџић, Вук и Сава Текелија, „Писма Високопреосвештеноме господину Платону Атанацковићу”, Штампарија Јерменскога манастира, Беч, 1845.

  4. Караџић, Вук, „Први српски буквар”, Штампарија Јерменскога намастира, Беч, 1827.

  5. Караџић, Вук, „Српски рјечник”, Gedrudi bei den p.p. Armeniern, Беч, 1818.

  6. Караџић, Вук, „Српски рјечник”, Штампарија Јерменскогa намастира, Беч, 1852.

  7. Милосављевић, Петар, „Српска писма”, Бјеседа, Бања Лука, 2006; друго издање Мирослав, Београд, 2009.

  8. Радић, Радивој, „Клио се стиди”, Еволута, Београд, 2016.

  9. Радић, Радивој, „Срби пре Адама и после њега: историја једне злоупотребе: слово против ’новоромантичара’ ”, друго издање, Стубови културе, Београд, 2005.

  10. Стојановић, Љубомир, „Живот и рад Вука Стеф. Караџића”, Штампарија графичког завода „Макарије” А. Д., Београд – Земун, 1924.

  11. Ћирковић, Сима М., „Срби међу европским народима”, Equillibrium, Београд, 2004.

1 Петар Милосављевић, „Српска писма”, Бјеседа, Бања Лука, 2006; друго издање Мирослав, Београд, 2009, стр. 513.

2 Радивој Радић, „Клио се стиди”, Еволута, Београд, 2016, стр. 182.

3 Ћирковић, Сима М., „Срби међу европским народима”, Equillibrium, Београд, 2004, стр. XIV.

4 Петар Милосављевић, „Српска писма”, Бјеседа, Бања Лука, 2006; друго издање Мирослав, Београд, 2009, стр. 514.

5 Ibidem, стр. 516.

6 Ibidem, стр. 517.

7 Ibidem

8 Ibidem

9 Ibidem, стр. 519.

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!

WordPress spam blocked by CleanTalk.