Ко је изгубио на београдским изборима?

Победник београдских избора био је одавно познат. Још пре расписивања избора за Скупштину града Београда било је јасно ко ће на њима остварити убедљиву победу. Није било сумње да ће коалиција окупљена око СНС-а наставити да влада нашом престоницом.

Такође, било је скоро 100% извесно да се опозициони лидери неће моћи договорити око заједничког наступа на изборима. Нагађало се да ће опозиција ићи у 2 – 3 колоне. Наравно, очекивао се и одређен број изборних листа, назовимо их ничим изазваним, које би у изборној трци имале само један циљ – трчање за победника.

Знало се каква ће атмосфера пратити изборе.

Број гласача уписаних у изборни списак малте не једнак броју становника престонице. Подређен третман опозиције у медијима. Капиларни гласови које ће скупљати представници режима. Могућа куповина гласова . . . и све друге ружне појаве које прате сваке наше изборе.

И поред оваквог третмана, који их је сигурно очекивао, ниједна опозициона странка није позвала на бојкот избора. Све су на њима узеле учешће и тиме изборном процесу дале легитимитет.

 

Резултати избора

 

Избори су одржани. Може се рећи да су испунили очекивања. Највећи број прогноза се обистинио. Није било превеликих изненађења. Мањих је било. Ко је требало да победи – победио је. Губитник? Такође очекиван. Али пођимо редом.

Излазност је била 51,3%. С обзиром да је изборни списак гласача пребукиран – одлична. Мада, то је било очекивано. Ми, као народ, волимо изборе.

Цензус су прошле само 4 листе. 4 од 24 колико их је учествовало. Ово је једно од изненађења. Прогнозе су били да ће 6 изборних листа прескочити 5%.

Останак испод цензуса листе коју је предводила ДС је још једно изненађење. Први пут од поновног успостављања вишестраначја код нас, ДС није прешла изборни праг.

Цензус није прешла ни СРС. И то представља изненађење. Нагађало се да ће помоћ СРС-у да пређе цензус упутити нико други до владајуће гарнитуре. Испоставило се да су ова нагађања била погрешна.

По питању победника грешке није било. Убедљиву победу остварила је листа коју је предводио председник Србије, Александар Вучић. Поред ње, више од 5% су освојиле и листе окупљене око Ђиласа, Шапића и Дачића.

Пројектовани однос снага у градском парламенту:

  • Вучић:  64,
  • Ђилас:  26,
  • Шапић: 11,
  • Дачић:   9.

Власт 73, опозиција 37. Баш згодно.

 

Обрни – окрени, губитнику се исто пише

 

Ко је једини прави губитник београдских избора? И он се знао далеко пре расписивања истих. Народ. Обичан свет. Становници града Београда. Велика већина њих, без обзира на то кога симпатишу од политичких актера или их све једнако посматрају, те никоме од њих нису поверили свој глас.

Е, сад. Они који ускоро добијају метро да буду губитници избора. Како то?

Лепо. Брига припаднике наше политичке касте за обичан народ. Баш их брига.

Истина је да они ни пре нису много бринули о интересима обичног света. Али је истина и то да је пре обичан народ живео, како – тако, да није само водио грчевиту борбу да преживи. Као сад.

 

Губитниче, ниси сам!

 

Поред већег дела становника наше престонице, губитници смо и ми. Велика већина становника Србије. Утешили су Београђани овим сазнањем баш. Сад им је лакше. Сигурно.

За мало шта се на овом свету може рећи да је сигурно као што је сигурно да се ни после ових избора, који нису само локалног значаја, ствари на нашој политичкој сцени неће променити.

Све ће остати исто. Почев од припадника политичке касте.

Да ли ће неки од лидера и лидерчића странака које нису прескочиле цензус поднети оставку и повући се у задње редове своје странке? Јууу, наопако. Ако то уради, трпиће његов лични интерес, није ваљда луд. Мора остати близу „политике“.

Нису они криви. Ди би били.

 

Крива је власт

 

Радила је баш све да их онемогући, да је они не освоје. Није им дозволила наступ на медијима. Водила је против њих прљаву кампању. Организовала је чопоративни долазак на гласање. Куповала је гласове. . .

Викаће то на сав глас. Дерњаће се и за ствари за које имају и за које немају доказа. Али своју кривицу признати неће.

Неће признати да су и они то исто радили кад су на власти били. Да би и они то исто радили да су сада на власти.

Неће признати да је и њима, као пуноправним припадницима политичке касте, интерес, само лични интерес, битан. Идеологија? Није битна. Интерес државе? Јок. Интерес малог човека? Хехехе . . .

Ако су знали шта је све спремна да уради власт да онемогући промену, па зашто нису, бар из свог интереса, бојкотовали ове изборе?

 

Губитник из прикрајка

 

Е, то није било у интересу газдама наше свеукупне политичке касте. Страним „партнерима“. Они су веома задовољни са системом који је овде на снази. Они су га и инсталирали.

Нису, сигурно, у великом броју, као посматрачи званично, узели учешћа у овом изборном процесу да би потврдили суверенитет наш.

Систем добро ради. Даје резултате које они очекују. Зато не сме да се мења. Зато бојкот није био дозвољен. Привид демократије се мора очувати. Није лепо да се види царево ново одело. А и не иде. Зима је.

Промену на челу система они би дозволили. Али авај. Изборни резултати су им показали да су се мало заиграли. Немају ни једног озбиљног опозиционог „лидера“ са којим би могли мало да плаше оног који је тренутно на челу колоне.

Да га подсећају зашто је ту доведен. Да га подсећају да могу лако да га смене.

И они су губитници ових избора. Онако из прикрајка. Далеко мањи него ми.

 

Шта ми да радимо?

 

Да само кукамо – не иде. Ваљда смо мало бољи од припадника наше политичке касте. Ако нисмо бољи од њих, боље сутра и не заслужујемо.

Морамо се сами изборити за наше боље сутра. Борба неће бити лака. Траје ће веома, веома дуго. Да ли можемо очекивати да нам неко помогне?

Не. Ко да нам помогне? Важне националне институције, научне и културне, истакнути интелектуалци . . . сви они који су до сада ћутали. Они који су се оглашавали и на борбу против система позивали само кад је њихов интерес бивао угрожен.

Пуно би имали од такве помоћи, баш . . .

Морамо сами. Сами морамо пронаћи одговоре на нека од следећих питања:

  • Зашто је страх наш највећи мотиватор?
  • Због чега пристајемо да нас „возају“ најгори припадници нашег друштва?
  • Како да повратимо веру у себе, своје способности, своје вредности?
  • Каква нам се будућност смеши ако не променимо накарадни систем вредности који је на снази?
  • Да ли нам је животни циљ радно место на којем је плата 250 евра?

Срећом, сви одговори на ова питања се налазе у нама. У нама се налазе одговори и на далеко важнија питања које ће нас чекати ако кренемо у борбу за наше боље сутра.

Друге опције нема. Морамо сами. Морамо кренути сами. Успут ћемо сусрести још пуно истомишљеника. Оних који систем хоће да врате у нормалу. Да наше праве, традиционалне вредности заузму своје место.

 

Нема чекања

 

Не смемо чекати. Већ можемо чути шта веле неки „лидери“ опозиционих странака. Кажу ово није прави пораз. Ово што се одиграло на изборима је порука народа да се морамо ујединити. Да у једној колони нападнемо и освојимо власт.

Глупости.

Уствари, из њихове перспективе – не. Они немају намеру да се одрекну лагодног живота. Не желе да буду ускраћени за слатке плодове система. Изговоре су већ припремили.

Нису пуно чекали. Били су вредни. Њихов интерес је у питању.

Зато ни ми не смемо чекати. Морамо почети да водимо рачуна о нашем и интересу будућих генерација.

Најтеже од свега је што свако мора наћи свој пут. Постоји одређен број врло паметних људи који кроз своје текстове и радијске емисије дају одличне смернице. Са појединачног нивоа све креће.

Мале групе појединаца ће се саме оформити. Те групе неће бити ни налик актуелним политичким сектама. Биће засноване на међусобним познанствима. Биће различите, али ће имати исти циљ – промену система.

Док се бирачки спискови не уреде, не обезбеди једнака медијска заступљеност свих идеја, уведе ригорозна контрола финансирања политичких партија – треба бојкотовати све предстојеће изборе.

Наравно, ово је само један понуђени одговор на питање од милион долара – како да променимо систем? Систем који одлично ради. Ал’ против нас . . .

Е, да. Још једна глупост која се често може чути: Људи у Србији треба да се активније укључе у политички живот. Једна од водећих странака у Немачкој, СДП, има око 500 000 чланова. На онолики број становника Немачке, мало ли је. . .

Политички живот у Србији је од вајкада сведен на странчарење. Већина у странке улази због личног интереса. Да дође до посла, да се мало овајди о буџет.

Може бити да смо управо због тога ту ди јесмо. Може бити . . .

 

 

 

 

 

1 коментар


  1. „Опозиција“ у Србији, као и увек, не иде у 2 – 3 колоне.
    Они се увек држе оне опробане – у 5 колона.
    Да глуме опозицију, а да увек иду на руку колегама који купе кајмак.
    Освестите се Срби. Ова држава НЕМА ОПОЗИЦИЈУ !
    У овој држави постоји само ПОЛИТИЧКА МАФИЈА !

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!

WordPress spam blocked by CleanTalk.