Миленко Вишњић: Зашто Берлин подржава и штити Вучића?

Одговор горњем наслову јесте: Вучић треба Немачкој, мора се испунити оно што је обећано 2008. године. Преузети посао се мора завршити, трампити Косово за ЕУ! Ипак, зашто Немачка толико гура и штити Вучића?

Зашто је Берлин 2012. године шутнуо верног Ђинђићевог наследника, Тадића, а довео на власт Николића и Вучића? Како и зашто Вучић користи Русију, за властиту промоцију, а њеном војном моћи застрашује комшије?

Заслужује ли Немачка толико српске љубави, крви и зноја, и зашто? Зашто тражити милост од доказаног вековног непријатеља, насилника и властољубца по својој природи? Није ли и стратиште Јасеновац немачки пројакат, а усташко крваво извођење радова?

Стратишта, као Градина, Шумарице, Козара, Романија, Сајмиште…? Ко је „приволио“ генерала Недића да убија свој народ и друге недужне људе у његовој малој Србији? Ко је смислио и зашто пројекат „Сребренички геноцид“?

Историјски, и на овај или онај начин, све је то немачко масло, посвећујући готово цели двадесети век убијању Срба и Славена, понекад помогнуто и од себи сродних германских племена – западне цивилизације, на чије чело су после Другог светског рата стале САД.

Није ли ниско, и зашто користити речи без садржаја, „будимо захвални Меркеловој за… Треба да се радујемо Хану… Будимо срећни ако уђемо међу пријатеље…“? Зашто је Вучић изјавио у Давосу, „да Србија неће признати независност Косова, уколико не добије нешто за узврат“. Нешто, каже Вучић!?

Потписивањем Бриселског споразума, стање Срба на Косову и Метохији је постало неподношљиво. Тамо су људи збуњени и изгубљени, гледајући начин да беже у слободни део Србије или некуд даље! Али, ако је све то тако – „ЕУ за нешто за узврат“, онда зашто Русија и СПЦ „подржавају“ Вучића?

„Ко воли да носи круну, даће за круну и народ и домовину“

Једноставно: Москва не жели да због српских ретких германофила не одржава везу са братским народом, надајући се и купујући време до доласка патриотиских политичара. Надаље, Русија се још нада да се може побудити мало преостале савести код Вучића – да ће још једном преиспитати своју мазохистичку вањску политику. С друге стране, енергетска зависност од Русије, по дефиницији, дефинише политичку игру Београда.

СПЦ из сличних разлога „подржава“ Вучића. Из страха, да не изазива раскол међу Србима и да, као и Русија, покуша похвалама, колико-толико, морално обавезати Вучића на минимум патриотизама. И треће, и Српска црква и Русија не виде много избора, не виде да су други српски политичари бољи од Вучића. Или, иако их има таквих, они не успевају, нити имају средстава, да се ставе испред заведеног народа.

Чекајући коначан исход, Вучић ће са својим површним знањем, наставити цитирати „великане“ – од Вебера, Гетеа до Његоша и Пекића. За новинаре у Берлину и предстојеће београдске изборе, Вучић углавном цитира Борисава Пекића: „Треба љубити земљу дјеце своје…“

Затим, он се невешто извлачи на питање новинара, „значи ли то признање Косова…“, Вучић одговара с погледом у небо, „решити косовски проблем је као попети се на Хималаје…“, и остале бесмислице говори, које нити су духовите, нити су забавне, а богами, ни посебно шармантне, једино њему корисне као олакшање за наговештај скорог и формалног признања Косова.

Први корак: одбацивање косметских Срба

Поносним Бриселским споразумом је утврђена граница и установљена царина између Космета и остатка Србије. Све институције државе Србије су предате Приштини. Полиција и правосуђе су подређени косовском систему. Од Београду подобних косметских Срба, направљена је тзв. „Српска листа“, листа послушних, неискусних политичара, која се одмах укључила у систем „непризнате“ Републике Косова. По налогу из Београда, Листа је морала ући у коалицију са ратним злочинцем.

Уз сагласност Београда, Косову је деодељен међународни телефонски број… Све остало што је наметнуто из Берлина и Београда, је само потврда предаје или издаје – формалног прихватања независности Косова. Круна „успеха“ Бриселског споразума јесте убиство угледног, и не баш за Београд подобног Србина, Оливера Ивановића.

Увођење страха за све неалбанце на Космету само је један у низу успешних потеза Београда. Криминалци и тајкуни контролисани из Београда, траже данак од осиромашених Срба. Бриселски споразум је донео такву слободу, да Срби страхују више од „својих Срба“, него правих исламских екстремиста.

Немачки патент – распад СФРЈ

Од распада Варшавског пакта и Совјетског савеза, почетком деведесетих, немачка спољна политика је приоритетно усмјерена на разбијање Југославије и слабљење положаја Србије, традиционалног савезника тада ослабљене Русије, Из много разлога, одузимање Космета је стављено на треће место немачког политичког приоритета на Балкану.

Главни елементи у немачкој па и европској спољној политици постали су овладавање Балканом и смањење руског утицаја. Ово се јасно види из детаљног извештаја који је објавио Франц Алтман при Институту за науку и политику објављеног у јануару 2007. године. Не губећи време, немачка влада је 1991. године брутално гурала распад Југославије, хитно признајући независност Словеније и Хрватске.

Многи од нас смо имали несрећу да добро запамтимо немачка имена, Кинкел и Мок, главне заговорнике цепања СФРЈ и признања католичких република..

Завршетак рата у БиХ, 1995. године, Берлин је, први пут после Другог светског рата, искористио као изговор за распоређивање своје војске ван земље, а немачке бирократе су се хитно ставиле на чело доносиоца судбине Босне и Херцеговине, слично понашању Аустријанаца после Берлинског конгреса, 1878. године.

Немачка пише историју Балкана

После распуштања сепаратистичке скупштине и владе у Приштини, 1989. године, Берлин формира косовску владу у илегали. Немци су на чело владе поставили Ибрахим Ругова, а он одређује Бујар Букошија за премијера. Комплетна илегална косовска влада бежи код свог спонзора – у Немачку .

На почетку деведесетих минулог столећа, влада Немачке, представљена Хелмут Колом, отворено даје подршку Албанцима. Немачка и Албанија, 1995. године, потписују споразум – „Право на смоопредељење свих народа“, припремајући основе за независно Косово. У исто време отвара се канцеларија немачке обавештајне службе (БНД) у Тирани, с циљем подршке и обуке будућих оружаних формација на Космету.

Немачки министар, Клаус Кинкел, помаже свом дугогодишњем пријатељу Букошију у кампањи сакупљања помоћи за будућу независну државу. Подржан од Берлина, 1995. године, Букоши напушта Руговину политику ненасилне дипломатије и почиње да регрутује борце за тада још Оружане снаге републике Косова, које ће се 1998. године прикључити већ основаној Ослободилачкој војсци Косова (КЛА-УЧК-ОВК).

После напада на избегличке кампове, 1996. године, уз помоћ немачких официра, Букоши успева да успешно регрутује борце, највише у Немачкој и Швајцарској, а још успешније пребацује оружје из Албаније на Космет. НАТО се још држи по страни, не скидајући ОВК са списка терористичких организација.

Због ембарга на наоружавање Албанаца, Русија, Кина и неке друге земље, изввршиле су јак притисак на Тирану. Зато је премијер Албаније, Фатос Нано, позвао НАТО за помоћ на контроли граничних прелаза са Србијом, очекујући да ће НАТО успети зауставити пребацивање оружја на Космет, а њега ослободити међународних оптужби.

Међутим, на интервенцију Берлина, НАТО није ништа предузео да заустави наоружавање косовских Албанаца. Немачка није дозволила ни НАТО-у да се омете, њен од уједињења планирани пројекат за Балкан, као што није хтела дозволити да дође до сукоба будућих савезника – НАТО и ОВК.

Немачки министар иностраних послова Кинкел је и службено ставио вето на било какву интервенцију рекавши: „Наравно, да није ни морално ни етички спријечити косовске Албанце да купују оружје за самоодбрану.“ Немачка влада заузима и званичан став о Космету, „да Милошевић врши етничко чишћење“, што је и до данас, чак и у Београду, остала „истина“.

Немачки министар одбране, Волкер Рухе, је рекао: „Проблем Косова не може се решити слањем војске у Албанију и затварањем границе са Косовом, само би се тиме охрабриле операције господина Милошевића“.

Франкфуртер алгемајне цајтунг је открио 1999. године, „да су Немачка и друге земље смишљено охрабриле ОВК да изазове хуманитарну кризу, која ће се користити као изговор за НАТО-у агресију на СРЈ…

После одбијања ултиматума из Рамбујеа, Немачка се, по први пут после Другог светског рата, укључила у агресију на независну земљу. Трећи пут у двадесетом веку, Немачка баца бомбе на градове, села и недужно становништво Србије. Канцелар, Герхард Шредер је с поносом изјавио: „…ово је скидање табуа са немачке војске…“.

После „успостављање мира на Косову“, Немачка је себи обезбедила да њени генерали и дипломате буду главни шефови УМНИК и КФОР, институцијама за „очување мира на Косову“.

 

Нема коментара


  1. Криза у Грчкој је извор огромне зараде за Берлин – док Немачка кука да помаже Грке на своју штету, тако и са СНСмрдијом раде док подржавају гаулајтера Вучића из Чипуљића!

     
    Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!

WordPress spam blocked by CleanTalk.