Саша Кнежевић: Смирење пред злом или кукавичлук

 

Гледајући филм ,,Тишина“ (Silence) редитеља Мартина Скорсезеа и читајући истоимену књигу од јапанског писца Шјусакуа Ендоа, иако покрећу нека занимљива питања, ипак у централном мотиву, они доносе изразито антијеванђељску поруку.

Филм говори прогону хришћана у Јапану у 17. вијеку, када су почели сурови прогони на римокатолике, хришћанство је било под забраном, а мисионаре су прогањали, док су све хришћане које су га примили, приморавали да се одрекну вјере и пређу у будизам, оне који се нису слагали са тим, немилосрдно су убијали. Протагонист филма, један од двојице португалских свештеника језуита Родригез, упућује збуњене хришћане да се слободно одрекну хришћанства и тако по сваку цијену продуже своје земаљске животе. Ко је имало упућен у истинску хришћанску мартирологију, ово му свједочи о једној бласфемији највећег хришћанског подвига. Лаж се налази у централном мотиву филма.

Пред Родригреза постављају икону да је нагази, и он први пут чује дуго ишчекивани глас Христа, који више не ћути, него га подстиче да га изда, “говоривши му да је нагази јер разуме његов бол“. Управо ту се налази највећа лаж филма, зато што истински Христос говори сасвим супротно од лажног Христа у овом филму. Ријечи које се представљају као глас Христа, су заиста истински Христови мученици слушали, али су знали да је то глас ђавола и нису одступили, да би га послушали, нити су хтјели да под било чијим наговором, пруже жртву идолима, него су радије ишли на најљућа страдалништва, јер су слушали онај истински, јеванђељски глас Христа, који им је говорио:

 „Сваки који призна мене пред људима, признаћу и ја њега пред Оцем својим који је на небесима. А који се одрекне мене пред људима, одрећи ћу се и ја њега пред Оцем својим који је на небесима“, (Мт. 10, 32-33) Управо због те неустрашиво ревносне вјере у Христа, они су побиједили овај свијет и постали недостижни образац за све оне нехришћане у свијету, и есенцијално обиљежје самог хришћанства.

Хришћанство из угла антитеистичке или либерално синкретистичке перспективе може изгледати као неко инертно и мазохистичко повлачење пред дивљајућим злом које буктећи све пред собом односи, пред равнодушним погледом инфериорног бескичмењака, који све то мирно посматра из неке умишљење узвишености. Па се тако може поистовјетити са безличним факиризмом, нирванизмом или античким стоицизмом у погледу пасивности према злу. У овом тексту ћемо се дотаћи тог погрешног поимања хришћанства у лику некаквог опијумског пасивитета, како га неки представљају. Да би приступили овој теми морамо да рашчланимо два хришћанска пута којима се крећу православни хришћани, то су монаштво и брак. Ти путеви воде ка истом циљу али су у диферентним службама које сваки од њих изискује, ипак неспојиви. Богомудре су ријечи блаженопочившег епископа Данила Крстића који је говорио: ,,Српска нација је окружена непријатељима и угрожена до крајњих граница. Каква је наша одговорност за њену судбину? У том погледу Црква је васпитала витезове, људе жењене, да жењени имају другачију одговорност у историји од монаха. Ако монах нема жене и дјеце, он једини има привилегију да никада не усмрти, ни у самоодбрани. То значи да је монах дужан да буде веома сличан, преподобан Христу, који је благосиљао са крста своје убице и молио се за њих: ,,Боже, опрости им јер не знају шта чине.“ Али, жењени витезови имају дужност да уколико им неки силеџија напада кућу, морају да усмрте нападача, не због своје личне самоодбране него много више, као заштитници жена, дјеце и стараца у кући. И пошто је нација проширена породица, сви жењени витезови су на бранику своје нације. На напад азијатске руље и варвара, српски витезови су са кнезом Лазарем кренули на Косово и погинули испунивши стих из Еванђеља који важи, за њих жењене: ,,Нема већега знака љубави сем да неко душу своју положи за ближње своје“ значи да умре за своју породицу и за своју проширену породицу – нацију“.

 

Сјетимо се како је Толстојево “несупростављање злу“, каo крајње антихришћанско учење, било одбачено од Цркве, па је велики православни мислилац Иван Иљин у одличној студији ,,О супростављању злу силом“, као антитези наведеног Толстојевог “несупростављања злу“, разобличавao то псеудохришћанско учење, тај острашћени вид хуманизма, и безличног алтруизма. Иљин је критиковао у суштини неупућено и непровјерено искуство љубави и зла, којим се одређује дубина и ширина самог питања и ограничава слобода свога моралног погледа искључиво на личну одвратност и склоност, те да се није подвргла пажљивој анализи ниједног од разматраних духовних садржаја (нпр. ,,насиље“, ,,зло“, ,,религиозност“), као и да је прећутала праоснове и пожурила са категоричким одговором, ова група публициста-морализатора је погрешно поставила питање а затим га погрешно ријешила. Тако се десило да је учење грофа Л. Н. Толстоја и његових сљедбеника привукло слабе и простодушне људе, и придајући себи привид сагласности са духом Христовог учења, тровало руску религиозну и политичку културу. Иљин даље излаже да би ,,несупростављање злу“ значило његово прихватање и потчињавање злу које би нас претворило на крају у његово оруђе ,,то би значило уживати у злу и дозволити да нас зло апсорбује“. Духовни закон гласи: човјек који се не супроставља злу бива апсорбован и постаје опсједнут злом. Јер зло није празна ријеч, није апстрактан појам, није логичка могућност и ,,није резултат субјективне оцјене“.

Духовно искуство човјечанства потврђује да се онај ко се не супроставља злу, не супроставља због тога што је сам зао, зато што је зло примио у себе и постао зло.
Иљин истиче да треба разграничити присиљавање из зла и присиљавање и спречавање, које је спасоносно и које не заслужује никакву осуду, без којег је немогуће не постати зао.
,,Духовно здрав човјек не може а да се не узнемири због призора зла које побјеђује изнутра и излива се ван; не може а да не осјети да несупростављање није само попуштање, одобравање и прећутно одобравање, већ и саучесништво у његовом поступку; по савјести сматрајући злочинца за необуздано огњиште противдуховности, и увидјевши узалудност духовног и говорног присиљавања, он не може, не сме и не треба да се уздржава од спољашњег спречавања. Јер тијело човјека није изнад његове душе и није светије од његовог духа, није неприкосновено светилиште злобе или прибјежиште порочних страсти. Тијело злочинца јесте његово оруђе, територија његове злобе… Дрхтај поштовања пред тијелом злочинца, који не дрхти пред лицем Божијим, није природан: то је морална предрасуда, духовна малодушност, безвољност, сентиментално сујеверје. Тај дрхтај који некаквом психозом скрива здрав и исправан порив духа, води човјека под заставом ,,несупростављања злу насиљем“ ка потпуном несупростављању злу, тј. ка духовном дезетерству, издаји, саучесништву и саморазлагању“.

Не може се кукавичлук и ледена безосећајност учаурена у трули и егоцентрични морализам, проглашавати за некакво смирење, нити трпељив и толерантан приступ било којој друштвеној неправди, проглашавати за некакву узвишеност која је у ствари само духовни парализам. ,,Истинска љубав и добро су активна снага која се никад неће мирити са злом, злобом и неправдом, која ће им се супротставити у потребном тренутку, која ће се борити против њих и искорењивати их. Истинско смирење, кротост и незлобивост не значе слабост карактера; напротив, то је умијеће човјека да влада собом, својим страстима и осјећањима, што претпоставља унутрашњу чврстину и снагу воље. С једне стране, то је умијеће човјека да обузда сопствени гнијев од излива без разлога. А с друге – умијеће да непријатељу пружи одговарајући отпор кад треба да заштити своје ближње“. (Валерије Духањин)

Баш у тим кључним тренуцима, била су неопходна преломна и одважна иступљења, са чијом храброшћу се ступало, суштинским искораком у надбитијски избор, и брисали се сви дотадашњи промашаји (гријех и јесте промашај). Тај тренутак је познао Господ, најбољи срцезналац свих нас, и још више уливао одважност и вјеру при тим најтежим мукама, онима који су се осмјелили да са неустрашивом вјером иступе на најтежа попришта, гдје им је живот био залог за вјечност.

Архимандрит Рафаил (Карелин), који је у својим успоменама описао ликове многих духовних људи с којима се сретао, наводи занимљиво размишљање познатог старца схиигумана Саве (Остапенка): ,,Које страсти је отац Сава сматрао најпогубнијим по савременог човјека? Ма како чудно то било, отац није навео ни блуд, ни гордост. Једном сам га упитао: Која страст је најопаснија и који гријех је најпогубнији? Одговорио је: Кукавичлук и плашљивост. Такав човјек увијек живи двоструким, лажним животом. Добро дјело не може да доведе до краја, увјек као да лавира међу људима. Бојажљив има неискрену душу; ако не савлада ову страст у себи, под дејством страха неочекивано може постати одступник и издајник. Кад сам упитао: А како савладати ову страст? одговорио је: Побјеђуј је у малом, немој се надати у људе, ни у себе самог, већ се уздај у Бога. А затим је додао: Моли се Мајци Божијој – Она је наша непобједива Војвоткиња“.

Свети Георгије се у римској војсци истицао неприкосновеном храброшћу, напредовао је муњевито, од обичног војника до трибуна, да би га већ у његовој двадесетој години, лично цар Диоклецијан произвео у чин комита тј. војводе (најстарији војни чин, којим се постаје и царев савјетник). Међутим, када се један такав витешки карактер призове вјери, када пусти Христа да му уђе у срце, он постаје један духовни колос, који у свему бира све или и ништа и који не може бити половичан, поставши хришћанин, он је то свим својим бићем, одважан и блистав као херувим, као што нам је то и посвједочио великомученик и побједоносац Свети Георгије, који је примивши хришћанство одмах раздавао сву своју имовину сиромашнима, и иступио пред цара Диоклецијана, неустрашиво издржавши непојмљива мучења. Његов челични карактер којим се водио цијели живот, само је у Христу преображен у неустрашиву ревност, која је остала до дана данашњег свима нама задивљујући примјер хришћанске непоколебљивости.

Свети Димитрије је исто тако био свети ратник, који је спасио град Солун од најезде непријатеља, такође је неустрашиво проповједао хришћанство, умјесто да га по налогу цара Максимијана истребљује, убрзо бива утамничен и мучки избоден копљима док се молио.

 

Споменимо нашег ђакона Авакума и игумана трновског Пајсија који је и сам учествовао са хаџи-Проданом у буни против Турака. Међутим, после угушења буне, Турци су стотине Срба поубијали одсјецањем главе или набијањем на колац. Међу ухваћенима је био и игуман Пајсије, игуман Генадије, син му Стојан и ђакон Авакум, који су отјерани у Београд и тамо оковани у кули Небојши, подно Калемегдана. Игумана Пајсија су одмах, са већим бројем других Срба, Турци набили на колац за примјер осталим непослушним становницима тадашњег Београдског пашалука. После тога је дошао ред на игумана Генадија и његовог сина Стојана, као и на ђакона Авакума. Пред извођење из тамнице, Турци заробљеним Србима понудише да пређу у ислам и да тако сачувају своју главу. У страху за свој и синовљев живот, игуман Генадије прихвати, па се прозва Мула Салија, а син његов, Стојан, Реџеп. Авакум, пак одби ову понуду. По народном предању, које је забиљежено у епским народним пјесмама, Свети Авакум је одговорио ријечима:

 

,,Нема вјере боље од хришћанске! Срб је Христов, радује се смрти; А суд страшни чека и вас Турке, Па ви чин’те што је вама драго! А скоро ће Турци долијати, Бог је свједок и његова правда…“

 

По предању, Авакум је ове ријечи гласно пјевао и док су га Турци водили до Стамбол капије (данас простор око Народног позоришта у Београду), гдје су у оно вријеме извршавана погубљења. Када је, носећи на рамену колац на који ће да буде набијен, дошао на зараван испред уласка у Београдску тврђаву, Авакуму је пришла његова сиротица мајка, у жељи да сина спасе мучења. Поучена од турских заповједника, да ће Авакума поштедјети ако пређе у ислам, она пред њим паде на кољена и плачући га поче заклињати у млијеко којим га је подојила, да пристане да се потурчи и тако спасе свој млади живот, а Бог ће да му опрости јер је то учинио од големе невоље. На то јој син, по народном пјеснику, одговори:

,,Мајко моја, на млијеку ти хвала, ал’не хвала на науци такој, брзо ћеш се обрадовати сину, док пред Божије изађемо лице. Смрт избавља од свакијех биједа, цвијет прољетни тек за зимом иде.

По народном свједочанству, када су видјели да ни мајчине речи и клетве не помажу, Турци сами приђоше Авакуму и, већ намјештајући колац на коме ће да га погубе, понудише му поново да се потурчи. Предање казује да их је Авакум питао: „Умиру ли турци некад?“, па када су му потврдно одговорили, он је додао:

,,Благо томе ко раније умре, омање је муке и гријеха!

Чувши ово, заповједник Београда и цијелог пашалука, Сулејман-паша, по предању је џелату наредио да Авакума брзо убије, како се на коцу не би дуго мучио. (Из овог видимо да ниједан човјек не остаје равнодошан на истинске свједоке хришћанске вјере.)

На крвљу мученика је хришћанска Црква подигнута, угледавши се на самог Христа, хришћански мученици су најузвишенији примјери највећег хришћанског подвига, међутим, за један такав силан подвиг је била потребна Авраамова вјера и неустрашива ревност, којом су њихова срца сва изгарала, док их је Господ кријепио, давајући им снаге да понесу непропадљиве вијенце. Није у тој њиховој варљивој пасивности, било ни трунку духовне млитавости, док су те божански смирене појаве прислањали своје главе и удове на звјерска сечива богоубица, њихово срце је горело непојмљивом храброшћу. Имамо безброј примјера светих ратника у нашој хагиографији, који су своје спољашње војевање, сматрали као жртву и дужност, међутим они су својим унутрашњим животом живјели као монаси, знајући ако за то буде потребно, да ће својим животима бити Отаџбини на располагању. (Мучеништво и свето војевање за Отаџбину су два богоугодна подвига, која се сусрећу у истој тачки невиђене храбрости, којом се обоје прожимају, и првом и другом је постулат жртва из љубави према Христу.) Они се нису никада двоумили, да ли да због лажног смирења заштите слабијег, или, да ли да иступе против сваке неправде, Колико год звучало парадоксално, то не значи када је непријатељ њима упућивао и најљуће увреде, чак и ударце и пљувања, да нису све то могли мирно поднијети, и окренути други образ, испунивши тако Христову заповјест, која никада није једносмјерна. Наш племенити српски етичар, образац хришћанског морала, Марко Миљанов је из дубине витешког срца дефинисао појмове чојство и јунаштво, али да би јунак постао човјек он мора бити јунак, док јунак сам по себи и може да буде нечовјек, док човјек никада није кукавица. Бити човјек је нешто најузвишеније, међутим, чојство и кукавичлук су неспојени.

 

Осврнимо се на нашу немањићку традицију, све сами свети ратници, који као у некој бајци у дубокој старости, одлажу своје земаљско оружје, и узимају монашке завјете и бројанице, да би са тим својим лавовским карактерима, бацили се у невидљиве арене и тајне срца које само такви горостаси дотичу. Наш косовски мученик Лазар на челу косовских витезова ,,без мане и страха“, гине са свјесном жртвом “за Крст часни и слободу златну“. Његов син деспот Стефан наставља очеву традицију, стекавши репутацију једног од највећих ратника свога доба (Витез Реда Змаја1). У бици код Ангоре са суровим и страшним ратницима Монголије предвођени потомком Џингис-кана Тамерланом, он и непријатеље одушевљава исказаним јунаштвом. Чак и турски љетописци наглашавају да је након расула у турској војсци, кнез Стефан био једини који се и даље борио и то толико добро да га је чак и монголски кан Тамерлан примјетио и након пораза Турака због исказаног јунаштва, пустио све заробљене Србе осим њих седамдесетак које је задржао јер су били добри градитељи и зидари.

Да не набрајамо у недоглед, сви ови витезови су само са  таквим карактерима могли бити ревносни и храбри у личном подвигу, и одржати своју вјеру и поред монструозних иживљавања од стране демонизованих противника. Уосталом, само они су могли и задобити истинско смирење, лишено потиснутих комплекса и страха, које ломе сваког очајника који покушава да здраву храброст и живи покрет, угуши са егоистичним морализмом и кукавичлуком. Видимо по њиховим житијама да они нису били ни најмање пасивни када се пред њиховом Отаџбином, испречавало зло и бјесомучна тиранија.

Наш српски Мојсије, Свети Петар Цетињски је заиста у свом личном животу био велики подвижник и исихаста, али је и био, када је за то било потребно и велики ратни стратег, спреман да у сваком тренутку крене са својим Црногорцима у борбу пртив непријатеља, и да он сам ако треба учествује у њој.2 И његов синовац, наш највећи проповједник витештва и српски пјесник, “цетињски пустињак и ловћенски тајновидац“ – Његош, је неминовност ратне одбране у историји ради духовног опстанка, најбоље опитно проживљавао, зато га је тако и испојао кроз своје стваралаштво, у њему се увијек водила битка непрестана, живјевши оном максимом ,,нека буде што бити не може“, чији је темељ у оном данас – ,,Нема предаје!“. Стијешњен са свих страна, окружен каменом пустињом, ,,где је земља стењала а небеса ћутала“, владика Раде вапи, никад не губећи наду (,,надање се наше закопало, на Косово у једну гробницу…“), али увијек проклињући неправдену тиранију, више од тираније кукавичлук и лакомство, којем су многи презрени подлегли. И баш та његова гола брда, вођена витешком аксиологијом, бивају света брда, дивно подобије безграничне духовне слободе, бастиони слободе српства, у која само привилеговани орлови смогнувше снаге гнијездити висока гнијезда, јер слобода не зна за цијену, а човјек без слободе живи нижим животом, који му не приличи.

 

Ми, словенски православни народи, имамо на најсуптилнији начин спојену витешку традицију са хришћанском, која се прожима кроз многе вјекове са нашим жртвама и иступима у име добра и Крста. Има ли сјајнијег обрасца једног ратника, витеза, него што га то има нпр. једна руска традиција у лику монаха Пересвета и Осабље, које је преподобни Сергије Радоњешки који је представљао примјер највећег смирења, благословио на ратни подвиг, као и самог благовјереног кнеза Димитрија Донског, како би побиједили Татаре у пресудну за руски народ, Куликовску битку.3 ,,Смирење светог човјека (а поступци светих су примјер за углед за сваког од нас) није смирење пред злом као таквим, већ прије свега пред Богом, односно послушање вољи Божијој. Преподобни Сергије је живео по Божијим заповјестима и Господу је било угодно да заштити руску земљу од Монгола и Татара рукама руских војника, зато је преподобни, видјећи вољу Божију, благословио кнеза и војнике на ратни подвиг.“ (В. Духањин) Или као што је славни Илија Муромец (Илија Печерски), који је умјесто мача узео у руке бројанице, и завршио свој овоземаљски пут, истраживачи сматрају да је погинуо у борби, бранећи свој манастир – Кијево-Печерску лавру од напада номада. Животни пут Илије Муромца су касније поновили и други славни заштитници Отаџбине. То су, војсковође Александар Невски, чувени адмирал Фјодор Ушаков. Можемо да се сјетимо и патријарха Пимена, који је у време Великог Отаџбинског рата био командант чете, као и безброј других. (Споменимо Новомученика, војника Евгенија Родионова, који је у наше дане, прије изабрао мученичку смрт од чеченских терориста него да скине свој крст, као и безброј оних других, који су у сваком времену показивали задивљујућу храброст, одржавши вјеру.)

Из те хришћанске традиције се наставља једна богоугодна борба против спољашњег зла, коју мора сваки хришћанин да испуни у датом времену, када за то буде потребно. Православље није безлично, оно је у сталној динамичној борби која се прелива изнутра у споља, и обрнуто. Борба је првенствено унутрашња, али ипак у одређеном времену и у датим околностима она је обавезана да иступи и споља.

Од када је на Косово пољу, један српски витез одлучио да жртвује свој живот да би усмртио безбожног султана, српски војник је заувјек учврстио, једну саможртвујућу димензију војевања у истински светом рату. На тим примјерима, српски народ се калемио, и кроз све будуће невоље истрајавао, уставши послије вјековног ропства под “величанственим генијем војевања“ – Вождом Карађорђем. Та традиција жртвовања “за Крст часни и слободу златну“, је оставила неизбрисив траг у најтананије дубине нашег колективног етоса, све до наших дана, гдје су из њега заблистали синђелићким срцима, подражавајући је, нови српски Обилићи: Принципи, Тепићи, Мирковићи, Ћирковићи, и многи други – ,,које кад би се редом написало, ни у сами свијет, мислим, не би стале написане књиге“. (Јн. 21, 25)

Завршићемо једним фрагментом из житија Светог Константина-Ћирила, којег и наводи свештеник Валерије Духањин у тексту ,,Супростављању злу силом“, чијим смо се сјајним наводима и ми у овом тексту доста користили. Кад је свети Константин Философ (у монаштву Кирил), просветитељ Словена, којег је грчки цар послао код Сарацена ради дискусије о вјери дошао у њихову пријестоницу чуо је сљедећу недоумицу: «Ваш Христос је Бог, зашто не поступате онако како вам Он заповједа? Заповједио вам је да се молите за непријатеље, да чините добро онима који вас мрзе и који вас прогоне, да онима који вас ударе по једном образу окренете други, – а ви не поступате тако: ако вас неко увриједи, оштрите мач, крећете у рат, убијате. Зашто то чините? Саслушавши их свети Константин их је упитао: ,,Ако су у неком закону написане двије заповјести, који ће човјек потпуније испунити закон: онај који испуни једну или онај ко испуни обје заповјести? Вјерније служи Богу онај ко испуни обје заповјести, одговорили су му. Тачно, – наставио је светац. – Дакле, размислите даље: тачно је да нам је Христос заповједио да се молимо за оне који нас вријеђају и да им чинимо добро. Али, Он је такође рекао да нико од нас не може показати већу љубав од онога ко положи своју душу за своје другове. Своју увреду трпи свако од нас кад нам се она наноси као појединцима. Али ми у друштву бранимо једни друге, жртвујемо свој живот како ви, заробивши наше суграђане, не бисте заједно с тијелом поробили и њихове душе приморавши их да се одрекну вјере и богомрским дјелима. Јер, кад покорите неку земљу ви све приморавате да приме вашу вјеру и лишавате их Небеског Царства. Боље нам је да предамо тјелесној смрти неке ваше војнике него да многа наша сабраћа по вјери кроз вас умру духовном смрћу“.

 

 

 

 

 

 

1Двадесет четири најбоља европска витеза били су чланови Првог реда ордена „Змаја“, а први међу једнакима био је наш Стефан. Први међу најбољима. Припадници овог реда имали су право да на свом грбу прикажу змаја, који репом држи врат, а на склопљеним крилима има крст, а носити такав знак био је, и остао, симбол највећег могућег господства. Светац заштитник новооснованог Реда Змаја је био Свети Ђорђе. Симбол реда је био змај који има обмотан реп око свог врата и који на леђима носи крст Светог Ђорђа црвене боје. Крст на леђима змаја означава тријумф Христоса над адским силама. Непосредни разлог за оснивање Реда била је „одбрана Крста и борба против непријатеља Хришћанства, првенствено Турака“. Ред Змаја је на почетку био ограничен на двадесет једног члана, да би касније, после 1418. године, тај број био проширен на двадесет четири витеза.

 

2Непрекидна борба, „борба непрестана“ одвија се кроз сву људску историју – сукобљавање човјека са природом око њега, вођење рата са самим собом, сукобљавање његово са другим човјеком, другим људима око себе, то је нешто што припада људској историји у свим епохама, и нешто што припада, мањевише, сваком људском бићу. Како и чиме објаснити ту историјску чињеницу? Није лако на то дати одговора. Једно је јасно: у самој људској природи постоји несавршенство. Оно само собом изазива потребу за човјековим подвигом и сукобљавањем, све у циљу да би човјек превазишао у себи и око себе то што је несавршено, и да би на тај начин досегао до нечега што је савршеније у њему самоме. То несавршенство – оно је присутно у реалности људског историјског живота.

Како оправдати богословски и философски чињеницу да један епископ постаје ратник? То је нешто са чим се непрекидно суочавамо кроз историју, са недоумицом: да ли је то прихватљиво и да ли је то сагласно са Јеванђељем? Гледано новозавјетно, гледано кроз призму Христовог распећа и Његовог односа према ножу, тешко би било оправдати ратнички поступак светога Петра Цетињскога. И не само светог Петра Цетињског него и бројних других таквих епископа и хришћана кроз вјекове, који су се слично њему лаћали мача бранећи добро од зла, слободу од ропства. Ви се сјећате случаја пред Христово распеће, када је апостол Петар извадио нож и одсјекао ухо оном слуги Малху који је напао на Христа, и када је Христос рекао Петру: „Врати нож у ножнице, јер ко се ножа маши, од ножа ће и погинути“. Ако би под том призмом посматрали понашање светог Петра Цетињског, онда Свети Петар тешко може да буде смјештен међу новозавјетне људе. Ако би мене питали, какво да дам објашњење хришћанске историје и историје хришћанских народа уопште, која је у знаку непрекидног ратовања, рекао бих да можда у правом смислу хришћанство још није ни почело да се остварује у људској историји; да се Нови Завјет тек негдје назире; да се он можда остварио само у појединцима који су се у потпуности уподобили са Христовом личношћу и са његовим голготским прихватањем распећа, и благосиљањем са распећа оних који су их клели и који су их распињали. Такав један чин, и такав отпор добра против зла је нешто што, има се утисак, не припада историјском човјеку. То је нешто што као стварност припада метаисторији, али као најдубља чежња и историјска потреба људска. Хришћанска историја, а у њу спада историја Светога Петра, а преко њега историја Црне Горе и српског народа уопште до наших дана, је мањевише повратак у Стари Завјет. Зато није случајно да се Свети Петар упоређује са Мојсијем и са Исусом Навином. Можда историја још није ни почела да живи Новим Завјетом? Све дотле докле човјек буде приморан да се лаћа оружја, што значи да се брани од зла злом, или како би то формулисао синовац Светога Петра: „зло чинити од зла се бранећи, ту гријеха нема никаквога“, људи су ближи Старом него ли Новом Завјету. То није новозавјетно начело, то је очевидно старозавјетно начело, али које је толико присутно и реално у животу да је неодвојиво и од хришћанске историје. Из дјела Светога Петра је очевидно да је и он ратник, да је прихватио рат као нужност, као неопходност да би се њиме одбранило име, светиња и отечество. Да би се њиме одбранила породица, да би се њиме одбранила „вјера“, како сам каже, „и закон“. Он не ратује зато што му се ратује: он ратује да би сачувао нешто без чега би човјек престао да буде човјек. Зато и када ратује, он ратује на витешки начин. Тако, на примјер, он поручује Махмуд-паши Бушатлији: „Ако је правда на твојој страни, да Бог да прво зрно које пукло мене погодило. Ако је, међутим, правда на нашој страни, онда нека Бог пресуди међу нама.“ Ратујући и борећи се, он се на Бога и Божију правду ослања. Он не тражи своју побједу, он тражи да побједи Бог и Његова правда: „у имену Божијем је суд и правда“. Име Божије, оно је коначно судија међу људима. Он се непрекидно труди – пишући пашама и везирима, и оним херцеговачким, и босанским, и скадарским, пишући Наполеоновим генералима, и са њима се сусрећући – да се избјегне свако крвопролиће, сваки сукоб. И максимално се при томе понижава и смирава. Али, кад види да нема другог излаза, онда он призива Бога у помоћ, онда он призива и своје Црногорце, да бране своја огњишта, свој закон и своју вјеру. Онда он помаже ослободилачке покрете, као што је помагао Карађорђев устанак, и радовао му се. Као што је са великом радошћу говорио и писао о почетку устанка у Грчкој, почетком XIX вијека. Има једна дивна његова посланица и у том погледу.Дакле, свети Петар Цетињски рат прихвата као нужност, као неминовност. Притом, опет подвлачим, он не ратује себе ради, свога самољубља ради, него је од оних који је спреман да жртвује себе за ближње своје, и за њихово добро, за одбрану онога што је најсветије за сваког човјека. (Митрополит Амфилохије Радовић)

 

 

3(Кога је убио Пересвет) – У манастиру постоји монах који је у вријеме своје младости, као и многи тада, био фасциниран источном духовном традицијом и борилачким вјештинама. Када је почела перестројка, он и његови пријатељи су одлучили да оду на Тибет са циљем да постану будистички монаси. Од 1984. године када су тибетански монаси допустили приступ манастирима, али у одређеним квотама, почео је да долази велики број странаца. Однос према странцима у манастирима био је веома лош, због тога што је то ипак тибетанска национална духовност. Наш будући монах и његови пријатељи су били разочарани због тога што не могу добити оно за чим трагају – узвишено учење, духовне подвиге и молитве. Лоше расположење према странцима је трајало све док Тибетанци нису сазнали да пред њима стоје Руси. Почели су међусобно разговарати и у разговору се зачула ријеч „Пересвет“. Постало је јасно и испоставило се да је име овог руског монаха записано у посебној књизи у којој су забиљежени њихови најважнији духовни догађаји.

Побједа Пересвета је тамо забиљежена као догађај који је одступио од уобичајеног тока дешавања. Испоставило се да је Челубеј био не само њихов врхунски ратник и херој, него и тибетански монах који није само познавао борилачке вјештине Тибета, него је савладао и древну праксу борилачке магије Бон-по. Као резултат тога он је достигао врхунац просвећености и стекао статус „бесмртан“. Фаза „Бон-по“ се може превести као „школа борбе чаробних ријечи“ која је једна врста борбене умјетности у којој се ефикасност борца бескрајно повећава, јер се ријечима у помоћ призивају друге силе – демони. Као резултат тога особа призива „силу звјери“ или другим ријечима претвара се у једну цјелину са демоном и самим тим постаје нека врста демона натприродне снаге. Цијена за ову услугу јесте вјечно припајање душе силама таме.

Вјеровало се да је такав ратник – монах практично непобједив. Овакви ратници у војсци Тибета су били права рјеткост. Због тога је Челебеј изабран да се као увод у битку Татара са Русима обрачуна са њиховим војником Пересветом и тако морално сломи Русе. На Васенцовој слици су приказана два ратника у оклопу, што искривљује право значење догађаја. Павел Риженко, описујући овај догађај, пише да је Пересвет отишао у борбу без оклопа, у хаљинама руског монаха, са шлемом на глави и копљем у руци. После судара са Челебејом задобио је тешку рану којој је подлегао. Али ипак, био је убијен и „бесмртни“. Ово је изазвало потпуну забуну у татарској војсци јер се, буквално речено, пред њиховим очима збило нешто што не може бити, није логично и тресе темеље закона паганског свијета. До данас, службеници духова таме и мајстори борилачких вјештина имају на уму чињеницу да постоје неки Руси који имају „свога Бога“, чија је моћ несаломива. Овај „руски Бог“ је већи од свих њихових, а његови ратници су непобједиви.

Епископ Митрофан (Бадањин)

Превео с руског: Борис Гогић