Др. Слађана Велков: БИТНОСТ ПОРОДИЦЕ ЗА ЗДРАВ РАЗВОЈ ДЕТЕТА

Да би деца одрасла у зреле и независне индивидуе, потребно им је да се вежу за одрасле особе, јер уче из њиховог зрелог понашања. Одрастањем уз вршњаке, деца ће остати незрела, јер копирају своје незреле вршњаке.По речима психијатра Др Габор Мате, мала деца се везују за особу само преко физичког осећаја, погледа, додира, гласа. Неопходна им је физичка присутност, блискост, додир, загрљај, топла реч, осмех, да би развила осећај привржености, оданости и сигурности.Беба плаче ноћу јер јој је потребна заштита, блискост. Када је оставимо да плаче и она се после неколико ноћи навикне да спава без буђења, ми смо бебу у ствари програмирали да приврженост може да добије само уколико не плаче, али смо је и отргли од нас, научили је да се не везује, да не тражи помоћ.

Када деца порасту, ту, преко потребну везаност за одрасле, пребацице на своје вршњаке јер са њима имају физичку блискост, са њима су већи део времена. Биће хладни и уздрзани према родитељима, повлачиће се у своју собу, на питања це одговарати кратко. То не значи да не воле родитеље, већ да су у њиховом недостатку, потражила други објекат везивања. Тако родитељи губе ауторитет а природна хијерархија је нарушена.

Деца су раније одрастала уз родитеље, баке, деке, у заједници, док данас одрастају у вртићима који су неприродна средина за њих, где им недостаје природна заштита и приврженост одрасле особе.Остављање деце у вртићу их учи да ће их неко стално остављати, да не могу да рачунају ни на кога.

Вршњаци су незрели и не могу бити модел за одрастање. Копирањем незрелих индивидуа се не може напредовати.

У неким земљама се већ уводе месечне накнаде за баке и деке који чувају своје унуке.

Овакав систем, не само да је много здравији за нашу децу него је и далеко хуманији и економски оправдан за целу породицу, јер се средства не одливају на вртиће и старачке домове већ се улажу у проширење и побољшање животног простора и услова живота.

Уколико деца ипак бораве у вртићу, треба им посветити довољно времена пре и после одласка, разговарати са њима, грлити их, јер веза родитеља и детета је нарушена одвајањем и треба је поново успоставити. Заједнички ручкови, породични излети, су веома важни за здрав развој деце.

Највећа потреба детета је везаност за родитеља, највећи страх детета је губитак те везаности.

Деци је потребна заштита одраслих да би сачувала емотивност и отвореност. Када нема те заштите, деца се затварају, постају несигурна, незаштићена, гасе емоције, беже у наркоманију јер су им стимуланси често једини начин да се осете живима. Гледају насиље, јер им је потребно толико много да би осетила неко узбуђење. Повређују се, јер је то начин да буду сигурни да још увек осећају.

Агресивна, бучна, свадљива деца су деца којој недостаје веза са родитељима. Њихова агресивност је последица пребацивања везаности са родитеља на вршњаке у чијим ће очима желети да буду примећена и важна. Деца везана за одрасле, желеће да буду добра за одрасле, занимаће их како да допринесу напретку заједнице, како да решавају неке задатке. Док ће децу везану за вршњаке, занимати ствари које занимају и њихове вршњаке: како изгледају, да ли се допадају околини, ко кога воли…

Модерна, индивидуалистичка култура отуђује децу од родитеља, уз оправдање да то развија независност. Међутим, независност долази спонтано са зрелошћу, а зрелост се може развити само уз физичко присуство родитеља који су њихови заштитници и водичи у животном лавиринту.

http://pravdazatate.blogspot.rs/2017/11/dr-sladjana-velkov-bitnost-porodice-za.html?m=1

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!

WordPress spam blocked by CleanTalk.