Саша Кнежевић: Тамни двојници Цркве и нације

Инфантилност српског родољубља је неминовнa без његовог фундамента Православља

Ово је једно суштинско питање које је постулат саме идеје пансрбизма, али и узрок константне антонимије међу овдашњим популацијама. Снихосходљивост је дозвољена у свему, сем у датим нам догматима. Као што постоје начела православне вјере, постоје и начела српског национализма, које је поносно зачето у ћирилометодијској, за словенске народе кључној просвјети, наших још необразованих (образом Божијим) племена.

Да ли је могуће дефинисати српско родољубље без његовог коријена из којег је оно проклијало, расте и опстаје – Православија?

Вјеруjућа личност у свом својем родослову, у својем националном коду и битију, већ у почетку осјећа над-битијску истину, оно нема недоумицу када се дотакне начела.

Сав тај жар откривене самоспознаје нам говори да постоје суштинске догме једног народа које су аксиоми увијек доказивани у историји, због тога они не подлијежу критици, било ко или како да их критикује, те критике клизе низ њих као вода низ окно. Само довођење у питање таквих истина, поткопавају се најдубљи темељи нашег колективног народног етоса, и увијек долазе од стране поквареног ткива једног народа. Сваки богоборац је нужно србомрзац, сваки антихришћанин је нужно антисрбин, јер је српство само опуномоћено у Православљу из којег происходи, образујући се (када је било сазрело за националну самосвјесност) у изворном светосавском облику.

И нема бољег уобличења, нити постоји други пут за српски народ, сем у повратку оним путевима који су га водили ка себи. (“Пси нека лају каравани нека пролазе“ – не може ниједна сила стати на пут оном народу који стоји под окриљем освједочене Истине, чији је екстрат света српска идеја која је наша Божанска мисија у овоме свијету предата на сљедовање, зато Срби и јесу, иако то неко жели да релативизује или ниподоштава, један Небески народ, чија је “кућа насред друма али је и небеска ћуприја“.)

Потискујући есенцију српског национализма (Православље), свака првенственост огуљеног и мртвог национализма изводи изопачење, израђајући баналну идолатрију која нужно уводи у српски сепаратизам, шовинизам и деструктивност. Све то одводи у изопштење и губљене сваког смисла и истине у тим саблажњивим, расколним, однародним умовима.

И одбацивши тај ,,камен од угла“, њихова логика постаје сходна њиховој сепаратистичкој идеји, понављам само ако отпадну од Свете Православне Католичанске и Апостолске Цркве они могу себи и другима представити своју обоготоврену псеудонационалну идеју и поклонити се тој изопаченој заблуди у различитим формама, интересима и жртвоприношењима. Такве отпале групације од суштине, слободно можемо назвати “гадаринским таборима“ који се својом помраченом логиком окрећу против саме суштине, која их је нажалост изродила. На крају добијамо гротескно горди подражај суштине (Истине), која жели раздор хијерархије зарад своје илузорне првенствености и моћи. Синоним сваке лажи, злобе и непријатељства за један православан народ су такве демонизоване групације, оне се хране само голом мржњом против истине, и то исказују у свим приликама које им се дају, све у њима происходи од клевете и пакости и они су образац сваког зла. Свака првенственост национализма на уштрб православног вјерују символише ону архетипску слику пада Сатане са неба и као посљедицу има погубну апостазу која се манфистује у радикалну крајност или матаморфозу лажи, и ништа више тај карикатурални облик псеудонационализма не посједује сем једну гнусну ЛАЖ.

Он некада заиста онако млад, полетан и надахнут може изазвати острашћене пориве пожртвованог родољубља, али ако није “олитургисан“ и у коегзистенцији са оним божанским који спаја сва времена у једној ванвремености, он је осуђен на узалудну жртву и “зли плод“ као нужну посљедицу. (Погледајмо само трагичне и заиста пожртвоване родољубиве покрете са почетка двадесетог вијека у Србији, Румунији, Грчкој који су заиста имали потенцијале за национални преображај, да нису упадали у горе наведене замке погрешних приступа националној просвјети. Наравно да неки од њих (нпр. Млада Босна) не заслужују да се сврстају ни у истом пасусу са крајње антихришћанским (тј. антисрпским) посткомунистичким псеудонационалним покретима у Македонији, Хрватској, БиХ па и Црној Гори али извјесна је била саблажњива тачка пада и код једних и других.)

Нема половичних истина, нити полуистина, свака таква истина је бљештава лаж (лажна представа стварности) која само подилази духу времена задовољавајући временске критеријуме, али она није ванвременска, зато је убрзо превазиђена и замјењена новом, истом таквом тек ступљеном, мада већ окончаном пролазношћу из угла њеног краја којег коначност увек развијава. То се најбоље увиђа у посебном начину иконописања икона у објективној перспективи. Све се у Цркви посматра из перспективе вјечности (есхатолошки приказ времена) па и теме и мотиви на иконама. Тврда вјера једног народа је њена водиља, њен пут и њена идеја из које све богоугодне тежње произилазе, у нашем народу та вјера у Истину, све уводи и изводи из Цркве Божије којој је глава сам Христос. Све што извире из једног истинског родољуба мора да буде у беспоговорном пориву да садејствује Христу.

 

Доста острашћених сљедбеника те свете српске (оправослављене) идеје (српског Завјета) узимају само њене површности и тако конструишу једну изопачену (несвојствену) идеологију, која нема ону богоугодну првенственост у Христу, коју су имали сви ореолски представници нашег завјета са Богом. Покушати оповргнути једну такву онтолошку истину, тај оповргивач у покушају, већ улази с тим оповргивањем у апостасију, ако се назива припадником нашег народа, ако то није онда постаје њен непријатељ. Са таквим недобронамјерним нападима нема мјеста дијалогу, јер подло ироничан и заклето надмен помрачени ум је у пакленој побуни која прикрива горду неприпадност и мржњу према својој истинској Небеској Отаџбини. Српски национализам мора да се рефлектује из најдубљег хришћанског понирања, на нашу егзистенцију, на нашу Вјеру и Отаџбину, иначе ће сваки добар подстрек да се сурва у провалију опште конфузије и подјела.

 

Православље је немогуће сачувати у једном народу без његовог омофора – родољубља

Међутим, постоји и друга линија пропадања, која се спаја у истој тачки пада са горе наведеним одступањима. Друга глава аспиде, која се перфидно склупчала унутар Цркве, палатајући својом отровном језичином из легла радикалног либерализма. Данас из ових двију табора, унутар и изван Цркве, имамо најжешће нападе на саму Цркву, од тих ,,тамних двојника Цркве (С. Фудељ),  који агитују на сродан, агресиван и подао начин, обоје лучећи најопасније отрове по наш идеалан, трозначан, прожет Христом, заручен Прстен (народ, држава и Црква). Радикално десни фанатизам у лику обоготвореног национализма се судара у истој тачки пада са екстремно либералним, крајње лијевим анационализмом, у лику некаквог апстрактног „трансхришћанства“, који се позива по потреби, чак и у дријевној, ванвременској аутентичности (нпр. то ради када је у питању општа денационализација, онда је он „аутентичан“ (читај декадентан), док када су у питању основе учења Цркве тада је савремен, нужно реформни, екстремно екуменистичан и безумно икономичан). Та произвољна парадигма хришћанства је у суштини анархична (белозилотска), руши све темеље богомдане хијерархије и православне аксиологије, њен побуњени дух је лако препознати, њега осликава стална деградација, тежња да се обесправи сваки ваљани поредак који смо имали (поготово је алергичан на светосавље) и којем тежимо да би ојачали своју духовну слободу. Сваки здрави национални осећај од стране (“хипи-безличних“) хибридних хришћана, прогласиће се “ксенофобичан“, “симонистички“, “цезаристички“, “јудеомесијански“, или ће се ословити са неким другим пежоративним етикетирањима, што није нимало зачуђујуће, јер овакве индивидуалне групе, немају никакво поимање суштинског значаја националног идентитета као једног израза личносности у великом, личноносности у ,,народима Божијим“. Па видимо како те исфрагментиране индивидуе псеудоправославља имају потпуно незаинтересован однос према својој историји, велики су критизери светосавља, они нам одгонетају “косовски мит“ као још један вид схоластичких приказа наших непријатеља, на све могуће начине омаловажавају истинску жртву, све под маском инфилтрираног псеудохришћанства унутар Цркве. Они припремају терен за будућа јеретичка утапања са другим отпалим хришћанским “конфесијама“, перфидно рушећи форму, мрзе и њен садржај. (,Лутер нас је ослободио ропства предању; али ко ће нас ослободити још тежег ропства Светом Писму“. – каже Лесинг 18. вијек.)

Они са тим протестанским духом, желе да поруше све бране православља, представљајући хришћанство као једну безличну утопију, која маше безличним транспарентима, и постаје будистички нихилистичка, у тој својој свеопштости и тежњи да све асимилује и хуманизује у свом гордо антијеванђељском алтруизму. Несрећни Ниче је добро запажао одбојност таквог хришћанства, водећи се реалним импресијама о реалним згаснутостима западног хришћанства, па у ,,Вољи за моћ“, он истиче: ,, Са оваквим новим тумачењем, хришћанство се стварно ближи исцрпјелости: људи се задовољавају једним опијатичким хришћанством, јер немају снаге за тражење, за борбу, за смјелост, за усамљеност, нити је имају за паскализам, за оно његово суморно презирање себе сама, за вјеру у човјекову недостојност, за страх да је ,,човјек можда осуђен“. Али хришћанству, које у првом реду треба да умирује болесне живце, уопште није потребно оно страховито решење с ,,Богом на крсту“: због тога будизам полако осваја земљиште у Европи“.

Антијеванђељски дух пропагира један расплинути терор над свиме што стоји као препрека на његовом „широком путу„.  Узимајући крајње произвољне ставове у апологији личних слабости и идеја које нису у духу Цркве, “авангардни хришћанин“ носи маску благочестивости и дјелимичне православности, са којима се руководе уосталом сви секташки карактери и већ виђени вуци у јагњећим кожуцима.  Задржаћемо се на њиховом потирању родољубља у Цркви, не ширећи тему на њихова друге заблуде које се тичу самих учења Цркве и начела православне вјере (једна од њих је и она могућност спасења ван Христа у име безличне љубави која руши саме основе хришћанства и има постулате у јеретичком учењу о апокатастази – повампиреног оригенизма).

Али, такав пали дух који је у крајњој тачки антихришћански, пројектује све своје ставове из идеја које узима изван историје Цркве, светог предања, и традиције, изван есенције хришћанства. Он у овом случају, перфидно манипулише са појмом „аутентично хришћанство“, узимајући за вјеродостојност „апстракцију“ (у њиховом случају и тада је тај духовно узвишени појам, фиктиван и острашћено – површан), када су у питању апологије утопијских ставова свеопште денационализације тобоже ради превазилажења националности као неке препреке транснационалном, транскултуралном,  савременом хришћанину (безличној љуштури без тијела и душе), који није способан нити за најмању жртву, али зато је увијек спреман да обесмишљава реалну светост у жртвовању безброј ореола, благословеној националној идеји (са оном српском максимом – ,,За Крст часни и слободу златну“).

Међутим, када је питању апостолско-светоотачка (православна) еклисиологија, мистагогија, аскетика, подвиг и конкретна жртва, либерална “нирванистичка“ струја узима (већином савремене) појединце и једном, произвољном теологуменом, потире исте те ауторитете Цркве на које се позива када клевеће благодатно српско родољубље да је шовинистички етнофилетизам, који тобоже није у духу изворног хришћанства. Они се служе једном ниском, лако прозорљивом дијалектиком, која изоставља хијерахију, која не слиједи једну логосну историју у којој је хришћанска личност заштићена и оформљена, манипулишу штурим цитатима, у том лукавом и лако прозорљивом силопсизму

Апологија транснационализма није духовна, она је злонамјерна, када се води асимилацијом свих култура и имплозијом свих диферентности, она се одмах позива на антицрквену (езотеричну) Есхатологију. Хришћанство се постепено разгранавало у историји свијета, оно је нераздвојиво од времена, у којем је сазревало сходно вјери једног народа, сабраних од засебних личности, груписаних око охристовљене идеје државности. Бљутаво либералан дух све то преображава у једну бесмислену апстракцију. Не прошавши земљу, онако острашћен и недјелатан, одмах узлијеће на небо и са тог имагинарног неба (читај поднебесја), опијумски критикује сваки вид националне особености, која мора испунити своје завјете у датом окружењу и времену. Држава не може да постоји без неког идеократског елемента, као ни нација ни појединац без оног вишег смисла (Логоса). Римска империја се распала јер није више могла да црпи свој смисао из већ давно изумрлог античког свијета. Зато је нашла нови, невиђену снагу у освиту хришћанства, у Христу Распетоме. Оно је и спасило њену империју и препородило њену државност. Хришћанство је убрзало распад старога свијета, античко друштво прожето неморалом, је губило своје најбоље људе које су налазили сав свој идеал у хришћанству. Они су напуштали све привилегије и бескомпромисно прилазили Радосној вијести (Јеванђељу), која није имала никакве везе са дотадашњим претензијама пропале империје. Хришћанство је прогоњено, и на најсвирепије начине нарастало и јачало пуних 300 година, потпуно диферентно од државе. У међувремену оно је захватало све веће народне масе, читавих 100 година прије Константина, Тертулијан је одважно говорио империји: ,,Ми смо се јуче појавили, а већ собом све испуњавамо: ваше градове, острва, села, виле, вађе савете, ваше таборе, ваше курије, дворове, сенат… Могли би да се боримо са вама и без употребе оружја, једноставно тако што бисмо се одвојили од вас“. Ако би, говорио је он, сви хришћани у маси изашли из империје, “вас би погодили усамљеност и ћутање и чинило би вам се да је свијет изумро“. Видимо да је полако хришћанство сазријевало у историји, да оплемени призване народе и њихове културе, које би се као и личности у великом, светим Крштењем, погружиле у њему. Та идеја је полако сазрела у свјетској историји, току времена, који је незамислив без Божијег присуства у њему, јер је Логос увијек био присутан и у старозавјетној историји и премудрим Промислом се постепено откривао у њој. Хришћанство никада није порицало принцип државности и власти, чак ни римске паганске државе, а камоли као што то данас чине “модерни теологчићи“, да се након мучног, обливеном мученичком крвљу, сазревања хришћанства, тежи повратку у стоички освит, где би савремени хришћанин без икакве тенденције да претрпи и најмању жртву, убрзо поклекнуо и превјерио. Зашто не претпоставља савремени хришћанин повратак у изворни хришћански подвиг, спремност на жртву и молитву, којег константно умањује и превиђа, умјесто што перфидно и гордо поткопава најзаслужнији омофор данашњег хришћанства?!, реални осјећај националне припадности и богомдану чежњу да све то учврсти у једном божанском устројству, са двоглавим орлом, и круном на челу. Још је Мојсије указивао на царску власт која ће се појавити у будућности,  цареве су помазивали  изасланици Господњи. Чувеним Милански едикт из 313. године који је донио Константин, хришћанство је сазрело да васкрсне и државно уређење свих хришћански народа, које ће га у претстојећим временима, како буде духовно слабио, штити од многих искушења, порицање тог, са неком саблажњивом ретроспективом, са данашњим духовним капацитетима већине нас, је једна обична апстракција и декаденција.

Међутим, морамо напоменути да су у тој благодарној христанизацији старог свијета, увијек била присутна два вида искушења, са једне стране је римокатолицизам подлегао једном од њих – папоцентризму, као друго, насупрот томе, и император је могао да добије цезаропапистичке тежње што је имало у Византији жалосне посљедице, иако је однос црквене и државне власти у Византији био далеко правилнији него на било ком другом мјесту. ,,Хришћанска монархија, како на Западу, тако и на Истоку – премда из различитих разлога – подједнако није успјела да разради свој идеално правилан тип, тј. тип који би посједовао све основе својствене његовој идеји. Касније се тај потпуно монархистички тип државности у најуспјешнијој форми појавио у Московској Русији, која је од Византије преузела поставку државно-црквених односа, док је, истовремено, слично западној Европи, имала живо социјално уређење које (без обзира на недостатак свјесности) московска државност није могла да запостави“. (Лав Тихомиров)

Либерални хришћани све то превиђају, и руше нашу традицију, заборављајући мученичком крвљу натопљене вјекове једног мучног процеса који је изњедрио са великим жртвама богомдане народе, од којих је један и њихов народ. Они безумно изјављују: ,,Православље нема везе са нацијом“…  И те како има, да није српски народ био вођен светом српском идејом погруженом у Христу, не би ни до нас могло допријети Православље. Сулудо је себе изузимати из богомдане нације којој припадамо, јер је и нација личност у великом, и она је неодвојиви дио наше личности, личност не може да је превазиђе у времену а да не постане ретроградна. Свака личност у Православљу треба да тежи афирмацији духовне слободе, али потребно је, и да овоземаљска Србија подражава ону Небеску, да се пригрли родољубљем, и буде досљедан настављач традиције, јер и садржај нема својих упоришта без форме, већ бива сасуд разбијени и просути… 

Неопходна је чврста кичма државе и богоугодна хијерархија, која би опет родила витешке генерације и велике духовнике, са чијим пренебрегавањем је непотпун приступ хришћанству, у теоријама некаквог утопијског псеудохришћанства. Не можемо ми живјети у другом простору и времену него у овом ,,гдје смо клицу заметнули“ (Његош), зато поносно понесимо достојне одлике прошлости, које су нас оформиле и постале неизоставни дјелови наше личности.

 

 

 

 

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!

WordPress spam blocked by CleanTalk.