Дејан Костић: Жене остају без једног важног права!

СЕКСУАЛНО УЗНЕМИРАВАЊЕ У ДРУГОЈ ДИМЕНЗИЈИ

Било је то крајем прошлог миленијума. Женама ФЕМИНИЗАМ тада није био одузео право на ЖЕНСТВЕНОСТ и све оно што је она подразумевала. Оне су биле умилне, нежне, тихе, смерне, ма зрачиле су љубављу и добротом. Иако је џентлмена било на сваком кораку, малом броју жена је било потребно да им достојанство и част брани мушка песница. Такве су, заиста, биле јаднице. Држава тада није ни помишљала да санкционише нешто што се данас зове „сексуално узнемиравање“.  Више мушкараца је било у посланичким клупама, који су знали да су мушкарци – балканци, лако „запаљиви“ и да их узбуди свака сукња изнад колена, утегнут струк, оцртане груди на гардероби, чак и без деколтеа и нешто шминке на лицу. Балкан није био Берлин у којем се нудисти сунчају по јавним парковима или жене, у току лета, у јавном превозу не носе рубље. Београд и Берлин су и тада, а и сада били далеко. Знале су то и жене, морам признати. Па су се на један начин облачиле за одлазак на посао, на други начин за посету рођацима, на трећи начин за изласке ради забаве и провода. И врстом шминке су пратиле све те ситуације. Било је доста физички врло лепо грађених жена, али је то тек, мали број њих, подвлачио у стилу облачења, или то чинио у пригодним приликама. И поред свега тога женама није било лако са мушкарцима, било је и  сексуалног узнемиравања. Сећам се моје другарице Љиљане, која је у другом полугодишту средње, нешто често долазила код мене да заједно учимо. Љиљана је била најлепша и најзгоднија у генерацији. Ја, признајем, нисам имао навику колективног учења. А када она крене да дохвати књигу са друге стране стола, па се извије читавим телом, тотално сам губио способност за учење школског градива. Приметила је она то једном. Пришла ми, нежно загрлила, пољубила у образ и шапнула: „ Не ложи се, знаш да смо другови и да имам дечка!“ У моменту су ми се вратиле, све, привремено, изгубљене способности и никада ми више у животу није пало на памет да јој погледом узимам физичку меру. И до краја школске године смо, заједно, марљиво прелазили градиво.

  Божина је дошла у Србију због студија из Црне Горе. Са собом је понела много од лепоте њеног краја. Другарица небеска је била.  Родитељи нису могли да јој приуште школовање, па се она издржавала певањем. Једне ноћи, у неко глуво доба, враћала се у свој стан после наступа. Негде поред улазних врата зграде у којој је становала, испред ње бану мушкарац у мантилу, и продера се: „Баааааааа“, притом отварајући мантил испод којег није било више одеће. Локални манијак имао несрећу да на њу налети. А, она, потпуно смирена, нормалним гласом њему: „Ајђе јадо, како те није срамота! Што чиниш то?“ На то манијак, још једном дрекну : „Баааааааааа“ ширећи онај мантил као једра. И крену Божина, потом да му затвара тај мантил, закочавајући дугме по дугме на њему, и даље потпуно смирено, речима: „Како те није срамота! Шта ми се ту имаш показиват!“  Закопча њему Божина читав мантил, ухвати га за рамена, окрену у супротном правцу, одгурну и рече:  „Ајд сад и немој ме више тако препадат!“   Потом је отишла до своје собе и одмах заспала. О том манијаку више никада у животу није ни размишљала.Са Душицом и њеним дечком сам био, једне вечери,  у ресторану једног хотела. Неко пијано мушко друштво, негде пред фајронт, нешто је добацивало њој са суседног стола. Видео сам да се узнемирила и већ сам кренуо да одмакнем столицу од стола како бих устао. На то ће она мени: „Нема потребе, сама ћу“. И она крену до тоалета. Замислите, баш крај стола тог обесног друштва она се „оклизне“ и тресне задњицом о сто. Сво пиће са стола се расуло по њиховој одећи. Свако је био окупан управо оним што је те вечерио конзумирао. А, Душица ће њима, брижно: „Извините момци. Заиста ми је жао. Баш сам трапава. Ево обрисаћу све вас“ и крене погледом по столовима да тражи салвете. „Нема потребе“ – рече неко од њих, љутито, а Душица се врати у наше друштво. Добацивања више није било.

 Ето, било је сексуалног узнемиравања и крајем прошлог миленијума.  У све ове три наведене, истините, ситуације, мојих вољених другарица, постоји нешто заједничко. САМЕ СУ СЕБЕ ЗАШТИТИЛЕ од сексуалног узнемиравања. Нису то чинили неки други мушкарци, неке невладине организације, државне институције, закон. Тако је и најбоље, јер, једино та заштита је стално на располагању. И обратите пажњу на начин, посебно. Био је најбољи могући. Сви други би били погрешни и сваки други би водио у екскалацију сукоба. И још нешто је заједничко овим паметним девојкама из овог текста. Употребиле су само своју женственост, која им је природно дата. Размислите о Љиљани, Божини и Душици, и не дозволите, драге моје, да вам ико ускрати право на ЖЕНСТВЕНОСТ.   

 

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!

WordPress spam blocked by CleanTalk.