Симо Крајишник: Да ли је истинско родољубље могуће без Бога?

Живимо у секуларизованом времену, у времену у коме је држава одвојена од цркве. Када се одвојила од цркве, држава се одрекла своје духовне димензије, и читавог корпуса духовних питања која су по својој природи неодвојиво везана за њу. Игноришући духовна питања, држава је постала обичан административни апарат, скуп чиновника, тело без душе. У језгру тако замишљене државе су нихилизам и самоуништење. Таква држава и људе који живе у њој, насилно своди само на материјалистичку димензију, обрачунавајући се, више или мање брутално, са њиховим духовним потребама. Обрачун са духовним потребама човека, одвија се преко напада на цркву, као отеловљењу духовне димензије човека.

Пример отворене репресије према цркви је постреволуционарно време у Русији, када се отворено и вулгарно кренуло у физички  обрачун са црквом као потенцијалним центром окупљања и реакције на безбожничку власт.

Либерлани капитализам, који имамо данас, модификовао је богоборачку активност, па тако крајњи циљ те активности, није више физичко уништење цркви, него убијање духовне компоненте човека, односно убијање човекове потребе за Богом.

Напади на саму цркву и даље су актуелни, али су у питању подмуклије, прикривеније методе, афере, подметања, уиграни медијски напади и константно означавање цркве као генератора свих ретроградних кретања у друштву која су сметња напретку човечанства.

Што се тиче српског друштва, западни Левијатан изузетно агресивно, паралелно, ради на разбијању политичког, економског и духовног бића српског народа. Оно што је некада радио бомбама, данас ради преко својих трбухозбораца које поставља на власт. Овде је Левијатан развио идеалну структуру колонијалне државе. Он непосредно контролише и позицију и такозвану опозицију. Дресира их и мења од задатка до задатка. Све ово, олакшано му је због неприродно великог броја преумљених конвертита. Ковертити су људи који преко ноћи мењају своја убеђења, прелазе из партије у партију, издају и вређају дојучерашње саборце, од великих Срба постају велики љубитељи Нато пакта и свих српских непријатеља. Укратко, то је најгори људски материјал, шљам достојан само презира и гађења. Нажалост, управо овакав материјал већ дуже време управља Србијом.

Тај велики број српских конвертита, подстакао ме је на размишљање, да ли је истинско родољубље и могуће, без везивања тог родољубља за за неку вишу и универзалну вредност која не би дозволила да се оно што је истинско и вечно, релативизује, квари и мења? У нашем случају, то више и вечно, била би Светосавска идеја, Косовски завет и вера у Бога. Дакле, мишљења сам да српски родољуб који би своје родољубље искрено везивао за ове три компоненте, не би могао да постане конвертит и издајник. Такав родољуб је свестан да је Идеја оно што је изнад свега материјалног и земаљског. Он зна да та Идеја живи независно од нас и да је та Идеја дата одозго, а не из некакве подземне катакомбе безличне европејске административне аждаје.

Сведоци смо да су наши истакнути националисти произвођени по Брозовом калупу за посебне намене. Њихов задатак је био привлачење народних маса и њихово каналисање у строго контролисани ток.

Поред тога, задатак је био и масовно дисквалификовати идеју српског национализма, ваљати је по блату, вулгаризовати је и обликовати по калупу филмова Хајрудина Крвавца и Вељка Булајића. У сваком јавном наступу, примитивизовати идеју, и по савку цену спречити појаву неког масовног искреног, правог, богобојажљивог, народног покрета који би идеју српског национализма поставио на оно свето место са којег су наши славни преци кренули у ослобођење.

Код таквих националиста за посебне намене, којима ништа није свето, увек је било могуће чути приче о одсецању непријатељских руку, набијању на колац, убијању сто за једног и сличне изјаве од којих  сваког искреног родољуба подилази језа. Као што су годинама наносили штету српским националним интересима, глумећи лажне националисте, тако су преко ноћи, чим је стигао налог, лагано прелазили у нове политичке облике. Примери за овакве случајеве у Србији су безбројни, а крај процеса се још не назире.

Такви људи, никада у своје наступе нису уносили идеју Светосавља или вере у Бога, а када су причали о Косову, причали су на нивоу политичког памфлета, шараде и без икаквог дубљег промишљања о метафизици коју Косово са собом носи.

Пали смо, рекао би владика Николај, онолико колико смо се удаљили од Христа.  Само пали Срби се могу претворити у издајнике, у негацију свега оног најбољег што су векови изнедрили. Само пали Срби могу пљунути ка Небу са кога нас гледа наш свети витез Лазар, наш свети пастир Сава, наш Милош Обилић и остали Небески ратници наши.

И зато, сутра када се будемо враћали себи, када будемо одбацили лажне месије  и кренули путем који нам је остављен у аманет, ми ћемо нашу љубав према отаџбини опет везати за Небо. Везаћемо је за Истину. Када је опет вежемо за Истину ниједан ветар, ниједно страдалништво, ниједна голгота, неће нас моћи померити са нашег светога пута.

И када нас душмани, незнабошци и остале хорде, буду подругљиво питале, шта вам је тај српски национализам, ми ћемо одговарати речима нашег владике Николаја:

То је рам у коме је икона Христова.

То је дом у коме је Христос домаћин.

То је брак у коме је Христос благословитељ.

То је село и град у коме је Христос начелник.

То је држава у којој је Христос Цар.

То је уметност у којој је Христос чаробник.

То је школа у којој је Христос учитељ.

То је црква у којој је Христос првосвештеник.

То је борба у којој је Христос војсковођа.

То је страдање у коме је Христос главни страдалник.

То jе мука, где се Христос мучи кроз невину децу.

То је мрак у коме је Христос једина свећа.

То је робовање које је издржљиво само са Христом.

То је устанак против неправде са барјаком Христовим.

То је победа с певањем: Христос Воскресе!

То је песма која Христово име слави.

То је весеље где анђели Христови са људима играју.

 

Шта је то српски национализам ?

То је ткиво историје српског народа коме је основа Христос,

 а потка свеци и светитељке и јунаци, мученици Христови.

То је молитва до последње сузе и последње капи зноја.

То је пост док очи не постану двапут веће.

То је жртвовање за Христа и свега имања и себе сама.

То jе снежна чистота у девичанству и анђелска верност у браку Христа ради.

То је срећа у самоћи, срећа у браку, срећа у друштву, срећа у побратимству,

срећа у колиби, на престолу, срећа у оба света у име Христа Бога.        

 Ево због чега је речено да је тешко бити Србин.

А то је речено комшијама српским и издајницима српским, којима је национализам рам у који они стављају другу слику, коју им противници Христови гурну у руке.