Остоја Симетић: Професионални спорт је безвредан

На Хаитију се један осамнаестогодишњак бацио под аутомобил, јер је бразилска репрезентација испала са светског купа. У Футогу је један навијач Партизана усмртио једног навијача Војводине. Сличних инцидената по свету има тушта и тма, насиље мотивисано спортским страстима кулминира сваког дана, односи животе и унесрећује породице. Ово ипак није још један од текстова који се баве хулиганизмом на и око спортских борилишта. Овде ћемо покушати да се осврнемо на свеукупни значај, тј. одсуство истог за живот нормалног човека кад је у питању професионални спорт.

Поћи ћемо за тезом да је професионални спорт потребан само онима који од њега баснословно зарађују, док је све остале људе, апсолутно штетан. Нарочито за оне који су због њега изгубили животе. Међутим, није само смрт опасност која вреба у овом смислу, већ су ту и идолатрија, заглупљивање, губљење времена и енергије, усредсређивање на небитно, занемаривање породице, пријатеља, те личног карактерног и духовног развоја.

Шта је професионални спорт? Ништа друго, до једна грана забавне индустрије. За оне који се њиме активно баве, то је професија, једнако као што је за некога професија зидање, пројектовање водоводне мреже, узгајање крупне стоке, вађење зуба итд. За оне који од њега посредно зарађују (менаџери, ТВ куће, разни медији, спонзори…) то је алат за згртање новца. За пасивне посматраче, а таквих је убедљиво највише, то је страст, забава, разбибрига која више но иједна друга, узбуркава емоције, кида живце, одвлачи у кладионице, изазива сукобе, ствара идоле…

Људи се емотивно везују за спортске клубове или индивидуалне такмичаре, већ према својим спортским преференцијама. Велике групе младих људи су спремне да се са другим, истоветним дружинама физички обрачунавају, само зато што ови навијају за неки други фудбалски колектив. Највећи део од њих, неће ни трепнути пред одлуком да ли да неком супарничком навијачу избије зуб или око, поломи нос или руку, разбије главу и сл. Такав поступак, не само што му не би био замерен, већ би се у круговима навијачких хорди, сматрало да се дотични ”доказао”.

Приоритети и вредности

Често је могуће чути да је неко добио инфаркт после успеха или неуспеха тима за који је ватрено навијао. Дакле, човек допушта себи да му резултат меча двају професионалних спортских тимова однесе живот.Замислите када би неко, ко од тога нема никакве користи или тете, умро на вест да су акције Пепси коле надмашиле акције Кока коле на Вол стриту или кад би се неки пуки посматрач бацио под воз, јер је банкротирао неки кафеџија. Медијском помпом, људи се убеђују да је професионални спорт изузетно битан за наш живот. Људи се групишу према клупским бојама, пред значајне утакмице се организују округли столови где се расправља о шансама конкурената на победу, те колико чији играчи просечно претрче, па у ком проценту обично држе лопту, затим има ли или нема повређених играча у њима, онда која је размера шутева у/ван оквира гола у дотадашњем делу сезоне и сл. Народ који ради од 6 часова изјутра, устаје у 2.30 да би гледао Анин окршај са Цибулковом (sic!).

Од протагониста професионалног спорта се праве национални хероји кад победе у некој утакмици која, иначе, њима доноси премије мерене у десетинама хиљада, те уговоре изражене у милионима евра, што су суме које 99% Срба никада није видело на гомили. Продају нам се приче о томе како су Дивац, Јанковићка, Перуничићи, Пикси и ини спортисти много учинили за овај народ, да су то заслужни грађани, да треба да добију националне пензије (sic!). Па колико је више за овај народ учинио сваки архитекта пројектовањем неке лепе зграде, лекар излечивши неко дете, правник одбранивши невино оптуженог пред судом, економиста оздравивши неки колектив, професор научивше много чему десетие и десетине разреда? Али не, то нису узори, то нису хероји. Ко им је крив кад не могу да шутну лопту под пречку или да баце куглу 21 метар. Изгледа да је забава важнија од здравља, привреде, образовања, становања… да ли је заиста?

Ко је стварно херој?

Јавност ћути кад др Миодрагу Стојковићу, генетичару светске славе, који је омогућио пород хиљадама људи, методом вантелесне оплодње, наша власт одбије да нострификује докторат и отежава му изградњу клинике, али грми кад се Срђо Ђоковић пожали да му се не додељује нека ексклузивна локација за подизање тениског центра. Месецима је највећи проблем Војводине што Нађа Хигл нема адекватан базен за тренинге, без обзира што хиљаде грађана немају адекватне ципеле за зиму и што су произвођачи жита опљачкани бедном откупном ценом коју им је одредила држава. За сваку медаљу коју нека момчад донесе из белог света, организују се дочеци и славља по главним трговима српских градова, где одушевљена маса кличе својим идолима називајући их боговима (Ми имамо свога Бога, име му је Бодирога[1]), заборављајући у својој хули, на бедну реалност сопствене угрожене егзистенције, па уместо да нешто ради сате проводи урлајући ”Сад си уз’о трофеј Паспаље”, ”Један је Никола Грбић” или ”Шампиони, шампиони!”. Код ”важнијих” тријумфа националних селекција, испред градске куће у Београду се лагано окупи преко 50.000 Срба, да би пружили подршку и исказали захвалност својим херојима, а када влада подигне телефонску претплату за 100%, кад цена бензина оде 50% за неколико недеља, кад динар пада вртоглаво, енормно умањујући однос наше плате и евра и тиме страховито урушавајући наш животни стандард, никоме не пада на памет да изађе на улицу. Ни десет људи није могуће окупити код Коња, да протестују због скандалозног понашања банкарских кућа, које мењају каматне стопе у току отплате кредита, а колоне аутомобила трубе београдским улицама кад наши победе њихове. Ово је резултат тога, што је народ, изложен корпоративно медијском терору, погрешно схватио да је за његов живот, националну част и достојанство, па и лични понос, далеко важнији успех/неуспех Чабе Силађија и Драгутина Топића, неголи услови рада, територијални интегритет, покривеност потрошачке корпе зарадом или однос државних институција према грађанима. Ми допуштамо себи да резултати професионалних спортиста за које навијамо, утичу на наше расположење, а посредно на наше односе с укућанима, пријатељима, на наше здравље, па чак и живот.

Не спорећи да неки од тих момака и девојака, који се баве професионалним спортом заиста воле ову земљу и њен народ, ми споримо значај њиховог професионалног успеха за овај народ и његову државу, те абнормално прецењивање истог изражено у слави и хонорарима спортиста.

Шта би било, кад би било?

Замислимо за тренутак да се декретом свих светских влада, потпуно укине сваки вид професионалног спорта у целом свету. Шта би била последица по обичне људе и њихов свакодневни живот? Ништа. Пронашли би неку нову забаву, причали би о времену, музици, послу, породици… никоме не би фалила длака с главе, сем што би спортистима и њиховим менаџерима, те медијима и спонзорима фалиле милијарде.

Изведимо сад други умни експеримент! Шта би се догодило када би се укинули доктори? Инжињери? Полицајци? Судови? Грађевинци? Пољопривредници?

Свет би колабирао. Како бисте живели без струје, текуће воде, путева и мостова, аутомобила и бицикала, сапуна, хлеба, правне заштите, гардеробе или школе? Јадно! Ако станујете у Темерину, а треба да дете пошаљете у средњу школу у Нови Сад, како бисте то изводили свакога дана, ако не би било аутобуса? Ко у вашем животу више доприноси – један возач ГРАС-а или механичар тог колектива или цела ватерполо селекција? Шта за вас конкретно значи освајање светске лиге у ватерполу или бронза у одбојци? Да ли је онда оправдано да рукометаш друголигашког клуба зарађује више него професор књижевности?

Неко ће рећи да је то закон тржишта (мантра коју иначе употребљавају наши политичари кад је потребно оправдати поскупљење струје, грејања или уља), те да је зато у реду да врло тражени спортисти, врло много зарађују. Ипак, намеће се логички закључак, да су они толико тражени, само зато што народ, човечанство, нема изграђен културни образац, па духовне и интелектуалне вредности подређује страстима, посматрању бесмислених надтрчавања играча Барцелоне и Леверкузена или лепршању тениске сукњице Ане Ивановић на вимблдонском поветарцу. Да свет није имао Теслу, Пастера, Мендељејева, Ашнштајна, Волту, Њутна и друге њихове колеге, муке живота би биле далеко теже, учило би се уз свеће, умирало би се од уједа лисице, до Београда би се од Новог Сада путовало цео дан, рачунало би се ”преко прста” и уопште, животног комфора, каквог га познајемо, не би било, а да свет није имао Марка Шпица, Џесија Овенса, Ференца Пушкаша, Фрању Михалића, Карима Абдул Џабара, Рајка Митића или Флоранс Грифит Џојнер то на наш живот не би имало никаквих негативних последица. Живели бисмо као и до сада, само бисмо имали више времена за породицу, пријатеље, рад, образовање, учење… свој живот бисмо квалитетије и духовније проводили без професионалног спорта.

Ипак, успеси наших математичара, металурга, лекара, правника и дригих привредника и интелектуалаца не славе се у ударним емисијама националних медија, врхунски стручњаци нису хероји нације, најбољи студенти не добијају посао, нема пара за научна истраживања, па трпимо све већи одлив мозгова, школски програми се сужавају и прилагођавају ”новој европској реалности”, а стотине хиљада људи без канализације и телефонског броја чекају да изађемо из кризе. Без обзира на то, народ мисли да бисмо изашли на зелену грану само кад би се још улагало у кошаркашке хале, у семафоре и рефлекторе на стадионима (да се не брукамо пред УЕФОМ), небитно што у Новом Саду и Београду и даље има на десетине, можда стотине неасфалтираних улица.

Злоупотребе и обмане

Политичари лете да се сликају са спортским победницима, председник Србије заврнутих рукава урла навијачке песме са кошаркашких трибина и прати кик бокс спектакл, након што се науживао музике Секе Алексић(можда јој и постане десна рука?!), а не брине што радници Дневник холдинга и АТП Војводине годину дана нису видели жуте банке од својих зарађених плата. Они покушавају да нас увере да је неки политичар толико боље решење за неку функцију од свог супарника, колико учесталије посећује спортске манифестације. Уопште, једина форма патриотизма коју допушта актуелна власт и њена НВО фаланга, јесте онај јалови, изражен кроз гротескно заурлавање отрцаних парола на трибинама хала и стадиона, те усредсређен на максималнистички циљ победе на неком европском првенству, занемарујући стварне националне интересе. Помоћу професионалног спорта, тупи се оштрица незадовољства пониженог, потлаченог, обесправљеног и опљачканог народа, а њени остаци се преусмеравају у стампеда једних хулигна на друге или на кафанске оркестрације навијачких страсти за време репрезентативних наступа.

Стално смећемо с ума, да спортисти зарађују несразмерно више од свих других људи.Један Немања Видић прима 70.000 £ недељно и смртно је увређен што му клупски колега зарађује 100.000 истих новчаница, док један врхунски српски хирург не може да натуче ни две хиљаде месечно кад ради и приватно и прековремено. Увиђате ли бесмисао у овоме? Немања уме добро да избаци лопту у аут, а хирург уме да спаси живот човеку. Трансфер извесног Миралема Сулејманија у Ајакс износио је око 16.000.000,00 €, а просечна плата у Србији износи 34.161,00 РСД, односно око 340 €, што је, ако узмемо у обзир Сулејманијеву стручну спрему, страховито неправедно. Ова чињеница отвара питање културног обрасца који негујемо. На цени су забављачи, певачи, тркачи, лопташи, кловнови и сл. док интелектуалци, радници и сељаци од свог рада не могу да живе, ако не пристају да служе режим.

Стање ствари

Дужност је националне елите, да наметне медијима, а преко њих и сваком појединцу објасни да су професионални спорт и естрада, не само небитне, већ и бесмислене ствари, од којих конзументи осим што немају никакве користи, трпе и извесне штете. Нажалост,родитељима постаје идеал да им деца постану фудбалери, одбојкаши, манекенке и певаљке, јер су то уносна занимања, доносе приходе које врхунски економисти, правници, инжињери, лекари и хемичари не могу ни да сањају.Пошто смо одавно упали у мрежу потрошачког друштва, које цени само материјални успех, које издиже хедонизам и нон стоп забаву као једини први животни циљ (”остаћу слободан, нећу се везати, важно је само добро се зезати.” [2]), ми не можемо да се одупремо пориву да обожавамо спортисте и да желимо својој деци њихове животе. Зар је могуће да и данас наседамо оној прастарој ”Хлеба и игара”?! Како то да нисмо у својим душама развили дубље духовне потребе него што су буљење у двадесетдвојицу момака који јурцају за бубамаром (или џабуланијем)!? Није ли трагикомично чути двојицу четердесетогодишњака како ватрено расправљају о квотама постављеним у Премијеру за меч између Шалкеа и Дуизбурга?! Зашто људи своје предосадне животе не покушају да испуне односима с другим људима, уместо што данима дрхтећи и стрепећи очекују неку утакмицу, то јест, пословни ангажман скупине фудбалера или ватерполиста н ањиховом радном месту? Можда затошто укупна цивилизација јесте усмеравана од оних који држе укупан капитал света [3] и којима одговара да од народа праве бесловесно стадо, које је могуће задовољити УЕФА лигом шампиона или трком за велику награду Монака. Можда корпоративним круговима одговара руља која купује мајице с ликом Кристијана Роналда и знојнице попут оних које носи Марија Шарапова, радије него књиге и воће.

Нико не каже да спорт није потребан. Напротив, он је врло потребан, чак неопходан. Свакако не професионални, већ масовни, рекреативни који доприноси телесном и духовном здрављу нације. Корисно нам је да са пријатељима одемо на баскет, дружимо се, истрчимо, забавимо и одржавамо форму организма. Човек је Homo Ludens , потребна му је разонода, али би требало да се забавља и рекреира на начин који користи и доприноси његовом телесном, умном и духовном развоју, а не буџетима професионалних спортских колектива.

[1] Господин Дејан Бодирога се, као православац бунио против овог нехришћанског скандирања.
[2] Рибља Чорба
[3] Ако ти кажем да један круг људи држи целокупно светско богатство, назваћеш ме левичарем, ако ти кажем који су то људи, назваћеш ме десничарем.

 

3 коментара


  1. Шта би се десило да се укине професионални спорт? Ништа нарочито – измислили би га поново. (Део једног мог старог текста):

    Стари хроничари су мудро бележили оно што су видели око себе, те сада знамо да је подмићивања је било још у време античких олимписких игара. Филип, отац Александра Македонског, плаћао је организаторима олимпијских игара у Олимпији да Македонцима ( које су Грци сматрали варварима) дозволе да учествују. Филип је претио, притискао и најчешће подмићивао, да би дошао до циља.
    Игре су изгубиле изворне принципе из времена Сократа, корупција је достигла врхунац у време Филипа и потом Александра Македонског.
    Пример је кувар Коривос, који је 776 године пре нове ере за победу у ходању добио јабуку. Међутим, већ 600. година, градови су својим олимпијским шампионима даровали злато, сребро и имања.
    Још 332. године, Атињани су доживели шок када су утврдили да је њихов петобојац Калипос, иначе олимпијски шампион, подмићивао противнике. Шест година касније, боксер Евполиос из Тесалије, и три његова земљака, ухваћени су у намештању борби…
    У Олимпији борци су се борили не за титуле, него за новац и позиције у друштву. Подмићивали су и судије, који су такође учествовали у такмичењима и често давали титуле људима који у опште нису учествовали!? У Олимпији није било олимпијског духа. То је мит. Остало су чињенице: Спорт у то време је био суров, често опасан по живот.
    У најсуровијим дисциплинама, боксу, рвању и касније тркама двоколица, у случају смрти ривала, победник је био ослобођен кривице за убиство. Олимпијски победници о којима су песници певали оде као о боговима, често су били глупи, подмитљиви и уображени.
    Филозоф Платон, оптуживао их је за недостатак образовања и незаинтересованост за свакодневне проблеме обичних људи. Његов ментор Сократ противио се правилу по коме град или земља мора свог олимпијског шампиона доживотно да издржава и да га храни.

    Као што видимо, Сократ и Платон су били велики борци против тада надирућег ретролиберализма и свих његових појавних облика како је већ описано напред или ће бито описано мало касније, све једно.

    Како се развијало наше чедо фудбал у своје младалачко, невино доба?

    Енглези су задужили свет јер су му поклонили најпопуларнији спорт – измислили су фудбал. Даровали су му и непролазне вредности као што је сиситем такмичења (код њих је почео да се игра први куп 1871. а и прво првенство 1888.) а нарочито су важили за узор по поштеној игри. Међутим, уз фер-плеј, којим се диче витешки духови нације која је створила фудбал, у његовој колевци је на још млади изданак накалемљено и оно од чега није излечен ни до данашњег дана. А, како стоје ствари, то и није његова болест, већ нормално стање здравља.
    Први велики скандал избио је на видело 1905 године, што не значи да се раније није знало за сличне махинације. Откривено је да је Манчестер сити, који је тријумфовау у купу, оствареном годину дана раније, хтео пошто-пото да придода и титулу шампиона, покушао је још пре утакмице да обезбеди победу. Прави шок је био у томе што је у лажирању одлучујућег меча против Астон Виле учествовао капитен Били Мередит, који је у то доба, у својој 31. години, био такав идол да га упоређују са звездама какве су касније били Метјус, Бест, Марадона…Велшки репрезентативац је свом колеги, капитену противничког тима, Алеку Лику, дао десет фунти да исход меча буде по договору. Кажњени су и Мередит и његов клуб, а по истеку казне корпулентни Велшанин је дао изјаву из које се јасно могло закључити да купопродаја бодовима на Острву „цвета“. За овакве случајеве Мередит је рекао: – Клубови нису кажњени због кршења прописа. Они су кажњени зато што су откривени.
    Ово би практично значило да се са мешетарењем почело са првим ударцем по кожној лопти.
    Енглеска Фудбалска асоцијација је 1891. године прописала да за потписивање уговора може да се добије десет фунти, а 1900. да максимална плата фудбалера може да буде четири фунте. До 1961. званично највећа плата је била 20 фунти, а промењена је тек када је Фулам платио Џону Хајнесу сто фунти. Ствари су почеле нагло да се мењају 1958. пошто је Јувентус за Џона Чарлса из Лидса годину раније дао 67,000 . До тада је највећа прописана недељна плата у Енглеској била – десет фунти.
    Без обзира на прописе први велики трансфер остварен је 1905. године када је Милдсброу срушио „границу снова“ плативши Сандерледу за Алфа Ромона 1.000 фунти, што је било три пута више од дотадашњег рекорда.

    Лако се да извући закључак по временској вертикали да ничег новог под капом небеском нема последњих цирка 8000 година, од времена када је прва шкољка добила својство платежног средства. Принцип је исти, остало су нијансе. Тај принцип је једноставан и опште познат: Ко има новац има и све остало. Што више новца, више свега осталог. Спортском неолиберализму и глобализму је темеље ударио Филип Македонски својим раним радовима.

     
    Одговори

  2. Слажем се у вези професионалног спорта. Био сам кратко време професионални спортиста, а данас не знам ко игра у Звезди, репрезентацији, ко је првак у првенству Енглеске, Италије… Имам важније ствари да радим. Такође, нису сви велики спортисти и велики људи, али има великих и ван терена.

    Што се професионалних спортиста тиче, не треба ствари генерализовати. Имаш пример Александра Поповића који је био професионални атлетичар, али је завршио факултет и постао професор универзитета. Спортисти су људи који померају границе, који себи постављају више норме, који се жртвују да би дошли до неког циља… а поред тога, или после каријере, могу да буду и инжењери, професори… Међу успешним инжењерима, лекарима, професорима… доста је оних који су желели да буду професионални спортисти, који су као деца тренирали неки спорт, па им је та радна навика, амбиција.. остала и када су престали да се баве професионално… А то што њих користе менаџери и спонзори, и што су све покварили, то је друга прича… На крају, нису професионални спортисти криви што толико људи седи у кладионицама, купује њихове дресове, долази на утакмице…

     
    Одговори

    1. Нико не каже да су они криви, већ је срж текста тврдња да је профи спорт безначајан суштински за било кога сем оних који од њега живе.

       
      Одговори

Кажите аутору, шта Ви мислите о овоме!

WordPress spam blocked by CleanTalk.